10. jun 2017.
Pre skoro 90 godina, Dragoljub Mijatović sa Kopaonika napravio je 18 kilometara dug kanal kojim je doveo vodu do svog bezvodnog sela trasom koja je skoro ceo kilometar išla preko 300 metara viskokih i strmih stena
Kopaonik su stari ljudi zvali još i Srebrna planina, jer je masiv koji se pruža od severozapada ka jugoistoku Srbije dužinom od 75 kilometara, takav epitet dobio po velikom rudnom bogatstvu koje je na njemu eksploataisano još od srednjeg veka. Prirodu u njenom iskonskom, neukrotivom izdanju ljudi su uvek pokušavali da nadjačaju i ukroti, ali o graditeljskom poduhvatu Dragoljuba Draže Mijatovića iz tridesetih godina prošlog veka još se priča kao o delu koje je dokaz da je jedan čovek uspeo da pobedi planinu.
Draža Mijatović bio je mudar i hrabar seljak, rođen pred dolazak 20. veka u selu Žutice. Selo je ime dobilo po travi koja zbog bezvodnog terena, gotovo nikada nije bila zelena, samo žuta. Još u detinjstvu Dragoljubovom, kažu, videlo se da taj dečak iz zaseoka Pavlička reka ili Pavlica ima viziju koja će ga voditi daleko izvan kopaoničkih vrhova. Završio je Draža srednju školu, pa je za vreme u kojem je živeo bio više nego učen čovek. Radio je neko vreme kao „delovođa“ u mestu Vračevi kod Raške, ali je tek kada je napustio posao, uspeo da napravi delo o kojem u školi nije nimalo ili je samo malo učio: napravio je jaz za vodu dužine 18 kilometara dosvog imanja. Ne bi to možda ni bilo toliko čudno da jaz koji će poneti njegovo ime nije napravljen preko Kozjih stena, stenovitog dela Kopaonika čiji naziv sve govori. Jer, Kozje stene su stenoviti masiv, okomit poput zida, visok više od 300 i dugačak više od 800 metara.
Mlad i zdrav čovek kojeg je Kopaonik vaspitavao više surovošću nego blagošću, stizao je i dok je radio kao delovođa da se bavi poljoprivrednim poslovima na svom velikom imanju. Bio je okrenut pretežno voćarstvu, najviše uzgajanju šljive i stalno se sekirao zbog toga što suša skoro svake godine odnosi najveći deo roda vrednih seljaka.
„Nebrojeno sam puta preko leta sedeo kraj one reke pod krasnim visokim jelama i smrčama i razmišljao: da mi je bar jedan deo ove vode kod kuće na imanju, pa bih bio pun zadovoljstva. Zašto priroda ovako opredeli put niz provaliju, strme litice i pustinje? Kud prolazi kroz neprohodne terene u reku Jošanicu u Jošaničkoj Banji, a odmah sa ovom, bez ikakve koristi, u reku Ibar i dalje tako, nigde iskorišćena?“, zapisaće nekoliko godine kasnije u svojoj knjizi „Navodnjavanje na Kopaoniku“ Dragoljub Mijatović osećanja koja su ga navela da proba da učini nešto što je gotovo svima u njegovom okruženju, ali i mnogim stručnim ljudima tog doba izgledalo – nezamislivo.
Odlučio je tako seljak iz Pavlice da sa mesta Kadijevac na Kopaoniku započne kopanje jaza, ili brazde (kako jaz zovu u tim krajevima) zbog navodnjavanja svog i imanja u zaseocima u okruženju.
„Nekoliko puta sam obilazio teren, pa se rešim da od vode iz ove reke uzmem jedan deo i jazom, otvorenim kanalom, dovedem kući na imanje“, piše u Mijatović u knjizi objavljenoj 1930. godine.
Tražio kredite, nisu mu ih dali
Zoran Košanin iz sela Pavlica podseća da je 1927. godine u celoj zemlji vladala velika suša, što je dodatno pogoršalo situaciju na inače bezvodnoj strani planine.
