Bogdan Jovičić je student koji je uhapšen nakon protesta 14. avgusta u Novom Sadu, kada su oštećene prostorije Srpske napredne stranke u tom gradu. Terete ga za nasilničko ponašanje na javnom skupu. Njegovo hapšenje, a pre svega okolnosti pod kojima je, u lancima, pre dva dana doveden na sahranu svom ocu Goranu Jovičiću, prosvetnom radniku, izazvali su ogorčenje širom Srbije kod mnogih protivnika poteza vlasti.
Zbog toga se i deo građana Kraljeva okupio večeras na Trgu Jovana Sarića, na poziv kraljevačke opozicije i Zbora 036. Jelena Daničić, koja je zbog podrške protestima izgubila angažman ličnog pratioca u Centru lokalnih usluga.
Daničić je, između ostalog, u svom govoru na Trgu Jovana Sarića, poručila:
„Dok vezuju lancima za bolnički krevet – kažu: ‘nije moje dete’. Dok izvode na očevu sahranu — kažu: ‘nije moje dete’. Međutim, to jesu naša deca! Ona traže pravdu! A vi ih zatvarate da ih ućutkate! Ne može! Lavina je krenula i niko je ne može zaustaviti!“
Podsetila je na slučaj Luke Mihajlovića, povređenog tokom Vidovdanskog protesta, i dodala:
„Da li budućnost Srbije treba da bude vezana lancima za krevet na mestu gde treba da dobije svu negu? Da li treba da bude u zatvoru i da štrajkuje glađu, kao Bogdan? Da ga na očevu sahranu vodite u lancima? Zašto?“
Daničić je naglasila da su protesti širom Srbije deo šire borbe za pravdu:
„Po celoj Srbiji su isti protesti. Čujete li krici za našom budućnošću? Neka taj kric putuje do Bogdana koji je u hladnoj ćeliji! A tek je dete… Potrebna mu je lekarska pomoć, a uskraćena su mu osnovna prava!“
Kolona učesnika protesta prošla je Ulicom cara Lazara. Neki od učesnika protesta hodali su sa lancima na nogama i transparentima „I ja sam Bogdan“, simbolično izražavajući solidarnost sa uhapšenima. Ispred zgrade Policijske uprave, glumac Predrag Pavlović pročitajo je stihove koje je student Vladimir Đurđević posvetio uhapšenom Bogdanu i njegovom preminulom ocu:
„Jednoga dana kad moj otac ode,
Ja neću biti tu kraj njega,
Da ga držim za ruku,
Čujem poslednje reči, poslednji udah.
Da nam se još jednom sretnu pogledi
i da mu, pre nego ode, dodam čašu vode.
Jednoga dana kad moj otac ode,
biću sam i gladan u hladnom podrumu
Sa malim prozorom što noću gleda na mesec,
a danju u plavo parče slobode.
Jednoga dana kad moj otac ode
doći ću sa tri druga što me vode
i staću naslonjen na krst, u bukagijama,
I ćutaću, neću reći ni reč, neću plakati,
neću osećati glad, čekaću mirno da se raziđe skup
i kad grobari počnu lopatama jako
kad zemlja padne u grob, slušaću taj udarac tup.
A onda tišina, stao je razgovor i lelek
Stalo je vreme, prestao pesak, da curi u satu
Stala je misao, i vetar, i selice u letu,
laste, rode, stalo je sve samo humka raste.”
Skup je završen bacanjem lanaca i transparenata na stepenice zgrade Policijske uprave i povratkom kolone na Trg Jovana Sarića. Okupljeni su poručili „istinu ne možete sakriti“ i „budućnost Srbije neće biti vezana lancima“, ističući da studenti inisu sami, a njihovi zahtevi usamljeni.
M. M. D.
