Ušao je u poštu lagano drhteći. Ako je sve onako kako se nadao, danas je taj dan. Kad mu je starija, poprilično smorena službenica rekla stanje na računu, niz kičmu su mu prošli trnci. Odahnuo je, još ne verujući. Podigao je sav novac, strpao u džep snop novčanica. Za svaki slučaj je držao ruku u džepu, bojeći se da, nekim slučajem ne ispare, ispadnu, nestanu.
Pružio je korak ka prodavnici muzičkih uređaja na sred velike ulice. Još izdaleka je video izlog i veliku. zelenkastu kutiju.
„Tu je, nisu ih prodali“
Uleteo je u radnju, a prodavac sa kojim je već nekoliko puta pričao je samo digao obrvu. Bez reči je pokazao kutiju ne gornjoj polici.
– Skupio si pare?
– Mesec dana sam skupljao za ovo… i skupio sam…
– Ali, da znaš da su poskupele, ne mnogo, samo 10%!
Razočaranje je bilo toliko očigledno da se prodavac nasmejao
– Ma zezam te, opusti se..
– E, ubio bih se…
– Znam, morao sam malo da te zezam… Idi i plati dok ih zapakujem..
– Nemoj da ih pakuješ, samo ih izvadi iz kutije, kutiju možeš da pakuješ ako hoćeš.
Iz kutije je izvadio slušalice, ogromne, koje su mu kompletno pokrivale uši, sa debelo tapaciranim „mostom“ između. Stavio ih je na glavu i odjednom su sva galama, huk grada i razgovori ostalih u prodavnici – nestali. Iz džepa je izvadio telefon, priključio slušalice, otvorio plej listu napravljenu za tu priliku. Glavu mu je ispunio zvuk, kristalno čist, jasan i glasan. Kada ga e prodavac lupnuo po ramenu, pogledao ga je, osmehnuo se, podigao palac i drugom rukom uzeo kesu. Video je da prodavac nešto govori i skinuo jednu slušalicu…
– Pazi se, nećeš čuti nuišta van slušalica, izolacija je fantastična!
– Znam, to sam i hteo…
Izašao je iz radnje, na kiosku kupio sok i seo na klupu. Zvuk je bio fenomenalan, a on je gledao u listu na telefonu i puštao svaku pesmu po desetak sekundi, nestrpljiv da ih sve čuje što pre. Sve je to do sad čuo ko zna koliko puta, ali nikada ovako.
Paul Simon – You can call me all
Bob Mrley – Could you be loved
Pato Banton – Baby come back
Billy Joel – River of dreams
Basovi koji su mu ježili dlake na potiljku, zvuk gitare kao da neko sedi tu, pored njega, i svira samo njemu.
Clapton i B.B. King – Come rain or come shine
Nina Simone – My babe just cares for me
Počeo je da cupka nogom i klacka glavom u ritmu, kad je primetio jednu curicu koja stoji ispred njega i gleda ga kao da mu nije dobro. Osmehnuo se, pun neke radosti, osećao se pun pozitivne energije, ispunio je sebi želju i bio je sretan toliko da mu je sve izgledalo lako i na dohvat ruke. Pogled na sat, vreme da se krene… Danas je trebalo da preda projekte za poslednji ispit u ovoj godini. Velika metalna mapa, spremljena još sinoć, sa uredno složenim crtežima, indeks, sve je tu. Probrljao je po telefonu, odabrao Claptona – unplluged i lagano krenuo. Usput je usklađivao korak sa ritmom muzike i lagano vrckao u ritmu.
Razmišljao je da uhvati nekakav prevoz, ali je dan bio lep, imao je vremena, a i bio je suviše sretan da bi se gurao u zagušljivom autobusu sa gomilom naroda. Preseći će ovuda, pa Lole Ribara, pa tamo kroz parkić i Bulevarom, časkom. Sa osmehom na licu, zagazio je sa trotoara na ulicu….
* * *
– Nemam pojma odakle se stvorio, samo je prošao pored mene i izašao na ulicu…
– Je l’ trčao?
– Ma jok, još sam pokušao da ga uhvatim, ali kad ga je trolejbus opalio, cimnuo mi je ruku, sad me boli…
– I pomodrelo je, idi u Urgentni da ti to pogledaju… i ponesi ovo, je l’ tvoje?
