Kad sam se razboleo, moja žena, majka dvoje dece, postala je stručnjak u poslu kojim sam se bavio, medicinska sestra sa punim radnim vremenom, servirka, psiholog, planer, kurir za dokumentaciju i borbu sa birokratijom i, na kraju dana, daktilograf
Prošli put sam pisao… Zapravo, lažem.Sa oštećenim nervom u levoj ruci, smanjenom osetljivošću desne ruke, potpuno slep na desno oko, a 95 odsto na levo, teško da ću sam ikada više išta napisati.
Osim, kao neki dan u banci kad mi je u ruku stavljena olovka, a ruka stavljena na papir na mesto na koje je trebalo da nažvrljam svoj potpis. Posle hiljada potpisa i ovo sam nažvrljao napamet i – toliko od mog pisanja. Sve napisano, napisala je moja žena po mom diktatu, koja je uz sve svoje dosadašnje dužnosti, dobila još jednu – daktilografiju.
Poslednjih desetak hiljada godina uloge su bile podeljene. Mužjak je obezbeđivao pećinu, lovinu, seme, a žena je od toga pravila hranu, odeću, dom i rađala decu. I nije bilo bitno da li je to pećina, zemunica, kuća ili stan u soliteru, da li je lovina bila jelen, džak žita, koverat sa platom ili izvod sa bankovnog računa, žena je bila ta koja je od svega toga pravila nešto upotrebljivo i potrebno. I to je tako funkcionisalo, manje više, bez promena.
Uvek je bilo izuzetaka, ali su tu bile neke retke i opasne situacije. Dešavali su se ratovi, ili nekakve druge pohare, ili bi mužjak nestao iz tog doma. Žene bi tada preuzimale na sebe i poslove koji po izvornoj podeli i nisu bili njeni, ali je bila primorana da ih uspešno ili manje uspešno rešava.
Kada sam zadržan u bolnici, prvo što mi je rečeno je da će mi raditi manju operaciju, kako bi mogla da mi se radi dijaliza.Trebalo je da u bolnici ostanem svega nekoliko dana, a ženi sam uspevao da pomognem da reši probleme na poslu, s tim što sam morao i da je navodim kroz programe koji su to omogućavali. Pored svega toga uspevala je da najmanje nekoliko puta nedeljno dođe do bolnice i donese mi vodu, sokove, kafu, majice i sve ostalo što bi mi palo na pamet.
Kako se situacija komplikovala, tih nekoliko dana se pretvorilo u nekoliko nedelja, a ranica koju sam imao na zglobu desne noge, pretvorila se u gangrenu koja je pretila da me ubije. Dolazili su hirurzi, licitirali koji deo noge treba odseći, a ja nisam imao s kim da podelim svoj užas, strah i nevericu. Svakodnevni telefonski razgovori i mojoj ženi su unosili strah i napetost, a ja više nisam znao kuda bih sa sobom. Nisam mogao sebe da zamislim bez noge, obogaljenog, nesposobnog da budem mužjak u kući. Njena podrška je bila krucijalna, da suočen sa činjenicom da mi je život ugrožen, pristanem na amputaciju. Njeni svakodnevni pozivi i pre i posle operacije, davali su mi snagu i dizali me iz beznađa u koje sam povremeno i sve češće padao.
Posle operacije, kad su me vratili na odeljenje nefrologije, na oporavak, i kad sam počeo da prihvatam činjenicu da je sve palo na nju, trebalo mi je dosta vremena da se suočim sa stanjem. Držalo me je to što me je ona stalno gurkala, pravila planove šta ćemo i kako dalje. Mada sam znao da je većina toga ulepšana, ipak mi je to davalo snage da nastavim.
A kako je njoj bilo – to samo ona zna. Suočena sa svojim redovnim poslovima, plus posao od koga smo se izdržavali, a koji sam do tada ja radio, plus svakodnevni dolasci u bolnicu. Ne znam kako je stizala da spava.
