U čast precima: Studenti Đorđe Ćajić i Bogdan Kostić iz Kraljeva pešačili 570 km do Kajmakčalana (VIDEO)

Koliko su im bile posebne emocije kad su se, posle 16 dana pešačenja, našli na mestu pobede posle koje su srpski vojnici davne 1916. godine, prvi put posle izgnanstva iz zemlje, prelaska Albanije i svih nedaća koje su ih pratile na tom putu – ušli u svoju zemlju?

Slavno mesto velike pobede srpske vojske, vrh planine Nidže, pre više od sto godina predstavljalo je “kapiju slobode” na kojoj je više od 4.000 vojnika položilo svoje živote. Na Kajmakčalanu se dogodila jedna od najznačajnijih, a zapostavljenih bitaka srpske istorije.

Baš tamo su se nedavno, i to pešice, posle detaljnih polugodišnjih priprema, uputila dvojica studenata iz Kraljeva: Đorđe Ćajić i Bogdan Kostić, dvadesetdvogodišnjaci koji su uspeli da pomere svoje granice i da se na Kajmakčalanu, posle 16 dana hoda i pređenih više od 570 kilometara, na čuvenoj „Kapiji slobode“ poklone senima svojih predaka.

Pobeda na Kajmakčalanu bila je prva pobeda srpske vojske posle albanske golgote. I protivnička, bugarska vojska, bila je svesna da bi padom ovog planinskog vrha u srpske ruke bio ugrožen čitav sistem njihove odbrane, a za naše vojnike je upravo krov Balkana bio dokaz da na kajmakčalanskim stenama počinje sloboda.

Ovo je priča o precima, istoriji, snazi da pobede sebe i slobodi koju su tokom svog poduhvata osetili Đorđe Ćajić i Bogdan Kostić.

Pogledajte VIDEO reportažu:

– Bilo je to lepo i za nas važno životno iskustvo, korak dalje ka traganju za istinom. Na ovaj način smo istoriju upoznavali na drugačiji način, ne iz udžbenika, ne preko priča i lekcija i zato je naš cilj bio uspešan i po planu – kaže za portal Krug Đorđe Ćajić, student Građevinskog fakulteta u Beogradu.

Tokom pešačenja koristili su priznatu aplikaciju Strava koja je zabeležila da su prepešačili 571 kilometar.

Bogdan Kostić, student Mašinskog fakulteta u Beogradu kaže da je za njega ovaj put predstavljao hodočašće:

– Hodali smo u čast vojnika koji su pre više od jednog veka oslobađali srpske zemlje, a želeli smo, pre svega, da odamo počast onima koji su stradali na vrhu Kajmakčalan, na koti 2525.

U proseku, Đorđe i Bogdan prelazili su 36 kilometara dnevno sa rančevima koji su težili između 14 i 17 kilograma. Nekog dana prešli bi 30-ak kilometara, a nekog – i čtavih 50.

Graničnu planinu između njihovih država Makedonci zovu Nidže, a Grci Voras, a Bogdan i Đorđe su se na Kajmakčalan peli sa grčke strane. Đorđe pojašnjava da su tako odlučili zbog opreme:

– Staza sa makedonske strane dužinski je jako zahtevna i mi bismo, u tom poslednjem usponu, morali da pešačimo možda čak i 20 sati u samo jednom danu, jer staza preko Skočivira ima 80 kilometara. Odluku da idemo sa grčke strane doneli smo i zbog želje da upoznamo severni deo te zemlje koji je poznat po prelepim ruralnim predelima, stočarima i neverovatnim pejzažima.

Vrh Kajmakčalana danas nije više na 2.525 metara nadmorske visine, več je četiri metra niži. Ta četiri metra planinskog vrha, u borbama srpske i bugarske vojske u septembru 1916. godine, zbrisala je jaka artiljerijska vatra.

Naši sagovornici kažu da su im emocije bile posebne zbog činjenice da se nalaze na mestu na kojem su srpski vojnici te davne godine, prvi put posle izgnanstva iz zemlje, prelaska Albanije i svih nedaća koje su ih pratile na tom putu – ušli u svoju zemlju. Kažu da na mestu vojevanja, i posle čitavog jednog veka, još uvek ima ostataka rovova, bunkera, gelera, municije… Još uvek stoje tragovi istorije na vrhu Kajmakčalana.