– Nije, njegovo je, to je mapa za crteže…
– Mora da mu je ispala kad ga je trola zveknula… Idi ti i ponesi to, imam tvoje podatke, moram još da pričam sa vozačem… ako se smirio. Mislio sam da će da ga opali srčani udar…
Policajac se okrenuo i otišao do trolejbusa koji je stajao na pešačkom prelazu, spuštenih trola. Na prednjim vratima, na stepeniku je sedeo čovek u uniformi, držeći glavu rukama. Pored njega je stajala polupopijena čaša vode.
– Jesi li se smirio?
– Kako da se smirim, ubio sam dečka…
– Nisi, ovi iz hitne su rekli da je dobro prošao. . .
– Jao, dobro je! Al’ ću sad da popijem suspenziju na ko zna koliko…
– Tu već ne mogu da ti pomognem. I da znaš, dečko je u Urgentnom, ako hoćeš da ga vidiš…
– Hoću, samo da dođu ovi moji da odšlepaju vozilo u garažu…
– Da, sad mora i vanredni tehnički, da….
Policajac se okrenuo i otišao, čovek je ostao da sedi, a gomila znatiželjnika se polako razilazila. Srećko je uzeo mapu sa crtežima i zaustavio taksi.
Dok su mu stavljali udlage na ruku zbog istegnutih ligamenata, doktora je pitao za dečka kojeg je udario trolejbus. Znao je o kome se radi i uputio ga je na traumatologiju. Tamo su mu rekli da ga snimaju i da će morati da ostane dok ne provere da li ima još nekih povreda, osim potresa mozga. Kad su ga pitali ko je on tom dečku, slagao je da mu je rođak koji je bio sa njim kad se to desilo. Doktor ga je upitno pogledao i rekao da je Ivan kazao da nema nikog bliskog koga bi pozvali. Srećko je pokazao mapu koju je nosio i rekao da je to Ivanovo i da treba da mu vrati. Uputili su ga i otišao je do šok-sobe gde je našao Ivana sa čalmom na glavi, maskom za kiseonik na ustima, sa iglama pobodenim u obe ruke. Bio je svestan,a kad je video mapu, pokušao je da nešto kaže. Skinuo mu je masku, tek toliko da može da govori.
– Moje?
– Da, ostalo ti je tamo…
– Moram da predam danas, propustiću rok..
– Ajd’ predaću ih ja, ionako mi je Arhitektonski na putu do kuće… Kome da predam?
– Profesor B. na drugom spratu…
– Znam i meni je predavao… treća godina…što ga ostavi za jun, znaš da kod njega u junu slabo ko prolazi…
– Nisam to znao…
– To je stara priča… ne voli junski rok, sve poobara i ostavi za jesen…
– Au…
– Ništa, odneću mu ovo i videti da li može nešto da se uradi…
– Hvala ti… A šta ti je sa rukom?
– „Poklon“ od tebe. Kad sam probao da te zaustavim, da ne podletiš pod trolu, istegao sam ligamente… Kako si, bre, onako izleteo, mogao si da pogineš…
– Nisam ga čuo, uopšte… imao sam slušalice…
– Ove izlomljene?
Pogledao je ono što mu je Srećko pokazivao i video polomljene slušalice.
– E, u materinu…. Mesec dana sam radio da ih zaradim, zato sam i propustio prethodni rok…
– Džaba sad… kako su mi rekli, one su ti spasle glavu… Taj debeli tapacirung na sredini… Ovako bi opalio glavcom o ivičnjak, ko zna šta bi bilo od tebe…
Ćutao je i mislio, a onda odmahnuo rukom…
Šta je, tu je…a ti mi ne reče kako se zoveš…
– E, da… ja sam…
SREĆKO
Godinama je bio ljut na kuma zbog imena. Kum se kleo da je to iz najbolje namere, da mu želi da u životu ima sreće, ali je Srećku sve to ličilo na produženo zezanje njegovog oca i pijanog kuma. Posebno kad su klinci u školi počeli da ga zezaju da je Srećko-klozetko, po onoj izreci „ko je sretan, ni u klozetu neće biti gladan“.
