Vodenice su u arhaičnoj narodnoj svesti oduvek bile mistična mesta. Verovatno je neki takav tajnoviti zov predaka vratio jedan mladi bračni par imanju i vodenici Lukovića u Lascu. Tako se posle dvadesetak godina dubokog sna probudila i veselo začagrtala vodenica stara više od jednog i po veka.
Ivana Luković, koja je naslednica vodenice, njen sedmogodišnji sin Dušan i suprug Miodrag Jovanović nisu živeli na selu, pa je za njih veliki poduhvat ono što su postigli za tri-četiri godine. Uložili su mnogi truda i vremena dok nisu dočekali da se pokrene jedan od postojeća dva prastara vodenička točka. Pošto ova vodenica nije na reci, nego je vodom napaja dugi jaz, posla je bilo mnogo, ali je utoliko radost bila veća kada su ispod kamena počele da padaju prve mrvice brašna.
Ivana Luković kaže da je vodenica autentična, onakva kakvu su je sagradili njeni preci u 19 veku:
– Ništa nismo menjali, oba kamena su funkcionalna, tako da meljemo na način kako se mlelo pre 200 godina. Jedino ispod postoje stari gvozdeni delovi koje bi trebalo zameniti. Vodenica nije klasična potočara, već od reke do nje vodi jaz dug čitav kilometar, koji je bio zarastao u korov, jer 22 godine nije korišćen, trebalo je to raskrčiti. Pored toga, jaz je bio na višem nivou od reke, pa voda nije mogla da poteče, moralo je i bagerom da se radi. To je bilo najteži deo posla. Niko nije verovao da ćemo uspeti zato što se i sama reka promenila i manje je vode nego nekada – priča Ivana, verovatno najmlađa, a sigurno najlepša vodeničarka u Srbiji.
Pogledajte VIDEO:
Na vodenici u Lascu melju pšenicu, kukuruz i hmelj. Ima dosta ljudi koji nisu probali hleb od integralnog pšeničnog brašna, ali zato teško da u Srbiji postoji iko ko nije okusio proju. I ko nije primetio da su znatno ukusnije one od kukuruznog brašna mlevenog vodeničnim točkom, od onih od industrijskog brašna. Evo i zašto:
– Ovo je „hladno“ mlevenje, čuvaju se svi sastojci zrna, za razliku od električnog mlina, u kome se „pali“ zrno i samim tim se uništava znatan deo nutritivnih sastojaka. I naše pšenično brašno je integralno, sa mekinjama ili bez, najzdravije je.
Ivana kaže da dolaze i prvi pomeljari i da ima dosta onih koji dolaze oni malo udaljeniji, koji su za vodenicu saznali preko interneta, dok se meštani još navikavaju, jer vodenica godinama nije bila u funkciji. Ipak, jednog smo zatekli:
– Baš mi je drago što radi vodenica na staarinski način da bismo imali kvalitetnije, ukusnije i epše brašno – kaže meštanin Dragan Luković.
Njen suprug Miodrag kaže da su u početku na imanju zatekli dosta zaparloženog prostora, pa su krčili parcele i na jednoj od njih zasadili su mušmule. Podmladili su i jedan šljivik, jedna njiva je već pod kukuruzom, za sledeću setvu će pripremiti još jednu, da bi imali svohj kukuruz. Na pitanje da li bi mogli da žive od poljoprivrede, Miodrag trezveno obrazlaže situaciju:
– Srpski seljak je svaštar, mora da radi više stvari da bi mogao da preživi. Mi trenutno nemamo neku dobit da bismo od ovoga mogli da funkcionišemo i da živimo normalno, ali se trudimo. Ako budemo imali mušmule, i šljive, i naš kukuruz, i našu pšenicu, pa da rad kamena iskoristimo i za proizvodnju struje za svoje potrebe… možda budemo uspeli za neku godinu da se održimo. Idemo ka tom planu da ostanemo na selu, da se vratimo, jer Ivana, Dule i ja smo ljubitelji prirode.
Ova porodica je tako jedan deo tradicije, ne samo svoje, nego i tradicije čitavog našeg kraja, obnovila i nastavila. Prema popisu zemljišta i vodenica sprovedenom u Srbiji 1867. godine bilo je 7.125 vodenica. Sada takav popis ne postoji, ali se računa da ih je oko 700, od kojih je na području Kraljeva tek 15-20. Važno je sačuvati tradiciju, a u današnje vreme naročito onu koja nas uči zdravoj ishrani.
izvor: RTS – Ratko Bečki i Zoran Sarić
obradila Radmila Vesković
