U nama ne žive samo naši izbori, u nama žive i naši preci
Teško je sklopiti mozaik kada kockice nedostaju. Praznine popunjavamo istorijom, kulturnim nasleđem, ali i nečim što ne umemo do kraja da objasnimo – onim što nosimo u sebi. Nasleđe je tok koji ne razumemo uvek, ali ga osećamo.
Sve češće imamo utisak „ribe koja diše na suvom“. Vreme jeste saveznik, ali samo ako smo spremni da zaronimo i u površinu, i u dubinu. U suprotnom, prepuštamo se jednostavnim objašnjenjima i jednoumlju, kao da je to jedini način da razumemo svet.
Nisam pod uticajem svetih knjiga, kako se u poslednje vreme tumače moje reči. A i da jesam, ima li u tome nečeg lošeg? Da li nas čitanje i promišljanje spajaju ili razdvajaju? Zašto se i pitanja pretvaraju u ideologiju?
Istina je da me svaka nova stranica, bilo Biblije ili drugih tekstova, iznova iznenadi dubinom i načinom na koji govori o čoveku. Istina je i da nas sramota, kada joj se aplaudira, polako navikava na ono što ne bi smelo da postane normalno.
Mene je oduvek fascinirala genetika. Danas, više nego ikad, pokušavam da je razumem. Preko noći počela je borba za prekidom „generacijskog prokletstva“, „porodičnog prokletstva“ , „prokletog lanca predaka“. To je posao za coachinge.
Malo je reći da sam užasnuta, čujte „prokleti lanac predaka“. Još jedna ozbiljna igranka sa naukom i dubokim emocijama. Možete li DNK promeniti?
Iako mi suprug govori da se u poslednje vrijeme najčešće družim sa mrtvima obilazeći grobove roditelja i svojih predaka, kao i uvek kroz svoju tišinu nudim vam odgovore – druženje sa precima me umiruje, a u isto vrijeme budi radost u meni. Život za ispričati i ljubav za pružati su već dovoljni razlozi za bogatu trpezu reči.
Priča o muškim šeširima je priča kroz epohe – stil, status, kulturni identitet. Nemam klobuk dede Janka, ali imam uspomenu na nošenje šešira/klobuka koje je u Sloveniji bilo mnogo više od modnog detalja. Simbol dostojanstva, otmenosti, ozbiljnosti i odgovornosti. Simbol i seoskog i građanskog. Doneo je moj Janko svojim šeširom u Kraljevo duh elegancije i srednjoevropske kulture koja je bila jako izražena u Primorskoj pod uticajem italijanske i austrijske mode.
Taj kultni model Homburg sa jasnim udubljenjem po sredini, (tzv. “gutter crease” koji daje šeširu formalniji i strukturalniji izgled u poređenju sa običnim šeširima bez prevoja). Retko će ko razumeti da je moj deda Janko, zapravo, šeširom zadržavao vezu sa svojim poreklom. Iako okolina nije pratila taj stil, on je ostao veran sebi. Šešir je bio njegov ponos.
Ti njegovi pozdravi na ulici sa blagim podizanjem šešira za obod bili su namenjeni poznanicima u prolazu, a pred damama (u svakoj ženi video je damu) i starijim gospođama, ako bi stao da porazgovara, potpuno bi skinuo šešir u znak dubokog poštovanja.
Toliko sam srećna što slike žive u mojim sećanjima. Uz balon mantil moj dedek Janko bio je sinonim elegancije u tada neopisivo lepom gradu Kraljevu. Još uvek ima onih koji se sećaju tog tihog, toplog i kulturnog Slovenca koji je potražio spas 30-ih godina prošlog veka od fašističke Italije u gradu na Ibru. A sada ja moram otići u Ajdovščinu da bih razumjela Frojda i njegovo „Besmrtan si kad te zavoli mnogo nepoznatih ljudi“.
Marijana Semić Šećibović