– Dragoljub je najpre doveo tim inženjera da procene hoće li voda moći da „pređe“ preko Kozjih stena. Najveći stručnjaci su pokušali da ga odvrate od te zamisli, jer oni nisu naučno videli da voda može da ima pad preko tih strmih litica – priča Zoran Košanin.
Sve i da je tako nešto moguće, probali su inženjeri da uplaše Dragoslava, to bi ga, procenili su, koštalo oko tri miliona tadašnjih jugoslovenskih dinara, što je – mereno današnjom evropskom valutom, iznos od oko tri miliona evra.
Ali, Dragoljub se nije dao pokolebati. Posle Vaskrsa 1927. godine, angažovao je šestoricu radnika da najpre dva-tri dana kopaju kroz jelama obrastao deo oko Kozjih stena, a onda isto toliko i na samim liticama. Izračunao je koliko je taj broj radnika uradio za to vreme i napravio računicu da će posao moći da završi sa oko 200.000 dinara.
Priča se da je Dragoljub konsultovao i Pauna Popovića, nepismenog, a mudrog seljaka iz obližnjeg sela, koji se složio sa računicom, pa je Dragoljub, ohrabren, započeo radove. Svi ostali govorili su da se jaz kroz kamen, gustu šumu i šipražje ne može prokopati, da će voda uvirati. Dva puta je Dragoljub tražio zajam od tadašnjeg resornog ministarstva. Oba puta je odbijen, pa se oslonio na svoju snagu, razboritost i ušteđeni novac.
Bilo je to početkom proleća 1927. godine, voda je uzeta sa reke Samokovke, a onda su radnici kopali četiri kilometra kroz šumoviti predeo. Posle mekšeg tla, čekale su ih više od 800 metara duge kamenite litice Kozjih stena, a onda opet, na nižoj nadmorskoj visini, nešto blaži predeli za kopanje jaza.
„Imajući jedno imanje u Pavličkoj reci, gde mi je i vodenica, gde mi je zemlja isti tako kamenita, posna i veoma divlja, uspeo sam sa vodeničnog jaza da navodnjavam jedan mali deo. Video sam odličan rezultat i veliku korist od navodnjavanja na onoj maloj površini. Pomišljajući tako duže vremena, dođem na ideju da tražim načina kako i gde da nađem i dovedem vodu na imanje ili da isto prodam, pa da se selim nekud“, sve su ovo dileme koje su mučile mladog Dragoljuba pre nego što je odlučio da pokuša svoj projekat da realizuje sopstvenom pameću i snagom, uz pomoć radnika koje je plaćao.
– Radio je uz pomoć štapa i kanapa, jer u to vreme, jasno je, nije bilo neke ozbiljne tehnike. Doneo je tzv. „poljsku vatru“ za klepanje alata, pa je alat kovao, klepao na licu mesta. Bila je to prava priručna kovačka radnju u kojoj je na licu mesta Dragoljub pravio i popravljao alat koji se od tvrdog kamena brzo tupio i pucao. Budak, lopata, kramp, bilo je sve što su oni koristili, sve vrlo primitivno, ali na kraju uspešno – pojašnjava Košanin.
Pravac i nagib je Dragoljub trasirao opet pomoću primitivne sprave, trougla od tri letve na koji je okačio visak, sa ekserom u sredini stranice trougla koja je bila paralelna sa zemljom. Nivelisanje terena počeo je tako što bi pobio jedan kočić u zemlju, a zatim na drugoj strani letve drugi. Pobijao je tako i sve naredne kočiće u nizu, sve dok visak ne pokaže minimalni pad, tek koliko da voda teče. Bilo mu je potrebno oko hiljadu kočića da za prva četiri kilometra (od brane do Kozjih stena) izmeri trasu. Poduhvat je bio već i samo trasiranje terena, bez kopanja i svega ostalog što je pratilo radove. Tamo gde je tla, zbog provalije nestajalo, kopanje je nastavljano uz pomoć puške i libele. Postavio bi libelu na pušku, nanišanio i opalio, pa bi mesto gde puščano zrno pogodi služilo za određivanje daljeg pravca kretanja Na delu preko Kozjih stena radnici su radili na liticama okačeni o užad a, kako u Dragoljubovoj knjizi piše, „kad se alatka ispusti za njom se ne gleda, a kamoli traži“.
