Da bi pobedio planinu i sebe prepešačio je ili pretrčao skoro 189 kilometara, devet puta se popevši od sela Kamenice do vrha planine Stolovi, a isti poduhvat sa uspehom su pre njega izvela samo još dva čoveka u Srbiji
Za 41 sat i 20 minuta (bez spavanja, samo sa kratkim odmorima), Aleksandar Đurović se pre dvadesetak dana devet puta popeo od sela Kamenice kod Kraljeva do vrha planine Stolovi. Visinska razlika koju je prešao je 9.076 metara, a prepešačio je i pretrčao skoro 189 kilometara. Pobedio je sebe i planinu i ispunio Everesting Izazov! Prošle godine, Aleksandar koji živi u selu Otroci, ali je stalno na relaciji Kraljevo – Vrnjačka Banja, morao je da odustane zbog nevremena.
Šta je Everesting Izazov?
Kao jedna od najtežih planinarskih disciplina, Everesting Izazov je ekstremni poduhvat za malobrojne planinare koji se odlučuju na njega. Vremenskih ograničenja za izvođenje nema: potrebno je „u jednom trčanju“ skupiti 8.848 metara nadmorske visine, odnosno – da iste staze penjete do vrha i nazad dok se u zbiru visinskih razlika ne dostigne visina Most Everesta (8.848 metara), najvišeg vrha na svetu. Naravno, nema spavanja! Aleksandar je treći u Srbiji kojem je to pošlo za rukom.
Pogledajte VIDEO reportažu:
Ovogodišnji Everesting Izaziv Aleksandar je, praćen podrškom prijatelja, počeo u petak 15. septembra oko devet sati ujutru, a završio u nedelju ujutru – 17. septembra, oko tri sata posle ponoći. Nasmejan i zadovoljan Aleksandar kaže da je ovo za njega bilo – izuzetno iskustvo.
– Prošle godine kolega Slobodan Zdravković i ja morali smo da odustanemo zbog jako loših vremenskih uslova, ali ove godine smo se pripremili malo bolje. Nismo krenuli u ponoć, već ujutru, našao sam adekvatniju obuću, vreme je bilo bolje. Popeo sam se devet puta od kamenice do vrha Stolova, a Sloba, nažalost, samo tri jer je došlo do nekog premora i bilo je bolje da odustane – priča za portal Krug Aleksandar.
https://www.instagram.com/p/CxReuhkog4W/
On napominje da nije u pitanju takmičenje, već lični izazov. Sve vreme je na svojim nalozima na društvenim mrežama obaveštavao svoje pratioce kako mu ide. Činilo se da mu je poslednji, deveti uspon najteže pao, jer je pratiocima, već vidno umoran proučio: „Sad još treba da siđem“.
– Taj poslednji uspon je bio stvarno i najteži. U nekoliko „krugova“ imao sam društvo, tri puta sa mnom se peo i Sloba, na par uspona pratili su me neki drugi drugari, a podršku je došao da mi pruži uo jedan ultra trkač Miljan Dimitrijević kojeg zbog tog sjajnog gesta želim da pozdravim. On je prošle godine na Kablaru ispunio Everesting Izazov. Ali, poslednje penjanje, poslednji krug… Stvarno je bilo teško, biosam veoma umoran, spavalo mi se. Kad sam izašao na vrh Stolova deveti put mislio sam da će mi biti potrebno pet sati da se spustim do Kamenice, ali – čim sam malo odmorio, u povratku je sve bilo u redu. Čak sam i trčao poslednjih, možda, četiri – pet kilometara. Prijatelji koji su bili koji su bili sa mnom na tom poslednjem krugu maltene su morali da me jure… da bi išli za mnom. Ima, dakle, kriza, ali sve je kao neka mentalna igra – priseća se Aleksandar.
Osim njega i Miljana, uspešan planinarski Everesting Izazov iza sebe, prema Aleksandrovim rečima, ima samo još jedan Željko iz Beograda, ali postoji i biciklistički Everesting, koji je uspešno savladalo desetak osoba u našoj zemlji.
Kako se to izdrži?