Uvek je mislio da nema sreće i da je sve to samo gruba igra sudbine, a u stvari je vrlo često imao daleko više sreće nego pameti. Kroz škole je prolazio i ovako i onako, vrlo često bi se desilo da ga najgori profesori prozivaju onda kad su baš dobre volje. Ne jednom bi se desilo da spremi samo jednu ili dve lekcije i da ga profesor pita baš to. I dok su drugi skapavali nad knjigom dan i noć, on bi preleteo par lekcija, popamtio nekoliko bitnih i malo više nebitnih činjenica koje je umeo da plasira i zavara profesore kako suvereno vlada materijom koju realno nije znao.
Kad je pokušao da se upiše na fakultet, na listi je bio treći ispod crte. Taman kad je otišao da pokupi dokumente i proba negde drugde, rekli su mu da je njih nekoliko odustalo i da može da se upiše ako hoće. Kad je konkurisao za studentski dom, rečeno mu je da tu nema mesta, ali da se otvara konkurs za jedan obnovljeni dom, tako da se uselio u novonameštenu sobu. Kad je konkurisao za stipeniju, odbili su ga, ali je dva dana kasnije saznao za stipendiju koju je davala jedna velika kompanija. Ona je svoje stipendiste zapošljavala čim bi završili studije. Kad je završio fakultet, opet više na sreću nego na znanje, zaposlio se i to kao pomoćnik glavnog projektanta. Tu je trebalo da bude premešten jedan stariji kolega, ali je on otišao iz firme u inostranstvo i desilo se da trenutno nema nikog ko bi mogao da to mesto popuni. Osim Srećka.
Isprva su imali kancelarije na više mesta u gradu, ali je firma kupila jednu staru zgradu i renovirala je, kako bi svi bilo na jednom mestu. Kao pomoćnik glavnog projektanta, dobio je veliku kancelariju i sekretaricu, jednu stariju gospođu koja je znala sve što se dešava u firmi i kojoj je Srećko bio simpatičan, toliko da mu je na vreme javljala za sve što bi se u firmi dešavalo, tako da je uvek bio korak ispred par kolega koji su bacili oko na njegovo mesto.
Zbog obima posla, počeo je da dobija i svoje pomoćnike, nekoliko tehničara i dvoje mladih arhitekata. Jedna od njih je bila slatka mala plavušica, uvek lepo sređena, uredna i namirisana, pedantna i vredna. Prijalo mu je njeno društvo i od prvog dana se trudio da mu bude u blizini. Problem je bio u tome što se nije baš pozitivno gledalo na veze u firmi. Međutim, Srećkovom šefu su njih dvoje bili toliko simpatični, da je ne samo žmurio na to, već ga je i gurkao da se oženi.
SANJA
Bila je ružnjikavo dete, krivih zuba, pegava, sa naočarima i skoro belom kosom. Od vrtića se družila samo sa Sonjom, dundastom crnkom koja je u Sanji videla sve što ona nije i koju je zbog toga gledala kao boginju. Sanja je bila iz relativno siromašne porodice, ali se uvek trudila da bude čista i uredna. Kad ju je zubarka na sistematskom pitala za zube i preporučila protezu, oberučke je prihvatila i nosila je uporno sledećih godina dok joj se zubi nisu izravnali. To što su je deca zvala „zuba“ joj je smetalo, ali je imala cilj i nikakvi nadimci je nisu mogli naterati da odustane od onog što je naumila.
Mučena Sonja je pokušavala da kopira Sanju. Njeni su bili prilično imućni, ali je sve što bi kupila na njoj izgledalo kao da je izvučeno iz kontejnera. Na kraju je počela da kupuje iste stvari kao Sanja, ali ni to nije pomagalo. Na njoj su stvari izgledale kao navučene na debelo strašilo. Kolko god volela Sanju, na kraju je počela da joj zavidi, a kad se u sve to umešao i pubertet, Sonja je postala Sanjin krvni neprijatelj. Sanja je isprva tolerisala Sonjine pokušaje da je unizi, ali joj je u jednom trentku sve dosadilo i prekinula je svaki dalji kontakt sa Sonjom, na čuđenje njenih roditelja, kojima je buckasta Sonja bila simpatična baš zbog svoje trapavosti, naivnosti i ne baš velike bistrine. Uzrok je bio što je u jednom napadu ljubomore Sonja pred celim razredom izbrbljala nešto što joj je Sanja rekla u poverenju. Povređena, Sanja je povadila iz kose sve šnale koje joj je Sonja poklonila, bacila joj ih je i rekla da za nju Sonja više ne postoji. Sonja se smejala, misleći da će Sanja da se ohladi i oprosti, ali kad joj je na sledećem odmoru prišla da pričaju, Sanja je samo ustala i otišla. Sonja je još mesecima pokušavala da se izvini, ali je Sanja ostala tvrdoglavo pri svojoj odluci. Poslednji njen pokušaj je bio na proslavi mature, na slikanju, kad je Sonja pokušala da stane pored Sanje, ali je ova ustala i otišla na skroz drugu stranu reda. Ta Sanjina tvrdoglavost ju je nekoliko puta koštala, i to vrlo, kad je plakala zbog greške koju je napravila, ali ni tad svoju odluku nije menjala.