Kad su me otpustili iz bolnice, došao sam u sobu u kojoj je bio montiran bolnički krevet, koji je ona uspela da nabavi. Od prijatelja je nabavila i šetalicu kojom su me premeštali s obzirom da se nisam usuđivao da hodam sa štakama.
U međuvremenu je uspela i da sakupi potrebne papire i preda ih u PIO fond, za invalidsku penziju. Kad su mi amputirali nogu, papiri su već bili u procesu, a po zakonu revizija može da se radi tek nakon dve godine tako da, što se njih tiče, ja sam dijabetičar na dijalizi sa delimično oštećenim vidom. Videćemo šta će biti kad 2024. godine budu saznali da već dve godine nemam obe noge.
Moja žena, domaćica u ovom domu, majka dvoje dece, u međuvremenu je postala i stručnjak u poslu kojim sam se ja bavio, medicinska sestra, sa punim radnim vremenom, servirka, psiholog, planer, kurir za dokumentaciju i borbu sa raznim birokratijama i, na kraju dana, daktilograf.
Pored svega toga, naš mlađi sin je napustio posao u Novom Sadu i vratio se kući, kako bi joj pomogao da me premešta sa kreveta na kolica, da gura kolica gde god je trebalo da odem. Tih prvih nedelja, dok se ja nisam malo organizovao i naučio kako da samostalno prelazim sa kreveta na kolica i obrnuto, da sedim u krevetu i da se po njemu krećem, bio sam potpuno zavistan od njihove pomoći.
Moja bolest i stanje u kome sam bio, nije bila samo moja. To što više nisam bio sposoban za samostalan život je imalo ogroman negativan uticaj na sve oko mene. Žena je imala duplo više posla, tj. sve ono što smo ona i ja radili zajedno, sad je morala da završava sama. Preko svega, posao medicinske sestre, koja me je presvlačila, kupala, hranila, već je bio posao sam za sebe, na u njenom slučaju je to bio samo dodatak na sve ostalo.
Što se sina tiče, napustio je dobro plaćen posao i potencijalnu karijeru, da bi nama bio od pomoći. Plemenit potez, ali nažalost – vrlo štetan po njega. Kako bi nam pomogao, počeo je da radi noćni posao u jednoj firmi, pa bi vrlo često direktno sa posla, mene „tovario“ u kolica i gurao do raznih doktora, prevoza, gde god je trebalo. Ne znam koliko me je puta podigao i prebacio, s tim da smo otprilike iste težine, pa sam mu par puta rekao da mu ja dođem kao privatna kućna teretana.
Moja bolest i posledice su nam svima preokrenule život naglavačke, ali to je činjenica sa kojom moramo da se pomirimo i u koju moramo da se uklopimo.
U jednom crtaću kažu „sve bi bilo drugačije, da je Pera na vreme otišao u policiju“..Ko zna šta bi bilo da sam ranije prihvatio činjenicu da sam bolestan i da sam na vreme započeo lečenje, kad god to bilo.
Postao sam potpuno zavistan od tuđe nege i pomoći, toliko da žena sad više brine o meni sa mojih 60 godina, nego što je brinula o deci kada su bili mali.
Kad god je negde trebalo da ode, žena je strahovala kako ću ja pregurati taj vremenski period sam. Iako je sin bio tu, evidentno je bila zaokupljena brigom da mi se još nešto ne desi.
Srećom u nesreći, ostao je dogovor da me prime u „Rudo“- na rehabilitaciju, tj da mi ojačaju ruke i ramena, dovoljno da mogu da se krećem sam. Još uvek čekam da se rana od amputacije zaceli, da kraste otpadnu i da me osaostale.
Dok se to ne desi, želim Vam dobro zdravlje i da nikad ne saznate kako izgleda biti nesposoban i zavisiti od tuđe pomoći.
Tata Duki
Već četiri meseca prolazim sličnu situaciju, i samo mogu da kažem da koliko god je svima preteško, najteže je onome ko je bolestan. Zagrlimo se, isplačemo, glavu gore i idemo dalje. Gde ima ljubavi, sve je lakše.