Ono što je još vredelo pokupila bi sa te vrbe seoska sirotinja, najčešće noću i kradom, kada ih niko ne vidi, jer je kod nas siromaštvo bilo gotovo sramota koju je trebalo sakriti od šire javnosti, bar onoliko koliko je bilo moguće
Tamo ispred Midine štale, na krivini, odmah preko puta česme, bila je jedna vrba sa opuštenim tankim granama koje su se, pod teretom lišća, savijale do same zemlje. To je ona vrsta samoniklog drveta koje raste na vlažnom tlu, a zovu je još i „žalosna vrba“. Sa onim padajućim granama, savijenim do same zemlje, baš tako žalosno je i izgledala.
Izvorska voda se sa česme ulivala u veliko korito od izdubljenog balvana, a onda se tu prelivala, praveći blato, izgaženo kopitama konja i rogate stoke. Dalje, voda je tekla pored same vrbe, praveći sve dublji jaz na svom putu ka Studenici…
Ne znam da l’ taj običaj postoji još negde, ali tu – na ušću Studenice u Ibar, bilo je baš tako. Kada neko umre, ukućani pokupe višak garderobe koju je pokojnik nosio za života i onda te košulje, džempere, kapute, okače na granama žalosne vrbe. Ono što je još vredelo pokupila bi seoska sirotinja, najčešće noću i kradom, kada ih niko ne vidi. Jer, kod nas je siromaštvo bilo gotovo sramota koju je trebalo sakriti od šire javnosti, bar onoliko koliko je to bilo moguće.
Onda je tako i nastala ona narodna izreka: „Kod gazde na glas, a kod sirotinje na čast“.
Tako su nam i slave bile podeljene… Oni bogatiji slavili su Svetog Luku ili Svetog Stevana, u vreme kad je bilo još kiselog kupusa u kacama, mrsa u pušnicama ili kada još pretekne pečenja, sve do trećeg dana Božića, o Stevandanu. Za Svetog Nikolu je bilo ribe, koja se krišom lovila, dinamitom, ukradenim posle treće smene u rudniku sa podzemnom ekspoatacijom. Noću se, po mesečini, veže dinamit za kamen, kako bi lakše potonuo na dno ibarskog vira, a onda se, nakon potmule eksplozije, na površini zabeli riba koju druga ekipa pokupi u džakove, nizvodno i u plićaku.
Sirotinja je slavila Đurđevdan, najlepšu slavu i u najlepše vreme. Nju je najteže spremiti, onda kada sve izmakne, a još ništa nije pristiglo. Tu slavu su Romi preuzeli od nas, jer niko tako ne ume da se veseli, kao što to ume sirotinja. Ako treba, štedi se i gladuje cele godine kako bi se o Đuđevdanu, na ražnju, zavrteo ovnić sa sve rogovima. A onda, veselje traje sve do zore…
Onih krpa nema više na žalosnoj vrbi ispred Midine štale. Čini mi se, da su i vrbu posekli.. Deca su se plašila da u sumrak prođu pored nje, znajući čije se košulje lelujaju na vetru, okačene o vrbove grane. Jer, ko će ga znati, možda se i duša pokojnika vrzmala tu oko izvora i vrbe, okićene garderobom.
Što je bilo sirotinje, to se nekako i oporavilo. Danas niko ne bi obukao košulju pokojnika, sa žalosne vrbe, ispred Midine štale.
Grad je danas naša meka.
A u gradu, SECOND HAND SHOP.
Deluje gotovo moderno. Još je „firma“ ispisana na tom „stranskom“ jeziku…
Latinicom…
Gotovo svetski…
Možete kupiti polovnu robu, odevnu garderobu: košulju, jaknu, džemper, donji veš…
Tu, u sred grada…
I kad bolje razmislim… Nije trebalo poseći žalosnu vrbu ispred Midine štale. Na njoj nije bilo onog „stranskog“ naziva SECOND HAND SHOP.
Poštenija su to vremena bila…
I humanija…
Rade Velizarov Erac
Ovaj tekst je veoma lep i sve je to istina jer i ja sam iz Usca i dan danas se kaci odeca od pokojnika sa druge strane reke od strane sliva na kojoj je ziveo, da li reke Studenice ili recice Raduse zavisno, jedino ovo sa SECOND HAND SHOPOM nema nikakve veze, jer odeca u istom je mnogo boljeg kvalitete za smesne novce u odnosu na izvikane butike a vrlo kratko traje pa se upotrebi za krpe za ciscenje prozora, podova ili zavrsi u kontejnerima….