Posle je tu iznikla šuma, jer niko nije hteo zemlju da obrađuje, niti tu da napasa stoku: znali su da su baš na toj padini grobovi onih nesrećnika, neobeleženi, bez krsta i kamena, pokopani plitko i na brzinu
Hvala ti za ovu rakiju. Odavno me niko častio nije. Ja tebe znam odnekud. Odakle, to ne znam, a ne mogu ni da se setim!? Poznat si mi likom…
Ja sam od Radakovića. Naše kuće su tamo uzbrdo, kilometar i jače od onog skretanja u centru sela. Od molitvaša se ide ulevo, a onda dalje, put te vodi, pravo na moju kapiju. Uz put su kuće svih Radakovića, ali k’o i svuda, iz mnogih se ne puši odžak.
Selo nam se gasi.
Jer, nas su, posle rata, učili kako je rađanje dece isto što i „pravljenje sirotinje“. Danas, kada nam se gase ognjišta, vidim da tako nije.
Evo ti čistog primera… Moj đed ti je imao devetoro dece, šest sinova i tri kćeri, sve jedno drugom do uveta. Onda je ta generacija imala po jedno ili najviše dvoje dece. Sledeća, opet, jedno, dvoje ili nijedno.
Druga bi koka nama pevala, da je ostalo devet, pa onda, puta devet i opet, puta devet… Ovako, možemo na prste ove dve ruke da se izbrojimo.
I još nešto da ti kažem… Najviše su u životu napredovali onih prvih devet: gradili su kuće, školovali se, obrađivali zelju, bili domaćini i ugledni ljudi. U sledećim generacijama se tavorilo… Nije uspeh ako sam ja doktor, pa mi je i sin doktor. Tu smo na nuli i napretka nema. Ali , ako sam ja rabadžija i drvoseča, pa mi sin bude doktor, e onda je to uspeh i napredak.
Ne mogu da ti pričam o tome, onako, iz prve ruke. Rođen sam tek četrdeset i četvrte godine. Ono što znam, pamtim iz priča mog oca i đeda. Oni su, u to vreme, bili u punoj snazi. Otac je bio tek stasao za vojsku i ženidbu, a đed je bio zreo i ugledan čovek u kraju. Birali su ga i za komandanta sela. Posle ga to debelo koštalo. Odrobijao je par godina, ni kriv, ni dužan, kao „reakcija“ i narodni neprijatelj.
Još čuvam tu presudu kucanu na pisaćoj mašini. Baš tako piše tamo: „reakcija i narodni neprijatelj“. Šta mu znači ta „reakcija“, to mi ni danas nije jasno, a i ono „neprijatelj“, nikako ne stoji uz ime mog đeda, jer on, u celom selu, neprijatelja, nije imao. Uostalom, sve su to naši, bliži i dalji rođaci, kumovi, komšije i prijatelji. Njih je tada bilo dosta, a među njima nije imao nijednog neprijatelja, niti je on bio neprijatelj tog naroda.
Kom „narodu“ je moj đed, bio „neprijatelj“, to Boga pitaj.
Na kraju te ‘artije stoji ono „S.F.S.N“. Pečat tog suda i nečitak potpis sudije. Posle sam saznao da ono „S.F.S.N“ znači „Smrt fašizmu, sloboda narodu“. Kakve veze ima, taj „fašizam“ sa mojim đedom, ni to mi nikada nije bilo jasno?
Kažem ti, za ovo što me pitaš, postoji ta šuma, tamo ispod Oštre stene. To je tada bila livada bez rastinja, golo brdo. Tu su, kažu, sahranjivali naše, i jedne, i druge jer, naši su bili u ratu, jedni sa drugima, više nego sa Nemcima. Tu je i bila ta bitka u kojoj se poklaše međusobno.
Posle je tu iznikla šuma, jer niko nije hteo zemlju da obrađuje, niti tu da napasa stoku. Znali su da su tu, baš na toj padini grobovi onih nesrećnika, neobeleženi, bez krsta i kamena, pokopani plitko i na brzinu. Pričali su kako su pakčad raskopavala one najpliće grobove, pa su kosti nesrećnika raznošene svuda po onoj kosini.
Dok je kosina bila gola, poznavale su se i humke. Posle je sve zaraslo u šipražje i korov, onda u sitno rastinje, a sada je tu gusta bukova šuma.
Posle je, redom, krenula nesreća za nesrećom. Ukupno sedam njih je izginulo u toj šumi u seči drveća koje je izniklo iz onih grobova. Na neke je pao balvan, većina se prevrtala sa traktorima, jedan je tu umro i prirodnom smrću. „Trefila“ ga srčana kap, šta li već i tu su ga našli tek posle desetak dana.
Zato tu više sekira ne ulazi, a i ljudi obilaze ceo kraj. Boje se da tuda prođu, a kamoli da seku drva. Noću se, kažu, duboko iz te šume, čuju glasovi i neka kuknjava.
Kunu nas neopojena groblja.
A takva ti je cela Srbija.
Rade Velizarov Erac
Foto – ilustracija, Joy, Pixabay