Dvoumila se između arhitekture i medicine, ali kad je odlučila da je to arhitektura, iako nije bila preterano talentovana, njena odlučnost ju je progurala kroz fakultet, a kad joj je jedan profesor napomenuo stipendiju koju daje jedna firma, istog trenutka je konkurisala. Kad je diplomirala, počela je da radi kao asistent pomoćnika glavnog projektanta i sledeće mesece je provodila nagnuta nad crtežima, razrađujući detalje. U njenom odeljenju je bilo još par tehničarki i nekoliko tehničara. Bio je tu i kolega sa fakulteta, koga je znala iz viđenja, ali su po njenim merilima svi oni bili nezanimljivi. Kako zbog posla nije imala suviše vremena za izlaske, izleti koje je firma organizovala pod nazivom team-builiding su joj dobro došli kao ventil. Na jednom takvom izletu, posle celog dana bavljenja sportom, roštiljanja i zabavljanja, kasnila je na autobus za povratak, uletela kad je autobus već kretao i sela na prvo slobodno mesto. Pored Srećka.
Kad su stigli, probudila se, udobno ušuškana pod Srećkov pazuh, sa glavom ne njegovom ramenu, mirišući mu vrat i ostatke kolonjske vode pomešane sa oporim mirisom znoja. Probudila se i posramljena pobegla, razmišljajući kako da ga sutra pogleda u oči, ali se on ponašao kao da se ništa nije desilo.
Kad su sledeći put krenuli na izlet, pozvao je da sedne pored njega. Na povratku, u zamračenom autobusu su se prvi put poljubili, dok se ona tresla od treme. Na izlasku iz autobusa, naišao je Srećkov šef, namignuo mu i podigao palac. Ona je pocrvenela do ušiju, ali kad joj je predložio da odu do njegovog stana na piće, nije odbila.
* * *
Oženio se par meseci kasnije, a onda su njih dvoje kupili stan u zgradi koju je njihova firma projektovala, a zbog tih veza, dobili su jako povoljne uslove. U svojoj tridesetoj je bio vrlo uspešan, po bilo kojim merilima. Oženjen, sa dobrim poslom i platom, sa svojim stanom, službenim autom, bio je oličenje nekog ko je uradio sve na vreme. Iako je sve to bilo sklop dobrih okolnosti, on sebe nije smatrao srećnim i stalno se žalio kako su ljudi oko njega sretniji. Kao i svi, lako se navikao da mu sve ide od ruke i uzimao je zdravo za gotovo sve što se dešavalo, smatrajući da mu to i pripada.
* * *
Tog dana je, zavijene ruke, svratio na svoj stari fakultet, po tradiciji se naslonio na Teslinu bistu i izgovorio slavnu tužbalicu:
– E, Vuče, Vuče, s’eba me ti i tvoj Gorski vijenac…
Ušao je u zgradu i krenuo stepeništem i negde na pola naleteo na profesora.
– Dobar dan, profesore, baš Vas tražim…
– Zar Vi niste, kolega, već završili?
– Jesam profesore i zaposlio se, ali ne dolazim zbog sebe…
– Nego?
U par rečenica mu je objasnio o čemu se radi, da je u pitanju jedan budući kolega i šta mu se desilo. Profesor, obično strog i rigidan, ovog puta je bio pun razumevanja, složio se da pregleda radove i da odloži ispit dok kolega ne bude bio u mogućnosti da polaže.