– Neverovatan je osećaj na mestu gde su bili vaši preci, osećate da ste deo nečega što je više od vas, a istovremeno je tu i unutrašnji osećaj ponosa što ste potomci ljudi koji su izvojevali jednu tako veliku pobedu kao  jedan od najmanjih naroda koji je učestvovao u tom ratu iz kog se skoro svaki drugi Srbin nije vratio. Zemlja je bila razorena, ali se iz pepela kao feniks podigla i ponovo oživela – kaže Bogdan.

Njemu su, navodi najveći problem pravili žuljevi, kojih je u nekom trenutku bilo čak osam, ali je u Vranju promenio obuću, a i Đorđe mu je pomogao da žuljeve medicinski adekvatno sanira, pa je bez većih problema uspeo da stigne na vrh Kajmakčalana.

– Morate da budete psihički stabilni. Jednostavno, čovek mora da bude staložen i smiren tokom putovanja. Prolazimo kroz različite sredine, upoznajemo različite ljude, malo spavamo, dugo pešačimo na visokim temperaturama, ali ako ste dovoljno mentalno i fizički jaki, sve se to podnese – pojašnjava Đorđe.

Kažu da su tokom dana imali jedan ili dva obroka, u zavisnosti od toga kroz kakve sredine su proolazili. Kroz Srbiju, na njihovom putu, gusta je naseljenost, pa su bili u prilici da kupe hranu i vodu, ali u Makedoniji, zbog ređe naseljenosti – to nisu mogli.

– Prolazili smo i po 15 do 20 kilometara duž kojih nije bilo ničega. Naravno, ogladnite, glad vas drži sat vremena, ali nakon toga više ne budete gladni. Dešavalo se da dođemo u smeštaj, imamo obilno večeru, ali, pregladneli, ne bismo mogli ni zalogaj da unesemo. Jednostavno, više niste gladni, kao da se organizam navikao na glad – priseća se Bogdan.

Đorđe i on već godinama treniraju, a od pre nekoliko godina rekreativno trče i polumaratone:

– Takođe, rekreativno planinarimo još od srednje škole, ali nismo deo nekog planinarskog društva. Sve to radimo koliko nam studentske obaveze dozvoljavaju, pa smo i pred ovo pešačenje već bili utrenirani i samo smo način treninga prilagodili za ovakvu avanturu.

Finansijski, ovu njihovu misiju pomogao je, delom, kraljevački „Radijator inženjering“ na čemu su im dvojica studenata veoma zahvalni. Takođe, imali su, kažu, i logističku, i moralnu podršku, i pre puta, i tokom puta od Civilne zaštite grada Kraljeva i Dobrovoljnog vatrogasnog društva Kraljevo. Žele da se zahvale i njima, i stanovnicima južnih krajeva Srbije i Makedonije koji su im na putu pomagali i motivisali da nastave svoju misiju.

– Kad smo prolazili kroz manja mesta u južnim krajevima, sve su to bili srdačni dočeci – Mala Plana, Jasenica, pa onda Leskovac, Vranje, Kumanovo, Katlanovska Banja kod Skoplja, Prilep. Svuda su nas dočekali i podržali. Pošto se krećemo veoma sporo, glas o našem pešačenju se proširio i bukvalno išao ispred nas. Kad smo bili na nekih 60 – 70 kilometara od Leskovca, pojedini ljudi u tom  gradu su već znali da idemo stižemo tamo. Zanimljivo je da je većina ljudi u tim krajevima, na prvi pogled, mislila da smo stranci. Kad bi čuli da smo „naši“, oduševljeno su nas prihvatali, domačinski ugostili, spremili za put i hranu i vodu. Sve to nam je dosta pomoglo na ovom putu – sa osmehom priča Đorđe.

