Decenijama je Milutin Vukosavljević Vukas, predsednik Dobrovoljno vatrogasnog društva Kraljevo bio sinonim za dobrovoljno vatrogastvo u Kraljevu, pa i u Srbiji. Bio je planinar, hodočasnik koji je pešice prešao put od Studenice do Hilandara, inicijator podizanja krsta visine 33 metra na planini Stolovi, ali su rano jutros zauvek prekinuti svi planovi koje je imao za budućnost.
Pokošen je, kao pešak, u ranim jutarnjim satima na magistralnom putu Kraljevo-Vrnjačka Banja u njegovoj Vrbi, nedaleko od rodne kuće.
Njegovim najmilijima, najbližim saradnicima, ali i svima čije je živote dotakao makar nakratko, ostaće u sećanju kao čovek koji nije imao slobodno vreme. Uvek u poslu, užurban, ali nasmejan.
Milutin Vukosavljević rođen je 22. marta 1956. godine u Vrbi kod Kraljeva. Po zanimanju je bio diplomirani pravnik, a od 2003. godine – penzioner.
U mladosti je bio aktivan sportista u karate sportu, učesnik saveznih omladinskih radnih akcija. Skupština Grada Kraljeva ga je 2009. godine proglasila Zaslužnim građaninom Kraljeva zbog doprinosa razvoju vatrogastva i zaštiti životne sredine.
Od 1986. godine kontinuirano je bio posvećen radu u Dobrovoljnom vatrogasnom društvu Kraljevo u kojem su stotine mladih godinama prolazile protivpožarnu obuku, bio angažovan na izgradnji vodzahvata, pokretanju Ženske sekcije DVD-a, borio se da, kako je govorio, ne bude razloga da se Kraljevo brine za budućnost volonterskog rada i doprinosa vatrogastvu.
Milutin Vukosavljević bio je i prvi Srbin koji je istim putem i na isti način kao princ Rastko Nemanjić stigao do Svete Gore, a onda – istim stopama, tih 820 kilometara prepešačio još pet puta (u dva navrata hodočašće je čak i produžio planinarskim usponom na planinu Atos, do krsta i kapelice na 2.033 metra nadmorske visine).
A počelo je slučajno, kada je krajem oktobra 1995. godine kraljevačkim vatrogascima prijavljen požar u blizini manastira Studenice, komandir jedinice bio je upravo Milutin Vukosavljević. Posle se prisećao kako, kao da je iz te vatre iskočila duhovna iskra koja je u njemu upalila želju za hodočašćem na koje se odvažio 1997. i sa kojeg je iskustva pretočio u putopisnu knjigu u kojoj je opisao napore i zadovoljstva kojima je, pešačeći od Studenice do Hilandara, oplemenio život.
„Te oktobarske noći 1995. godine, kada smo posle gašenja požara u blizini Donje isposnice Svetog Save odlučili da u njoj prenoćimo, dok su moji vatrogasci spavali, ja sam slušao priču jeromonaha Danila Plašića, isposnika manastira Studenica, koji nas je tu ugostio. Jednostavno, narodski, govorio mi je o svom isposničkom i podvižničkom životu, a zatim o Svetom Savi, što je podstaklo moju ideju da krenem na hodočašće Savinim putem. Ideja mi nije davala mira. Preplitala se želja za nepoznatim, izazov da se krene tim stazama, da se uradi nešto što niko nije, ali i poriv da se poklonim srpskim svetinjama“, objašnjavao je Milutin i dodaje da je tada i shvatio pravi smisao svog puta, želju da pokrene kolone pravoslavaca da svake godine pešače do središta srpskog pravoslavnog duha.
Pred Vaskrs 1997. godine okupio je ekipu od 14 planinara, do detalja isplanirao put i s blagoslovom episkopa žičkog Stefana, s njima krenuo na hodočašće. Punih 16 dana, pešačili su po pedesetak kilometara dnevno.
Usledila su nova hodočašća, a na šestom, poslednjem, 2017. godine bio je sam, po ličnom izboru i govorio je da mu je ta putnička samoća – prijala.
Vukas je bio i dugogodišnji planinar i godinama na čelu kraljevačkog Planinarsko-smučarskog društva „Gvozdac”. Govorio je da čovek može sve da savlada uz veru i jaku volju i nadao se da će imati priliku da ponovi ta svoja iskustva. Nije dočekao.
Tri puta je Milutin, krećući iz Studenice, pohodio i manastir Ostrog. Oko 350 kilometara jedanput je prepešačio u društvu planinara, a dva puta je pod Ostrog stigao sam.
Imao je i ciklus hodočašća na Kajmakčalan, putem kojim se kretala srpska vojska i odakle je njegov deda Jovica doneo pet odlikovanja. Poslednji put sa planinarima se družio 17. novembra u selu Brezni. Bilo je to pešačenje putem srpske vojske u Drugom svetskom ratu, a planinari iz raznih krajeva Srbije ugošćeni su u Planinarskom domu u Brezni.
Ostaje za sećanje njegova poruka da na putu koji je izabrao istrajava, jer „želi da bude primer mladima da se vrate korenima, poštuju i nauče srpsku istoriju”. Na onima koji nasleđuju njegova dela sada je da taj amanet ispune.
Porodici za koju je živeo upućujemo saučešće.
Mesto i vreme sahrane Milutina Vukosavljevića portal Krug naknadno će objaviti. Neka mu je večna slava i hvala.
M. M. D.
.
Slava ti dobri čoveče.