Obilazio je Ivana skoro svakog dana, izgledao je kao dobar momak, a Srećku je bilo žao kad je saznao da ima samo strica u jednoj varošici u zapadnoj Srbiji, koji mu je povremeno slao po neki dimar, koliko je mogao da odvoji.
Kad je Ivan izašao iz bolnice, još uvek sa čalmom na glavi, Srećko ga je odveo na ručak i par pića. Popodne im se pridružila i Srećkova supruga, trudna do zuba. Sedeli su u bašti Srećkovog omiljenog kafića, pijuckali i pričali. Kad mu je Srećko rekao da je profesor pristao da odloži ispit, Ivanovoj sreći nije bilo kraja. A onda mu je Srećko definitivno ulepšao dan. Rekao je da je zamolio šefa da jednu stipendiju ostave za Ivana, a da to znači da će dobiti i posao čim završi fakultet. Ivan je poželeo da skače od sreće.
Te jeseni, Ivan je došao u veliku staru zgradu, popeo se modernim liftom i ušao u vrlo moderno opremljenu kancelariju. Srećko je bio u sred nekog posla okružen kolegama kad se Ivan pojavio.
– Stigao si, super, sedi, sad ćemo…
Završio je sastanak, ispratio kolege, a onda poveo Ivana dugim osvetljenim hodnikom. Ušli su u još veću kancelariju u kojoj je, za velikim stolom, sedeo markantni muškarac srednjih godina. Kad su njih dvojca ušli, pogledao ih je preko naočara i osmehnuo se.
– To je taj budući kolega? Pričao mi je Srečko o vama… biće nam drago da se takvi ljudi pridružite našem timu…
Ivan je bio fasciniran svime… i zgradom i ljudima, koji su sa osmehom sedeli za velikim monitorima i radili, čak i kafe kuvaricom koja je imala uniformu kao stjuardesa koja im je donela kafu i sok. Popričali su desetak minuta, a onda se šef izvinio, njih dvojca su sišli sprat niže i ušli u kancelariju gde je „carovala“ jedna gospođa, vrlo sređena. Ustala je i donela fasciklu sa nekim papirima koje je Ivan ispotpisivao, dao da se iskopira lična karta i kartica iz banke i to je bilo to. Dok je izašao iz zgrade, na telefon mu je već stigla poruka o uplati na račun, a kad je pogledao cifru, noge su mu zadrhtale.
Kad se Srećkova žena porodila, a mala porodica proširila za jednu slatku devojčicu, na slavlje je pozvan i Ivan. Pojavio se noseći bocu skupog pića, ogromnu bombonjeru, korpu sa cvećem i dve kesetine sa raznoraznom opremom za bebe. Srećko ga je pogledao u čudu, ali se Ivan samo nasmejao i stavio prst preko usta. Kad se društvo razišlo, Srećko ga je upitao zašto je toliko potrošio. Ivan se samo nasmejao i rekao mu da ne brine, da pare nisu problem. Srećko je znao da je stipendija bila bogata, ali ipak ne toliko da je omogućavaka toliko razbacivanje. Pokušao je da sazna odakle mu toliko para, ali je Ivan ostao zagonetan i na sve Srećkove primedbe se samo smeškao.
Prošlo je nekoliko dana, beba i mama su stigle kući i Srećko je imao pune ruke posla, i na poslu, i kod kuće. Jednog dana, Ivan je svratio da se pohvali kako je ispolagao još neke ispite i pozvao Srećka da odu na piće da to proslave. Isprva se nećkao, a onda ga je i Sanja poslala napolje, da se i ona malo odmori od njega.
– Beba je sita, povijena i spava,a bogami bih i ja malo da dremnem, idite vas dvojca
– Ali ako ti bude nešto trebalo?
– Ne brini, zvaću te… ’Ajde sad brišite dok se nisam predomislila…
Izašli su do Srećkovog omiljenog kafića, poručili i seli u separe, podalje od ulaza. Posle prve, usledila je i druga tura, a onda je Ivan poručio i da nešto gricnu, da ih „ne uhvati“ piće. Kad je Srećko pokušao da odbije, jer nije hteo da se Ivan preterano troši, ovaj je izvadio hrpu para iz džepa i rekao Srećku da ne brine oko para. Kad ga je pitao odakle mu tolike pare, Ivan se samo nasmejao i rekao mu da ne brine, da nije ništa ilegalno.
