Ko zna da li bi ova stravična priča ikada bila ispričana da nije bilo Milenka i Zdravka Banjanca, potomaka ljudi o kojima je reč. Preciznije, pitanje je da li bi se o njima uopšte znalo da nije bilo Mila Banjanca, profesora i travara, koji mi je ukazao na neverovatnu sudbinu porodice Joza i Jelke Banjanac.
Milenko je sin Ljubomirov, a Ljubomir je bio jedan od sedmorice rođene braće koja su istog dana i u isto vreme otišla na front. Bio je i jedan od trojice koji su se živi vratili iz Prvog svetskog rata.
Milija je bio drugi od trojice preživele braće, a njegov unuk je Zdravko. Treći preživeli brat, Novica, otišao je u Progorelicu – „na miraz“.
U kući, više brvnari, u zaseoku Kršna iznad Bogutovca, u kojoj su rođena braća Ljubomir, Milija, Novica, Svetozar, Milun, Milomir i Vlajo, odavno više niko ne živi. Ruinirana je i sklona padu.
Pored stare kuće nalazi se nova, sa strujom, vodom i telefonom. Sazidao ju je Zdravko Banjanac, Milijin unuk, i u njoj živi sa porodicom.
Kod njega smo se okupili i počastili. Pošto je Zdravko domaćin, mlađi je i bolje je upamtio ono što se u porodici prenosilo iz godine u godinu, prvi je počeo priču:
– Moj otac Miloš Banjanac živeo je ovde, u Kršnoj, sa svojim ocem Milijom, mojim dedom, sve do Drugog svetskog rata. Deda Milija bio je borac u Prvom svetskom ratu, a moj otac Miloš u Drugom. Deda je umro nekako baš kada mi je otac pošao u rat, 1941. godine. Ubrzo za njim umrla mi je i baba. Oboje su se u životu mnogo mučili, podižući petoro dece.
Miloš Banjanac bio je predsednik opštine Bogutovac i, prema rečima njegovog sina, mnogo je pomagao narodu jer je svuda vladala velika sirotinja.
– Umro je u 88. godini, kada je, kao i mnogo puta pre toga, peške pošao u Bogutovačku Banju. Na putu ga je stigla smrt. Na mestu na kojem je preminuo i danas postoji spomen-obeležje – priča Zdravko.
Potom se prisetio i neobičnog predmeta pronađenog u grobu njegovog dede Milije:
– Kada smo pre dvadesetak godina podizali mermernu ploču, u grobu smo pronašli rukom pisano pismo, kao da je na stranom jeziku. Bilo je napisano na masnom papiru, pa ni posle toliko godina nije bilo oštećeno. Čak ni slova nisu izbledela. Možda još nije uništeno i bilo bi zanimljivo protumačiti šta u njemu piše. Ali sada je teško podići mermernu ploču. Pokušavali smo.
Milenkova ratna priča
Priča Milenka Banjanca dvostruko je zanimljiva, ali pre svega teška. Ne samo zbog sudbine njegovog oca Ljubomira već i zato što je njegov lični životni put dirljiv gotovo do neverovatnosti.
Milenko je rođen 1927. godine. Mladost je proveo uglavnom čuvajući stoku, sve do zime 1944, kada je mobilisan u partizane.
Našao se na Sremskom frontu, gde je bez zamene na položaju proveo duže od dva meseca. Zatim je premeštan u Šabac, pa u Bosnu, a potom ponovo u Šabac. Dalje nije mogao.
Noge su mu bile toliko promrzle da su morali da ga odvedu u bolnicu, u kojoj je ostao duže od mesec i po dana. Iako mu je stanje i dalje bilo loše, vraćen je u jedinicu u Bosni.
Tamo se pokazalo da nije izlečen, jer više nije mogao ni da stoji, a kamoli da korača. I kako bi, kada je potpuno bos prepešačio 56 kilometara od Srema do Šapca, u februaru, po snegu do kolena i mrazu na kojem se sve ledilo.
Lečio se u brigadnim i divizijskim bolnicama, a zatim je kao nesposoban za borbu poslat kući.
Iako mu je zbog promrzlina otpao svaki nokat na prstima obe noge, vojni rok je ipak doslužio u Peći 1947. godine. Po povratku se oženio i radio najteže fizičke poslove kako bi sačuvao i izdržavao porodicu.
Sedam sinova u koloni
Govoreći o svom ocu Ljubomiru, Milenko je zapravo pričao priču koja je istovremeno istorija, drama, tuga i nezaborav. Danas je, nažalost, svedena gotovo samo na porodično sećanje:
– Kada je 1914. godine bila mobilizacija, moj pokojni deda Jozo i baba Jelka u jednom danu ispratili su svih sedam sinova u rat. Krenuli su istog dana, u isto vreme, jedan za drugim, kao u koloni, sa platnenom torbom o ramenu. U torbi su nosili pogaču, parče sira, parče slanine, glavicu belog i crnog luka, grumen soli i čokanj ljute rakije – za ne daj Bože, da se rane leče.
Od sedmorice braće, priča, preživela su trojica: Ljubomir, Milija i Novica:
– Još dva strica ostavila su kosti negde u Grčkoj. Priča se da su im imena uklesana među imenima poginulih u Solunu, a za još dvojicu ne zna se ni gde su poginuli. Nemaju grob.
Kada su braća pošla u rat, roditelji Jozo i Jelka držali su se hrabro.
– Kažu da nisu pustili suzu jer bi to, prema tadašnjem verovanju, slutilo zlo. Međutim, sedmog dana od njihovog odlaska u rat otac Jozo umro je od tuge za sinovima, a majka Jelka se nešto kasnije obesila, takođe od tuge za sinovima – ispričao je Milenko sa neskrivenim žaljenjem.
Njegov otac Ljubomir vratio se iz rata sa 18 rana.
– Umro je u 73. godini, a majka je živela deset godina duže. Milija je takođe umro prirodnom smrću, u dubokoj starosti, kao i Novica – završio je Milenko.
Tako je bilo. Tako je i priča ostala ,sve do danas sačuvana samo u porodici Banjanac, među njihovim potomcima.
A od danas…
Marko Slavković
*Ovaj autorski tekst na portalu Krug izvorno je objavljen u jesen 2016. godine