Pokušavajući da da odgovor na ovo pitanje, Aleksandar kaže da je pre par meseci startovao Ultra Trail Jahorina trku (140 kilometara) za koju se baš spremao, jer je znao koliko je zahtevna, ali:
– Morao sam da odustanem, jer su mi u nekom trenutku, zbog premora, krenule halucinacije. Jednostavno, nisam bio baš pri čistoj svesti na toj trci. To su te krize kada vam vaše telo govori da treba da stanete. Zato ia kažem da sve ovo više izgleda kao mentalna igra. Naravno, fizički uvek bude fizički teško: imate, pa nemate energije, muče vas bolovi u kolenima, stopalima i mišićima, ali mentalna snaga je ta koja preovlada u ovakvim trenucima da se izdrži do kraja.
Aleksandra obavezno nasmeje pitanje kakvi su mu obroci pre i tokom ovakvog fizičkog napora, jer su njegovi svakodnevni obroci – jako mali.
– Pita me to dosta ljudi, a ja sam za tih, više od 40 sati i pređenih skoro 190 kilometara pojeo možda samo onoliko koliko jedan prosečan čovek pojede za jedan obrok: nešto malo integralnog pirinča, par proteinskih mafina, nekoliko voćki, par gelova i nešto malo orašastih plodova. Presudna je dobra, a ja sam zagovornik da energija može da dođe iz drugih izvora, ne samo iz hrane. Time što sam pojeo vrlo malo hrane za tih 40 i više sati, dokazao sam, na neki način, i sebi, i drugima da nije hrana ta koje toliko presudna. Prethodnog dana normalno sam se hranio, a to znači da nisam jeo skoro ništa – uz gromki osmeh kaže Aleksandar koji zaista jede „kao ptičica“.
Na pitanje iz kojih drugih izvora dolazi energija tako potrebna kod velikih napora, on podseća da svi, pa i on koji je tako fit i izgleda kao da nema ni gram masti, imamo neke masti i zalihe energije:
– Tokom jednog procesa izvlačimo ponovo iz masti energiju koju možemo da trošimo. Da li je to priroda ili Bog, svejedno je, to je nešto što će vam za napore potvrditi dosta sportista. Nije samo kod mene to ono što vam daje dodatnu energiju kada stvarno nemate više snage, niste pojeli ništa i nemate dovoljno energije. Da li je to vera ili je neki drugi izvor energije, ne znam tačno da vam kažem, ali znam da je to neki dodatni izvor energije.
Pitali smo Aleksandra i šta je smislio za svoj novi izazov? Kaže da mu je isto pitanje, tog jutra kad se spustio sa Stolova, postavila Tatjana, njegova lepša polovina. Kaže da još nije smislio. Trenutno je zadovoljan četvrtim mestom postignutim na Gruškogorskom maratonu pre nekoliko meseci, ali je siguran da će „neka nova ideja doći“. O osećaju koji čovek ima kad pobedi sebe, Aleksandar kaže da nije bio spektakularan, ali jeste bio lep, jer je to neminovno kad sebi zadate cilj i ostvarite ga:
– Poenta ovakvih priča i jeste da imate neke male ciljeve. Možda bi ovo za nekog bio preveliki cilj, ali uvek treba da se trudite da idete ka nekom svom, što da ne, i malom cilju. Treba težiti da ih ostvarite, a sa tim dolaze ta mala životna zadovoljstva. Eto, prošle godine nisam uspeo zbog različitih faktora: umor, pa onda nevreme i jak vetar sa kojim nismo smeli da se igramo. Bio je to, dakle, neki neuspeh, ali nemojte, ljudi da stajete kad iz prve ne uspete. Probajte ponovo, spremite se bolje i – idemo!
Aleksandar, sad sam već čvrsto sigurna, mnogo bolje od nas zna da smo uvek jači nego što mislimo. On je od onh što će i od kamenja koje je neko samo prosuo po putu – uvek umeti da napravi stepenice. A onda – nema te granice iza koje on ne vidi novi oblik slobode koju treba osvojiti! Neka ga uvek prati sreća.
M. M. D.
Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „Lokal pres Lab 2.0” koji je razvijen i podržan od strane programa „Medijski inkubator za Zapadni Balkan“ Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije