Ova priča nije potpuna, niti pretenduje na potpunu istinu – oslonjena je na sećanja, fragmente razgovora, pa i na poneku, doduše uverljivu kafansku priču. Hronološki ih povezujući u celinu, pokušaću da sačuvam uspomenu na čoveka koji je, sagradivši hotel „Žiča“ u Mataruškoj Banji 1931. godine, ostavio dubok trag u predratnoj ugostiteljskoj istoriji Jugoslavije.
Dušan Hovan, rođen je 1895. godine u Budimpešti kao Dezider Hovan, u porodici mađarsko – slovačkog porekla. Mnoge okolnosti koje danas zamućuju sećanje na nesvakidašnjeg junaka ove kratke biografije, teško su raspletive iz sitnog veza nebrojanih životnih bura, koje su ga pratila na njegovom, sedamdeset i tri godine dugom životnom putu.
Svega je nekoliko pisanih izvora koji danas svedoče o porodici Hovan. Najviše podataka dolazi nam iz davnašnjeg sećanja Moše Baltića, vršnjaka Dušanove ćerke Ane, koji je svoje uspomene na Hovanove govorio u pero Dragoljubu Obradoviću Kondisu, čuvenom kraljevačkom novinaru i hroničaru grada kraj Ibra. Zahvaljujući bistrom sećanju, tada vremešnog penzionera Baltića iz Mataruške Banje, Kondis je u „Ibarskim novostima”, 9. februara 1995. godine objavio prvi od tri teksta koji daju najviše podataka o ovoj porodici.
Značajno manje informacija, ali svakako pouzdanijih, dolazi nam iz malobrojnih intervjua koje je Dušanov sin, Jovan Hovan, poznati zagrebački feljtonista, davao u hrvatskim medijima.
I na kraju, dokumentaciju o toku i načinu izgradnje hotela „Žiča”, publikovala je Fondacija „Milan Zloković”, nazvana po jednom od najboljih predratnih arhitekata sa ovih prostora, koji je, uostalom, projektovao hotel i pratio njegovu izgradnju.
Detinjstvo, dečaštvo i mladost
Nakon Deziderovog rođenja, porodica koja je brojala jedanaestoro dece među kojom je Dežo bio najmlađi, još neko vreme boravi u Budimpešti a potom se seli u Novi Sad. U ovom gradu Dezider je izučio školu nakon čega je dobio poziv za odsluženje vojnog roka. Stacioniran je bio u kasarni u Beču, u kojoj je, potpuno neočekivano, načinio prve preduzetničke korake.
Nakon povratka sa prvog redovnog odsustva u kasarnu, Dežo (kako su prijatelji i poznanici zvali Dezidera – Dušana), između ostalih namirnica poneo je i jedan litar domaće rakije prepečenice.
Vojniku je prtljag pregledao dežurni oficir i kada ja pronašao flašu prepečenice, doneo je odluku da je zadrži za sebe.
Sve je to posmatrao jedan austrougarski general koji je želeo da proba piće. Kako mu se rakija neobično dopala, on ju je preuzeo od oficira i njom ponudio svoje kolege srodne po činu. Potom su se svi uverili u kvalitet i dobar ukus novosadske rakije, te su posredstvom pomenutog oficira, kontaktirali Hovana obezbedivši mu česta odsustva kako bi kasarnu snabdevao pićem koje se svima dopalo.
Adekvatna nadoknada nije izostala i Dezider je prvi put u životu počeo da zarađuje ozbiljan novac.
Po povratku sa vojnog roka, Dežo u Novom Sadu otvara malu kafanu od novca stečenog preprodajom rakije. Tako počinje njegov prvi posao koji će ga deceniju i po kasnije vinuti u prave bisere jugoslovenskog ugostiteljstva.
Opisani događaji, a uzimajući u obzir godinu rođenja Dezidera Hovana i vreme provedeno u bečkoj kasarni, sasvim izvesno se odigravaju pred početak Prvog svetskog rata. U sećanjima Moše Baltića koje pažljivo beleži novinar Kondis, ali i u sećanjima Deziderovog sina Jovana, nema opisanih događaja iz ovog burnog perioda, što će nam ulogu našeg junaka u Velikom ratu ostaviti kao nepoznanicu.
Od novosadske kafane do velikih poslovnih poduhvata
Hovan se po svemu sudeći nije zadovoljio prihodima od male novosadske kafane i nekoliko godina nakon okončanja rata otvara restoran u Zemunu koji je ubrzo stekao dobru reputaciju.
Ovaj posao ubrzo počinje da napreduje i kroz par godina Hovanu naglo rastu apetiti. Pred kraj treće decenije prošlog veka on se daje u potragu za mestom na kojem bi podigao moderan hotel. Odlazi na Plitvička jezera, ali ubrzo shvata da je okolna zemlja jalova i da bi većinu namirnica morao nabavljati iz daleka. Tako nastavlja potragu i stiže do Mataruške Banje gde se i skrasio podigavši hotel po modernim evropskim standardima.
Hovan nije štedeo i za glavnog arhitektu angažovao je majstora arhitekture Milana Zlokovića. U tekstu koji 17. decembra 2023. godine objavljuje Fondacija nazvana po cenjenom naučniku i arhitekti Zlokoviću, stoji da je hotel „Žiča” bio prvi moderni hotel u Srbiji u čijoj arhitekturi je objedinjena zapadna modernistička praksa. Hotel „Žiča“, koji je tada reklamiran kao moderan hotel s trideset „higijenskih, zračnih i sunčanih soba”, uneo je nove standarde u hotelsku arhitekturu i omogućio komforan boravak gostiju. Pored smeštaja i ugostiteljskih usluga gostima je na raspolaganju bio i otvoreni bioskop na krovnoj terasi hotela.
Prelazak u pravoslavlje i veliki poslovni uspesi
Nakon što se Dezider odomaćio među meštanima Mataruške Banje i stekao puno prijatelja, pa tako i zaljubio u lokalne običaje, kulturu, ali i prirodne lepote, odlučio je da se krsti u pravoslavnoj crkvi. Obred krštenja obavljen je u manastiru Žiči nakon kojeg ime Dezider menja u Dušan. Ipak, među prijateljima on ostaje Dežo, kako su ga i ranije zvali.
Nije prošlo mnogo vremena, a Dežu stižu velike nedaće. Za kratko vreme umiru mu žena Ankica, majka Ana i brat Joška koji su sahranjeni na groblju u Konarevu. Neobičnom snagom bio je nadaren ovaj čovek. Iako skrhan duhom usled nemerljivog gubitka, uspeva da povrati optimizam i ženi se Marom iz Kraljeva. Ona mu ubrzo rađa sina Dragutina koji je poživeo svega nekoliko meseci, a potom se 1935. i 1937. godine rađaju ćerka Ana, koja dobija babino ime, i sin Jovan. Deža se konačno ostvaruje i na porodičnom planu – na poslovnom je već nanizao mnoge uspehe.
Hotel je radio u letnjem periodu, a gostiju je vremenom bivalo sve više. Posao se razvijao velikom brzinom i Deža, obdaren preduzimljivošću, odlučuje da pokrene novi projekat. Sa arhitektama i stručnjacima za urbanizam završava projektnu dokumentaciju za izgradnju još dva hotela po najmodernijim standardima. Novi hoteli, uz već postojeći, trebalo je da čine veliki turistički kompleks koji bi, bez sumnje, u Matarušku Banju privukao nove i bogate turiste. Stručnjacima je za obavljen posao oko izrade projekata isplatio honorare do poslednjeg dinara, a onda je Drugi svetski rat stigao u Jugoslaviju.
Rat menja sve
Najdramatičniji događaji iz oktobra 1941. godine nisu u potpunosti zaobišli ni Hovanove. Doduše, u potpuno drugačijim okolnostima. Ovde je neophodno primetiti da sagovornici Dragoljuba Obradovića Kondisa (mada imenom navodi samo jednog sagovornika, a iz teksta je očigledno da podatke dobija od više njih ), nijednom rečju ne pominju događaj koji se Hovanovima morao urezati u sećanje kao najpotresniji u njihovim životima. Moguće je da Deža o ovome nije želeo da govori svojim prijateljima u posleratnim godinama.
O tom nemilom događaju saznajemo od Dežovog sina Jovana, koji za zagrebački „Vijesnik”, u kome je i radio, daje jedan kratak intervju.
– Majka je često pominjala da se to zbilo na Svetog Luku, 31. oktobra 1941. godine. U naš stan, koji je bio smešten u jednom izdvojenom delu hotela, naprasno su upali partizani i sve nas prisilno odveli u Ušće. Tu je, na prekom sudu, momentalno suđeno ocu i majci bod optužbom da su buržuji. Osuđeni su na smrt. Nekom srećnom okolnošću, zamenik sudije je bio neki razuman čovek, ugledni učitelj, te je on stao na stranu mojih roditelja insistirajući da je nedopustiva smrtna presuda kada je bolje imovinsko stanje jedino što se okrivljenima stavlja na teret. Tako je presuda povučena, a mi smo u zatočeništvu proveli još mesec i po dana. Vrativši se u Banju, zatekli smo nemačke vojnike smeštene u hotelu, koji je pre njihovog dolaska bio potpuno opljačkan. Otac je odlično govorio nemački jezik, pa mu nije bilo teško da stupi u kontakt sa nemačkom komandom. Objasnio je da se unutar hotela nalazi naš stan i da bi mi želeli da se vratimo u njega. Rečeno nam je da sačekamo dva dana nakon čega će stan biti spreman za naše useljenje. Tako je i bilo. Ratne godine smo proveli na starom mestu u potpuno drugačijim okolnostima.
Ovde se treba osvrnuti na jedan detalj. Naime, datum koji spominje Jovanova majka Mara poklapa se sa poslednjim danom opsade Kraljeva od strane ustaničkih snaga. U noći između 31. oktobra i 1. novembra 1941, odredi Narodno oslobodilačkog pokreta i jedinice Jugoslovenske vojske u otadžbini izvršili su poslednji napad na nemački garnizon u Kraljevu. Dosta je neobično da su partizani, svega nekoliko sati pre izvršenja tako važnog zadatka, imali vremena da sprovode „revolucionarnu pravdu” po kraljevačkoj periferiji.
Ipak, u reči Mare Hovan ne treba sumnjati. Po svedočenju meštana Mataruške Banje, Mara je bila staložena i obrazovana žena, bliska rođaka poznatog Kraljevačkog advokata Vladimira Radičevića.
Posleratne godine i nacionalizacija
Prve godine nakon završetka rata, po Dušana Hovana krenule su blagorodno. Ubrzo je postavljen za upravnika isturene jedinice Ugostiteljskog preduzeća „Kraljevo”, pa se pored pokušaja da oživi sopstveni hotel mogao baviti razvojem turizma u Banji. Deža se na ovom poslu neobično trudio. Međutim, u pripremi je bio zakon o nacionalizaciji privatne svojine i on je osećao da su pred njim teški dani. Tako je i bilo. Sprovođenjem zakona o nacionalizaciji 1948. godine, Deža ostaje bez hotela, ali i svoje funkcije upravnika preduzeća. Nove vlasti su smatrale da jedan predratni kapitalista ne može upravljati društvenom svojinom. U prvi mah je dobio radno mesto u hotelu, koji je, eto, do juče bio njegov i stan u kojem je i do tada živeo. U više navrata oduzimali su mu i stan i ostajao je bez posla, ali brojnim žalbama uspevao je da povrati to malo stambenog prostora i sebi obezbedi mesto kasira u hotelu. Sa tog radnog mesta otišao je u penziju.
Nakon što mu je oduzet hotel uz već pomenute probleme oko radnog mesta i ostajanja bez krova nad glavom, Deža je napustila i žena Mara, pa je briga oko Ane i Jovana spala isključivo na njega. Oboje su završili Gimnaziju u Kraljevu, a potom i studije u Beogradu. Ana je neko vreme živela u Americi a potom u Francuskoj, dok je Jovan, što smo već pominjali, radio kao novinar u zagrebačkom „Vijesniku”.
Govorilo se da je penzionerske godine provodio boemski. Bio je stalni gost svog nekadašnjeg hotela i rado prihvaćen u kafanskom društvu. Nakon kratke bolesti preminuo je u kraljevačkoj bolnici 1968. godine.
Protivrečnosti izvora
Radeći na ovom tekstu naišao sam na nekoliko podataka koji su međusobno suprotstavljeni.
Dragoljub Obradović Kondis navodi 1898. kao godinu Dežovog rođenja. Međutim, bez svake sumnje treba pouzdanom smatrati godinu 1895. s obzirom da ona stoji na nadgrobnoj ploči Hovanovih. Takođe, uzimajući u obzir da je Deža odslužio vojni rok neposredno pred Prvi svetski rat, 1898. kao godina njegovog rođenja, ne bi se uklopila u ovaj sled događaja.
Dalje nedoumice se javljaju oko porekla Hovanovih. Mađarsko poreklo nije sporno, ali u različitim izvorima se još javljaju čehoslovačko i češko. Ipak, na komemoraciji novinara Jovana Hovana u Zagrebu, jedan od kolega novinara pominje njegovo slovačko poreklo. Nema sumnje da je Jovan kolegama pominjao svoje korene i da bi ovaj podatak morao biti pouzdaniji od sećanja meštana Mataruške Banje koja su, u vreme kada ih Kondis zapisuje, stara tri ili četiri decenije.
I danas se među Banjčanima može čuti da su Hovanovi starog jevrejskog porekla. Do ovakvih podataka u raspoloživim izvorima nisam došao. Uostalom, Kondis u svom tekstu navodi, a kako mu prenose sagovornici, da je Deža iz katoličke prešao u pravoslavnu veru, i tom prilikom ime Dezider promenio u Dušan, uzevši Svetog Nikolu za krsnu slavu.
Iako su mnogi delovi života Dušana Hovana ostali obavijeni zaboravom, fragmenti sačuvani kroz sećanja, porodične beleške i retke pisane izvore svedoče o čoveku nesvakidašnje životne energije, preduzimljivosti i upornosti. Njegov hotel „Žiča“ ostaje simbol jedne epohe kada su vizija i lična hrabrost mogli da preobraze čitave sredine. Hovanova životna priča, uprkos istorijskim lomovima i ličnim tragedijama, podseća da iza svakog zdanja stoji čovek sa svojim snovima, vizijama i željom da na ovom svetu ostavi traga.
Aleksandar Raković