Te noći se Srećko dugo vrteo po krevetu, razmišljajući o Ivanu i „butki“ para koju je izukao. Po Srećkovoj proceni, tu je bilo para za više hiljada evra. Kad ga je žena pitala šta mu je i što ne spava, ispričao joj je za Ivanovu gomilu para. Ona ga je samo šljapnula po ruci i rekla da se batali ćorava posla. Dečko verovatno radi nešto i zarađuje, ostavi ga na miru. Njemu đavo, ipak, nije dao mira. S jedne strane mu je bilo drago zbog Ivana, a sa druge… Odakle, bre, klincu na fakultetu u džepu nekoliko Srećkobih dobrih plata?
* * *
Meseci su prolazili, Ivan je spremao diplomski ispit uz obilatu pomoć Srećkovih kolega koje su Ivana već smatrale kolegom i samo su čekali da završi još to i da počne. Već su znali i u kom odeljenju će raditi i sa kim će deliti kancelariju…
Jednog popodneva, posle posla, Srećko je video Ivana i digao ruku da mu se javi, ali je Ivan samo projurio pored njega. Zaintrigiran, Srećko je krenuo za njim do kioska koji prodaje lutriju, bingo i razne vrste greb-greb srećki. Od prodavačice je dobio svežanj grebalica vezanih gumicom, rasprostro ih je po puktu, odabrao tri, ostale spakovao ponovo u snop. Platio je sve tri, ali je jednu dao prodvačici, a ostali dve stavio u džep. To je ponovio na još nekoliko mesta, nekad bi uzeo tri, nekad četiri i uvek bi jednu dao prodavačici, a ostale bi zadržao.
Kad je obišao sve kioske u centru, seo je u jedan kafić, za sto skriven od ostalih, izvadio snop kupljenih grebalica i krenuo da grebe jednu po jednu. Srećko je prišao i pažljivo provirio preko Ivanovog ramena. Svaka grebalica je bila dobitna, neke sa po 1.000 ili 2.000 dinara, ali je bilo i onih sa po 20.000 ili 50.000 dinara. Zauzet grebanjem, nije primetio da Srećko već neko vreme stoji iza njega i sve posmatra. A onda je osetio nečije prisustvo, osvrnuo se i odskočio kao da mu je petarda pukla ispod stolice.
– Otkad si tu ?
– Dovoljno da vidim…
– Ovo, ma ništa, malo zabave…
– Ivane, ne laži, pratio sam te i video. Tačno si znao koje treba da uzmeš…
– Ma nije tako, to je sreća…
– Sreća je ako od tih desetak koje si uzeo bude jedna ili dve dobitne, a ne sve… A ovde, koliko sam video, sve su dobitne…
– Ali …
– Slušaj, baš me briga ako imaš neki dil sa prodavcima, samo pazi da te ne uhvate…
– Nije nikakav dil…
– A to što im daješ po neku?
– I te su dobitne, samo male. Dajem ih zato što mi dopuštaju da pretresem cele snopove…
– I?
– I izvadim one koje me zanimaju…dobitne…
– Kako znaš koje su dobitne?
– Svetle . . .
– Kako, bre, svetle?
– Lepo, kad ih pogledam, tačno vidim koje su dobitne. Ako svetle belo ili sivo, to su male, ako svetle zlatno ili grimizno, to su velike i najveće, ali one grimizne izbegavam, to su glavne premije, a kad dodješ sa takvom, istresu te iz gaća da vide da nije neka mućka.
– Da, a zamisli da se pojaviš svake nedelje sa po nekom grimiznom…
– Zabranili bi mi da igram…
– A je l’ samo ovo vidiš?
– Ne, ušao sam u kockarnice i tačno vidim koje će mašina da isplati. Onu kockarnicu sam odrao onda kad ti se rodil aćerka, pa su mi zabranili da dolzim. Uzeo sam tri džek-pota i dva puta sam dobio na ruletu… Dva puta su me pretresli da vide da nemam nešto za varanje, a onda su zvali servisera da vide da nisu mašine nameštene.
– I?
– I ništa, nisu mogli ništa da nađu, ničega i nema…
– I otkad to možeš da vidiš?
– Od one nesreće, nešto mi se izgleda prespojilo u glavi…
– I to možeš stalno?