Njihov prvi cilj u Grčkoj bio je Agios Atanasios, mesto ispod vrha Kajmakčalan na skoro 1.200 metara nadmorske visine. Od graničnog prelaza Medžitlija prešli su pedesetak kilometara, a u seoce ušli kada je odavno pao mrak:

– Bilo je oko 22.30, a mi nismo znali da je to mesto pusto. Tako se dogodilo da smo dva dana bili jedini stanovnici tog seoceta koje je živo samo tokom zimske sezone, jer živi od zimskog turizma. Zbog jakih zima stanovnici su ovo selo napustili i spustili se niže u dolinu, gde su napravili novi Agios Atanasios, dok je onaj stari, u podnožju planine propadao sve dok nije napravljen zimski centar. Tek tada su neki od stanovnika počeli da se vraćaju i obnavljaju selo u tradicionalnom, planinskom stilu, sa kućama od drveća i kamena – evocira sećanje na te dane Bogdan, dodajući da su, srećom, jeli hranu iz konzervi koje su imali kod sebe.

Posle ispunjenja jednog sna, naši mladi sagovornici kažu da su još ponosniji što su tokom svog putovanja osetili povezanost sa sudbinama ljudi koji su prošli sve te davnašnje istorijske događaje u kojima je svaka porodica imala neku svoju priču dok se sa nekim članovima zauvek rastajala, a sa jednim brojem ponovo sastajala.

Moramo da ubacimo neki pravi „čitač“ tih priča sa ove distance da bismo na pravi način doživeli te istorijske trenutke i da bismo shvatili šta se zapravo dogodilo, smatraju naši mladi sagovornici. Na samom početku (na put su krenuli 17. jula) pratile su ih veoma visoke temperature, koje su na asfaltu uvek za nekoliko stepeni više. Posle Prokuplja, počele su oluje koje su zahvatile celu Srbiju.

– Mi smo, nekako, uspeli oluje da izbegnemo, stalno smo bili ispred njih i nigde nas nisu stigle. Kada smo ušli u Makedoniju, ni tamo temperature nisu prelazile 35 stepeni, a po ulasku u Grčku već smo se popeli na višu nadmorsku visinu (iznad 1.000 metara), pa su i tamo temperature bile maksimalno 30 stepeni. Zato može da se kaže da smo imali sreće da tokom avgusta pešačimo po relativno pristojnim vremenskim uslovima. Sve je bilo baš kako treba – ponosan je Bogdan.

Na samom vrhu Kajmakčalan temperatura nije bila visoka, ali gore, na tom planinskom visu, i tokom leta je žestoka vetrometina. Planinski vetar jednostavno – briše.

Đorđe, na kraju razgovora ima poruku za sve, da moramo da se potrudimo da pobedimo sebe kako bismo se osećali zadovoljno i uspešno:

– Treba postaviti ciljeve koje smo sposobni da dostignemo, a u isto vreme pomalo pomerati tu granicu.

I Bogdan želi da poruči kako istorija nije dovoljno i na pravi način približena mladima:

– Da su mlađe generacije imale priliku da odu na ovakva mesta, da sve to vide svojim očima, da dožive, da uspore vreme, mislim da bi se potpuno drugačije odnosile prema tim lekcijama, da bi ih lakše učili i da bi im ostale urezane do kraja života.

Bogdan i Đorđe nisu želeli, kako pojašnjavaju, da priča o njihovom polasku u ovu avanturu bude javna. Želeli su da o svemu govore tek kada se vrate, kada budu sigurni da su se vratili bogatiji za dodir kajmakčalanskiog vetra na licu. On ih je nagradio osećajem da bi neki preci čije kosti na tom vrhu već više od veka počivaju – bili ponosni što su neki mladi ljudi odlučili da se na taj način susretnu sa istorijom.

Svoju ekspediciju Đorđe i Bogdan nazvali su po Dragutinu Matiću, poznatom kao Oko sokolovo, najpoznatijem srpskom vojnom izviđaču, rodom sa Suve Planine. On je učestvovao u svim borbama srpske vojske od 1910. godine do kraja Prvog svetskog rata. Poživeo je 82 godine i umro 1970. godine u svom rodnom selu Kaletinac.

I Đorđu, i Bogdanu želimo da nastave svoje misije, jer su nam svima pokazali da ima snova koji, kao i ovaj njihov, mogu da se dohvate rukama i od sopstvenih snaga. Želimo im još mnogo puteva koji će ih opet voditi u novi izazov i na neki sledeći put, a on opet na neko novo raskršće. Ono koje, bez kraja, uvek znači slobodu u najpotpunijem značenju te reči.

     M. M. D.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta Lokal pres Lab 2.0, koji  je razvijen i podržan od strane programa “Medijski inkubator za Zapadni Balkan” Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije