Ranko Vuković, predsednik Saveza slepih Kraljevo oduvek je pomerao granice, pa je danas u srećnom braku, ima naslednika, a za popravljanje društvenog položaja svih sa sličnim životnim izazovom bori se kroz angažovan rad udruženja
Nemamo u životu svi iste startne pozicije, jer neki moraju mnogo prepreka da savladaju kako bi uopšte došli u priliku da ostvare ono što se za sve ostale podrazumeva. Ranko Vuković, predsednik Saveza slepih Kraljeva (tačnije – Međuopštinske organizacije koja pokriva Kraljevo i opštinu Vrnjačka Banja) jedan je od ljudi koji je shvatio da se svaka bitka prvo dobija ili gubi u srcu, a tek onda na bojištu. A Ranko je svoju – odavno rešio da dobije! On je i predsednik Unije udruženja osoba sa invaliditetom grada Kraljeva koja je oformljena pre tri godine i obuhvata devet reprezentativnih udruženje osoba sa invaliditetom.
To što je uskraćen za dobar vid, Ranka nije sprečilo da završi školu, da bude društveno angažovan i pomaže drugim osobama sa invaliditetom, da se oženi, dobije sina, da bude stub kuće.
– Trudim se da vodim kvalitetan i sadržajan život, da ga obogatim. Najvažnije je da osoba sa invaliditetom u svojoj glavi prevaziđe svoj hendikep! Kad kao osoba sa invaliditetom uspete da hendikep pretvorite u svoju prednost, uspeli ste u životu. Tada će i ljudi drugačije da vas gledaju. Ja sam, kao i većina osoba sa invaliditetom, imao problem. Stideo sam se svog hendikepa u početku, dok nisam shvatio da neće biti bolje što se ja više budem stideo i krio. Izašao sami iz svoje „ljušture“, a onda su ljudi počeli da primećuju moje kvalitete, da govore: „On ne vidi, ali uradio je to i to!“ Tako ljudi počnu, u nekom smislu, da vam se dive zato što im je čudno to što vi, kao osoba sa invaliditetom, možete nešto da uradite. Kad shvatite da tako pomerate i svoje granice, počnete da razbijate predrasude! Mislim da svaka osoba sa invaliditetom to ima zadatak da radi, da razbija postojeće predrasude, najpre u svojoj porodici, a onda i dalje: kod komšija, prijatelja. Moja supruga, sin i ja živimo život kao i sve druge porodice, sa sličnim radostima ili problemima – ponosan je Ranko.
Pogledajte emisiju:
Kako kaže, deca najlakše prihvataju različitosti i nekako na najlepši način razumeju to što nismo svi isti.
– Kada je bio mali, moj sin je prihvatio da njegov tata ne vidi dobro. Neka druga deca bi se možda toga stidela, ali on je kod svojih drugara to potencirao. Često je govorio: „Znate, moj tata ne vidi, ali – znate li kako on dobro igra šah?!“ Ili: „Znate li kako moj tata barata sa računarom, a ne vidi?!“ Tako si i njegovi drugari to saznali i prihvatili kao normalno. Zato smatram da sve zavisi od čoveka. Nekada je za prihvatanje hendikepa dovoljno da se podsetite kako svi imamo samo jedan život. On je u našim rukama i mi smo ti koji treba da ga proživimo najbolje što umemo – kaže naš sagovornik, dodajući da je i njegov moto u životu „ono što me ne ubije – ojača me“.
Težak put osoba sa invaliditetom do posla
Ne postoji precizan podatak koliko je osoba sa invaliditetom uspelo da se zaposli nakon što je pre desetak godina i u Srbiji usvojen Zakon o profesionalnoh rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji poslodavce obavezuje da, u odnosu na broj zaposlenih, zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Ranko Vuković, predsednik Saveza slepih Kraljeva (tačnije – Međuopštinske organizacije koja pokriva Kraljevo i opštinu Vrnjačka Banja) i predsednik Unije udruženja osoba sa invaliditetom grada Kraljeva, ističe da je – posle školovanja, jedan od gorućih problema – zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
– Posao je egzistencijalno pitanje za sve, a posebno za osobe sa invaliditetom, jer danas imati posao, znači imati samopouzdanje. Pomenuti Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom je pomerio stvari sa mrtve tačke, jer je tada, na predlog udruženja osoba sa invaliditetom i nacionalnih organizacija osoba sa invaliditetom uvedeno tzv. kvantno zapošljavanje po kojem, na svakih 20 zaposlenih, preduzeće mora imati zaposleno jednu osobu sa invaliditetom, ali je napravljen veliki problem što nije preciziran stepen invalidnosti. Zato poslodavci pre zapošljavaju nekog sa manjim stepenom invaliditeta, nego sa većim, pa se potpuno slepe ili osobe sa nekim većim stepenom hendikepa i dalje teško zapošljavaju – kaže moj sagovornik.
Primera radi, od članova Saveza slepih u Kraljevu i Vrnjačkoj Banji, zaposleno je samo šest, a polovina njih posao je dobila posle usvajanja zakona. Kod slepih i slabovidih lica problem je što su uglavnom školovani za dva zanimanja: za telefoniste i za fizioterapeute. Sa napretkom tehnologije zanimanje telefoniste polako je izumrlo, pa danas u Kraljevu rade samo dve slabovide telefonistkinje: jedna u Gradskoj upravi, a druga u Osnovnom sudu. Treći je mladić koji radi kao fizioterapeut u Opštoj bolnici „Studenica“. U Vrnjačkoj Banji, dve osobe sa manjim oštećenjem vida zaposlene su u privatnim firmama i jedna u privatnoj firmi u Kraljevu.
Jedan broj poslodavaca, ipak, pre pristaje da plati penale, odnosno da napravi sebi novčani izdatak, nego da zaposli osobu sa invaliditetom.
– To je predrasuda koju moramo da pokušamo da uklonimo. U udruženju sam već 10 godina, a naš sekretar – 30 godina. Nije nam poznato da je za to vreme, slepa ili slabovida osoba dobila otkaz. Verujte, kada se jednoj osobi sa invaliditetom ukaže šansa, ona nikada tu šansu ne bi prokocka. Osobe sa invaliditetom koje imaju posao su na svojim radnim mestima vrlo odgovorne i profesionalne, baš zato što znaju da teško dolaze do posla. Kada tu šansu dobiju, oni je čuvaju i zato je ovo neki moj apel svim poslodavcima: „Dajte šansu osobama sa invaliditetom!“ Postoji subvencija za zapošljavanje osoba sa invaliditetom koju poslodavci mogu da dobiju preko Nacionalne službe za zapošljavanje. Verujem da u svakoj firmi može da se nađe neko mesto koje ne zahteva mnogo fizičkog rada na kojem bi mogla da radi i osoba sa invaliditetom. Oni ispunjavaju svoje zadatke i sigurno neće kasniti na posao kao, možda, oni koji mogu da biraju posao, pa se ležerno odnose prema njemu. Ako poslodavac želi da plati penale u visini tri prosečne zarade sa porezima i doprinosima, pre nego da zaposli osobu sa invaliditetom, pa makar ona radila i u smanjenom obimu, onda znate koliko koliko predrasuda takav poslodavac ima prema osobama sa invaliditetom – smatra sagovornik portala Krug.
Ranko ističe kako mu se ne dopada ni to što se često dešava da osoba sa invaliditetom samo formalno dolazi ili, čak i ne dolazi na posao.
– Nije poenta da osoba sa invaliditetom dolazi na posao ako nema pravi posao, nego samo sedi da bi poslodavac ispunio svoju zakonsku obavezu. Treba im dati šansu! Potrebno je i malo strpljenja, jer pouzdano znam da su, tamo gde rade, osobe sa invaliditetom među najboljim radnicima – Rankova je poruka.
Za kraj, Ranko dodaje kako i osobe sa invaliditetom treba da prihvate da se sve rešava „u glavi“ i da treba da „prelome“, a ne da sede unutar svoja četiri zida. Kao problem vidi i činjenicu da ima mnogo osoba sa invaliditetom koje ne žele da se uključe u rad udruženja.
– Pozivam ih da se jave, pristupačni smo i na društvenim mrežama. Ne mogu ništa da izgube, mogu samo da dobiju: da se uključe u neke akcije koje organizujemo, a kasnije i da ispune svoje slobodno vreme. Mnogo je osoba sa invaliditetom koje su u invalidskoj penziji, a oni koji nisu zaposleni imaju puno slobodnog vremena i treba što kvalitetnije da ga koriste. Sa napretkom tehnologije sada nam je mnogo lakše, nego osobama sa hendikepom koje su živele pre 20, 30 ili 50 godina – optimističan je Vuković.
Napredak tehnologije omogućio je mnogim slepim i slabovidim ljudima da unaprede kvalitet svog života, pre svega zahvaljujući napretku govornog softvera.
– Ima i toliko prilagođenih sadržaja da osoba sa invaliditetom može lakše da se obrazuje i da kvalitetno ispuni svoje vreme. Znam da nikada nećemo moći sve osobe sa invaliditetom da „izvučemo“ iz kuće, ali mora se raditi na tome. Mnogo je teško da neki ljudi prihvate svoj invaliditet, naročito ako su ga stekli u kasnim godinama – opominje predsednik Saveza slepših Kraljeva,
Ipak, kaže: svi koji mogu treba ličnim primerom da pokažu kako i osobe sa hendikepom moraju i mogu da vode potpuno normalan život.
Na kraju našeg razgvora seth se one izreke da se „mudar čovek u oluji Bogu moli, ne za izbavljenje iz opasnosti već za izbavljenje od straha, zato što zna da je oluja iznutra ta koja ga ugrožava, a ne oluja izvana“. Ranko je svoju unutrašnju oluju – odlično savladao“
*Ovaj medijski sadržaj proizveden je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije. Stavovi iskazani u njemu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva kulture i informisanja koje je dodelilo sredstva
