Karađorđe, koji je naročito uvažavao Kursulimo junaštvo i uspehe na bojnom polju, dodelio mu je titulu vojvode, ali Kursula nije hteo da je prihvati, tvrdeći da ga vlast i upravljanje – uopšte ne privlače
Jovan Petrović Kursula upokojio se pre svog 45. rođendana, a opet je za života, uspeo da ostavi mnogo dobrih dela po kojima su ga pamtili oni kojima su učinjena, ali i mnoge potonje generacije. Danas, na verski praznik Velika Gospojina, u porti cvetačke crkve, nad grobom Jovana Petrovića Kursule, potomci junaka iz Prvog srpskog ustanka, održali su parastos, uz sasluženje paroha.
Molitvom za pokoj duše srpskom megdandžiji podsetili su se i svih drugih junaka koji su se borili protiv osmanlijskih osvajača, za slobodu Srbije.
Jovan Petrović-Kursula rođen je 1786. godine od oca Velimira i majke Magdalene u selu Donja Gorevnica. Posle očeve smrti majka je Jovana dovela u Cvetke. U Cvetkama je uz majku i očiha odrastao sa bratom.
– Kada su braća odrasla, mrčajevački i bresnički begovi uzeli su braću da im rade na begluku. Jednog proleća Jovanu javiše da mu je brata u Bresnici iz kubure ubio beg kod koga je služio. Povod za ubistvo je bilo begovo saznanje da se njegova ćerka zagledala u Jovanovog brata. Jovan je odlučio da se bresničkom begu osveti. Sačekao ga je ispred kuće i ubio ga kuburom. Nakon izvršene osvete Jovan odlazi u hajduke, u družinu koja se nalazila na Kotleniku. Posle pogibije hajdučkog harambaše, družina je Jovana izabrala za harambašu. Sa sa svojom družinom Jovan je štitio narod od turskog zuluma u Pomoravlju, podkotleničkim selima i Gruži – kaže dr Milan Matijević, predsednik Društva za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova „Jovan Kursula“.
Kada se srpski narod digao protiv Turaka na ustanak 1804. godine, Karađorđevom ustanicima među prvima priključili su se Lazar Mutap i Jovan Petrović. Oni su pod Karađorđevom komandom učestvovali u oslobađanju Čačka i Karanovca od Turaka. Jovan je učestvovao u mnogim bojevima, delio je megdane sa turskim megdandžijama.
– U boju na Ljubiću 1805. godine, Turci isture svoga megdandžiju i počnu pozivati Srbe na megdan. Jovo Kursila, čija je konjička družina stigla na Ljubićko brdo, prijavi se Lazaru Mutapu i Lomi da će poći turskom izazivaču na megdan.Mutap i Loma su ga odvraćali, govoreći mu da ne izlazi na megdan, da je turski megdandžija iskusniji i da će nastradati. Ljuti i besni što Srbi ne šalju svoga megdandžiju, Turci počeše vikati i ružiti Srbe. Na ovaj izazov Jovan svom konju pritegnu kolane, proveri d ali su kubure potprašene, zape ih i stavi u pojas, a sablju palošinu prebaci preko ramena, pa uzjaha konja, obiđe šanac i uputi se ka turskom megdandžiji, koji se na proplanku poigravao svojim konjem. Turci su pomislili da Srbi neće smeti da pošalju svoga megdandžiju, a kad se Jovo pojavi oni povikaše:„Kursula, Kursula!“, što je na nekom dijalektu turskog jezika značilo megdandžija. U toku bitke Tanasko Rajić zapalili džebanu i sa ustanicima rastera Turke. Posle bitke ustanici Jovana Petrovića prozvaše „Kursula“ – otkriva Marijević poreklo nadimka.
Iste, 1805. godine Jovo Kursula je učestvovao sa ustanicima u oslobađanju Karanovca, a godinu dana kasnije i u poznatoj ustaničkoj ofanzivi u dolinama reka Lim i Uvac.
Kada se vrato sa Lima i Uvca, učestvovao je u boju na Bratučiću protiv turske vojske koja je napadala Valjevo.Te godine Jovo Kursula učestvovao je i u Boju na Mišaru. U ovom boju, 2.000 konjanika koje su predvodili Jovo Kursula i Drinčić i 5.000 pešaka potukli su tursku vojsku od 50.000 pešaka koja iz Bosne prodrla u Mačvu.
Karađorđe, koji je naročito uvažavao Kursulimo junaštvo i uspehe na bojnom polju, dodelio mu je titulu vojvode, ali Kursula nije hteo da je prihvati, tvrdeći da ga vlast i upravljanje – uopšte ne privlače.
Posle boja na Mišarskom polju, sa Rudničkom vojskom, koju je predvodiio knez Miloš Obrenović, Jovo Kursula je krenuo za Beograd i priključio se vojsci Vase Čarapića. Sa konjanicima je držao položaj opsade Beograda na Stambol kapiji sve do 12. decembra 1807. godine, kada su ustanici pod komandom Vase Čarapića učestvovali u oslobađanju Beograda.
– Jovan je bio hrabar. Na konju, sa golom sabljom, u Turke je uletao sekući ih ili je sa njima megdane delio. Bio je neustrašivi megdandžija. Zbog junaštva, pokazanog u mnogim bojevima i na mnogim megdanima, Karađorđe je Kursuli dodelio zvanje vojvode.
Kada nije bilo bojeva sa Turcima, on je sa svojim momcima oko Karanovca krstario i štitio narod od turskih zuluma. Kursula je 1813. godine učestvovao u boju na Deligradu. Posle trodnevne bitke zadobio je 17 rana i jednu od koplja koje ga je probolo, prelomilo se i iz njegove plećke virilo. Takvog su Kursulu pod smrtnim ranama, u Cvetke ustanici preneli. Kod kuće su mu koplje iz grudi izvadili, Jovo Kursula je posle tri dana svoju junačku dušu ispustio 16. avgusta (po starom kalendaru). Sahranjen je u Cvetkama, pored crkve brvnare. Danas nema Kursule, nema mnogih naših junaka iz oslobodilačkih bejeva za oslobađanje od turskog ropstva, ali mi smo dužni smo da čuvamo od zaborava njihova junačka dela – poručio je u svom govoru Matijević.
Dve škole, jedna u Kraljevu, a druga u Varvarinu nose ime Jovana Kursule, kao i ulice u 18 srpskih gradova i opština.
– Naše Društvo za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije sa ponosom nosi ime Jovo Kursula. Svako ime urezano na spomenicima oko crkve u Cvetkama govori o junaštvu, o podvigu, o žrtvi uzidanoj u temelje slobodne Srbije – kazao je Matijević, ocenjujući da je, u porti cvetačke crkve, potomstvu ostavljeno bogato memorijalno nasleđe koje govori o svetlim trenucima srpske istorije.
Setimo se nemile epizode sa samog početka ove godine koja je, ipak, imala srećan kraj. O tome više u tekstu Bista Jovana Kursule ponovo na svom mestu
M. M. D.