– Ne, samo nekim danima, kad me uveče boli glava, sledećeg dana vidim i onda više ne, do sledeće glavobolje.
Tog dana je Srećko bio vrlo zamišljen kad je stigao kući. Žena ga nije ništa pitala, pretpostavljajući da je imao težak dan na poslu, ali su njegove misli bile na sasvim drugom mestu. Opet je neko drugi imao sreće, a ne on. Eto, Ivan, klinac nije poginuo posle onakvog udara, a još sad ima i takav dar. Nije Srećku bilo toliko do para, obe plate su bile mnogo veće od bilo kakvog proseka, ali je hteo da i on može to, da može da ima sreće kad god poželi.
Polako je pravio plan, bio je siguran da, ako sve ponovi kako je bilo sa Ivanom, ima šanse da i on dobije taj dar. Pamtio je garažni broj trolejbusa, sećao se kako je vozač izgledao, koji je bio datum, koje doba dana. Otišao je i kupio iste onakve slušalice, sa posla poneo jednu metalnu mapu u koju je stavio nekoliko listova papira i čekao.
Kako se bližio datum, tako je bivao sve sigurniji u ono što radi. Ženi nije ništa govorio, da je ne uplaši, samo je tog dana izašao ranije sa posla. Došao je na onu istu rasrsnicu desetak minuta ranije i stao kao da će da pređe, ali je čekao. Kad je video da nailazi trolejbus, zažmurio je i zakoračio. . .
* * *
Vozač je bio očajan. Držao je glavu rukama, sedeći na stepeniku prednjih vrata, pored njega je bila polupopijena čaša vode iz kafića na ćošku.
– Taman su me vratili na službu posle onog, sad ovaj…
Policajac ga je pogledao ispod oka.
– Ovo ti nije prvi put?
– Nije, i prošle godine sam imao ove udes, izleteo neki dečko, pa sam ga udario, ali je preživeo. Skoro godinu dana sam bio na suspenziji, vratili me pre mesec dana… i sad opet ovo…
– Samo sad ovaj nije bio te sreće . . . mrtav je, na mestu je poginuo.
* * *
Gurala je kolica sa bebom, obučena u tamno sivo i crno, lepa, mlađa žena. U dugoj plavoj kosi je imala veliku crnu šnalu, na nosu tamne naočare, na nogama ravne crne cipele. Bilo je očigledno da je u žalosti i druge mame sa bebama su se držale na distanci. Sela je na klupu u parkiću, u hladovinu i izvadila knjigu. Tek je obrnula par strana, kad joj se približi mladić.
– Dobar ti dan želim, i mislio sam da ću te naći ovde…
– O, Ivane, ti si. . .
– Da, moram da popičam sa tobom…
– Izvoli..
– Znaš, mislim da sam ja kriv za Srećkovu smrt…
– Kako, pa nisi ga ti gurnuo pod troljbus?
– Nisam, ali kao da jesam…
– Ne razumem…
U sledećih deset minuta joj je ispričao sve, i kako je on pao pod trolejbus, i kako je ležao u bolnici, i kako je imao glavobolje od potresa i kako je imao taj dar. . . i kako je to sve ispričao Srećku i da pretpostavlja da je Srećko hteo isto to, jer je sve ponovio kako se i njemu desilo… Čak je isti vozač, trolejbus, imao je iste slušalice…
– Samo što si ti ostao živ, a on nije.
– Izgleda da ga je sreća napustila
– Biće da je tako, ali sad to ionako nije više bitno…
– Možda i nije, ali sam morao da ti ovo kažem…
– redu je, dobar si ti momak… svrati ponekad…
– Teško, znaš da sam primljen-
– Da.
– I da se otvara naš biro u Rusiji.
– Čula sam.
– Prijavio sam se da odem tamo… Ne mogu da budem ovde, imao bih osećaj da me Srećko gleda…
– Jasno mi je.. i ja to ponekad osećam Kad krećeš?
– Za dva dana, zato sam i došao sad…
– Sretan ti put, dobar si ti čovek, uspećeš…
– Hvala ti…
Ustao je, bacio torbicu na rame i krenuo. Na izlazu iz parka se okrenuo i podigao ruku da mahne još jednom, ali je ona opet otvorila knjigu i udubila se. Ono što nije video bile su suze koje su kliznule ispod njenih velikih, tamnih naočara.
Tata Duki
