Polako, nežno, kroz Kraljevo pahulje padaju tiho, svaka dodiruje krov i srce, kao da šapuću: „Nisi sam, ljubav je tu.“ Božić dolazi kroz dah snega, kroz tišinu noći, mali Bog se rađa u svakome ko veruje, u svakome ko voli. Neka svaki dom, svaka soba, svako srce osjeti čudo,neka svetlost Božića probudi ono što je dugo spavalo.“
U tihom kutku naših domova, dok se lampice polako pale i mirisi kolača i zimskih začina šire oko nas, nešto u nama zastane. Srce nas zove da zastanemo, da pogledamo dublje, da osetimo dublje, da verujemo dublje.
Božić… Svi znamo tu sliku. Dete u jaslama, pastiri koji dolaze, anđeli koji pevaju nad tihom noći. Zvezda repatica svetli na nebu, a mi zamišljamo idilu, toplu i nežnu. Ipak, u toj idili lako zaboravimo ono što je suštinsko i večito. Reč Božija postala je čovek. Večnost je ušla u vreme. Bog je uzeo naše lice da bi nas ponovo naučio ljubavi.
Ta Reč nije „nešto“, već Neko. Onaj kroz koga je stvoren svemir i dubina atoma, Onaj koji je istinska Svetlost, večna Istina, Pravda i Vernost. Kada je Bog rekao „Neka bude“, zapalila se prva iskra postojanja. I ista ta Reč, večna i neuništiva, jednoga dana silazi u srce Deve Marije i šapuće: „Duh Sveti doći će na tebe.“ Tada počinje čudo nad čudima. Tada beskraj postaje dete, večni Bog postaje mali čovek. Zbog ljubavi. Zbog nas. Zbog svakog čoveka, svake suze, svakog pada, svake nade.
A mi? Tako često zaboravljamo. Zavaravamo se svetlima, ukrasima, kupovinom i gradskom vrevom. Misterija se skriva pod lampicama, čudo se pokriva poklonima, a smisao radosti polako nestaje. Dok Bog izgovara reč, nastaje život. Dok čovek izgovara reč, često nastaje rana, pad, suza, razdor, nepravda.
Toliko naših reči više nema svetlost u sebi. Toliko kuća blista spolja, a srca su u mraku. Toliko mladih ne vide više smisao, toliko ljudi je razočarano, izdato, zaboravljeno.
Zato nas Božićni post ne poziva samo na dijetu tela, već na isceljenje reči, obnovu duše i povratak Istini. Da pustimo Božju Reč u svoje reči, Njegovu svetlost u svoju tamu. Da post bude tiha molitva, povratak Bogu, kada svetlost ne dolazi sa sijalica na drvetu, već iz srca koje se vraća svom Tvorcu.
Tada Božić postaje stvarnost, a ne ukras. Čudo, a ne priča. Život, a ne samo tradicija. Svetlo svetli u tami, i tama ga ne obuzima.
Da li ćemo ga primiti? Da li ćemo dozvoliti da se rodi u nama, ne samo u jaslama, ne samo u priči, nego u našoj duši, ove jeseni, ove zime, ovog posta?
Neka svako od nas oseti dubinu Božje ljubavi, neka prepozna večnu Reč koja postaje čovek, i neka dopusti da nas Bog dotakne iznutra. Srećan i blagosloven početak Božićnog posta. Neka se Hristos ponovo rodi u tišini našeg srca. ✨
Tripo D. Spahić
