Za pravoslavne vernike sutra počinje veliki Vaskršnji ili Časni post, a o samom postu uz pojašnjenje šta je tokom posta najispravnije – piše veroučitelj Marko Radaković
Veliki Vaskršnji ili Časni post završava se praznikom Vaskrsenja Isusa Hrista – Vaskrsom, a on se ove godine proslavlja 24. aprila.
Datum početka Časnog posta zavisi od datuma praznovanja najvećeg hrišćanskog praznika Vaskrsa, koji pravoslavni vernici slave uvek u nedjelju punog meseca posle prolećne ravnodnevnice.
Prva nejelja posta zove se Čista, a posljednja je Nedelja pravoslavlja, dok se do Vaskrsa, uz posebna pravila, smjenjuju – Prečista, Krstopoklona, Sredoposna, Gluva, Cvetna i Strašna ili Stradalna nedjelja.
Prema pravoslavnom učenju, Veliki post nas uči pokajanju, praštanju i pravoj molitvi, a cilj je da se u miru i tišini dočeka najveći hrišćanski praznik Vaskrs, jer je vera u Vaskrsenje osnov hrišćanstva.
Veliki ili Časni post, koji je ime dobio prema Časnom krstu na kojem je stradao Isus Hrist, ustanovljen je po uzoru na podvig Spasitelja koji je, poslije krštenja na reci Jordan, otišao u pustinju i postio četrdeset dana i noći, nakon čega je izašao kao pobednik iz iskušenja.
Post predstavlja i uzdizanje duha nad telom, pobedu duhovne strane nad čulima, a o njemu na svom blpgu AVDENAGO piše Marko Radaković, veroučitelj koji je završio Bogosloviju Svetog Arsenija Sremca u Sremskim Karlovcima i Pravoslavni Bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu:
„Ove godine sam rešio da izbegavam da se u nastupajućem Velikom postu bavim opštom konfuzijom oko načina posta, mora li ispovest pred Pričešće, kad na vodi, kad na ulju, koliko dana, itd. Radimo svi kako je naš paroh blagoslovio i kako možemo i dobro je. Na kraju svega to je i najispravnije.
Od tih prepirki važnije je Bogu se pomoliti i bratu učiniti. I nipošto ne gledati bližnjeg s podozrenjem. Svako nek posti fizički koliko može, i doda još malo truda, da pretekne. Znam vrlo dobro da nije isto postiti u manastiru i postiti u svetu, postiti dok si prosvetni radnik ili dok radiš na građevini, postiti u penziji ili postiti dok dežuraš u Hitnoj pomoći.
Isto tako znam da ljudi nose u sebi različite snage i različite slabosti. Nekome je post što neguje i obilazi bez pare i dinara, nekome je post što u zahvalnosti radi od jutra do mraka za porodicu. Nekome je post što ne gubi nadu i uzdanje u Boga u svojoj bolesti i bolu. Nekome je post što se smiri kad bi inače pukao u besu, nekome je post što ode češće u crkvu i iznese sebe pred lice Božije. Nekome je post njegovo smirenje u siromaštvu, nekome upornost u borbi protiv greha kojem ne želi da bude pokoran.
Ovim ne kažem da treba zanemariti post hranom, nipošto. Svako neka uzme koliko može. Ali, znam da ima ljudi koji ne uspevaju dugo da prilagode jelovnik drugačijem režimu ishrane, nego se trude na pomenute načine, misleći na Boga, prizivajući ga u svoje živote, a svojim delima približavaju ga životima drugih. I Bog to itekako prepoznaje, više no ljudi, ceni i uzvraća dajući blagodat na blagodat. Bog milost hoće više nego žrtvoprinošenje, kako reče psalmista.
Nek nam Bog podari duhovni vid, da malo više razumemo (naizgled) slabe i shvatimo da su možda oni silni u svojoj nemoći. Sila se Božija u nemoći pokazuje (2. Kor. 12,9). Ovo nije pravdanje naših slabosti, no razumevanje naših razlikâ i raznovrsnih načinâ na koje se borimo. Budimo zahvalni Gospodu na različitim putevima koje nam je dao, različitim krstevima koje nosimo, a opet se prepoznajemo u istoj ljubavi i istini.
O autoru
Marko Radaković je rođen 1987. godine u Novom Sadu, a odrastao u Bačkom Gračacu. Živi u Somboru sa suprugom i radi kao katiheta (veroučitelj). Jedan je od urednika (moderatora) pravoslavnog sajta Žive Reči. Njegove priče i pesme su objavljene u mnogobrojnim štampanim zbornicima i časopisima, vodi i uređuje internet blog Avdenago na kojem piše priče različitih žanrova, teološka i opšte životna promišljanja u kratkoj, jednostavnoj formi.