Nauka protiv varke vida
– Posle onih šest probnih radnika, koje je uzeo da bi izračunao koliko bi realizacija izgradnje jaza mogla da ga košta, kad su radovi krenuli, Dragoljub je dnevno angažovao između 60 i 70 radnika – priča Košanin, iskusni vodič i poštovalac legende o poduhvatu Mijatovića, o onome što je saznao od starijih.
Ispostavilo se da su radnici morali da prokopaju i tri tunela kroz koje je jaz vodio. Ali, Mijatović nije odustajao. Kažu da je, kada se vreme pogoršalo, otpustio radnike, a sam nastavio da svakodnevno, sa još par meštana, odlazi da kopa preko Kozjih stena.
„Kada sam već izgradio oko dva kilometra kanala, pustio sam vodu da teče tim kanalom, jer su me radnici bunili da mi voda neće ići ovim kanalom, govoreći da mi mera nije dobra i da je kanal uzbrdo. Kada sam pogledao slobodnim okom, i meni se uvek tako činilo, a kada izmerim, pokaže da ima pada i da će voda da ide. Kada smo pustili vodu u kanal, svi su se čudili kako voda lepo ide potrebnom brzinom“, pisao je Dragoljub u svojoj knjizi.
Priča se da ga je jednom sneg iznenada i gotovo ga zatrpao i zarobio u planini. Posle duge i hladne zime, Dragoljub je sa radovima na terenu ponovo krenuo trećeg dan Vaskrsa 1928. godine. Na pojedinim delovima trase, bujica je često umela da probije iskopani kanal, pa je voda često skretala.
Da bi to izbegao, Draža je koristio „korab“ – udubljeno stablo (u obliku latiničnog slova „U“) kojim je premošćavao prostor sa jedne na drugu stranu kanala. Koliko je poznato, i pored opasnosti sa kojima su se graditelji suočavali, tokom izgradnje jaza – nije bilo ljudskih žrtava.
Izgradnja ovog jaza predstavlja genijalan primer ljudske istrajnosti, jer je jedan čovek za godinu i po dana ostvario svoj životni san. Toliko je prošlo od početka radova do dana kada je, uprkos neverici većine meštana i tadašnjih stručnjaka, u Žuticu i zaselak Pavlica, jazom dužine 18 kilometara u Dragoljubovo dvorište, pa tako i na celo imanje – stigla voda.
„Dana 14. avgusta u četiri sata posle podne voda je stigla i to u dosta velikoj količini. Dakle, iz neočekivanja, voda je iznenadno stigla, kada je već svaki kazao da sam propao u tome radu i da od toga – nema ništa!“, bio je ponosan opisujući svoje delo u knjizi Dragoljub.
Amanet graditelja Dragoljuba
Na Samokovskoj reci i danas se nalaze ostaci brane koju meštani zovu „glava jaza“, a koju je zub vremena prilično nagrizao. Glava jaza služila je da zaustavi reku i da podigne nivo za metar i po do dva, praveći veštačko jezerce, jer je toliko bilo potrebno da voda pređe preko Kozjih stena.
Kaca od pet hiljada litara punila se za jedan minut, a bilo je vode i za druga domaćinstva. Voda je stigla u, moglo se slobodno reći, pravo vreme, usred sušne godine.
„Umesto pet hiljada kilograma slabih šljiva, dobio sam trideset hiljada dobrih, slatkih i jedrih. Tako je bilo i u jabukama, kukuruzu, povrću, vinogradu, ispaši“, pisao je ponosno Mijatović.
Projekat je kasnije „proširio“ povezivanjem još par sela na njegov jaz. Organizovao je i službu, i stalno zaposlene koji su održavali taj nesvakidašnji sistem za navodnjavanje. Pričalo se da je Dragoljubu u mnoštvu čestitki koje su stigle sa raznih strana, prispela i jedna prekookeanska – lično od Nikole Tesle!
Ozelenelo je, kažu, narednih godina selo Žutica, domaćinstvo Mijatovića je bilo bogato sve do poratnih godina nakon Drugog svetskog rata, kada su njegovi potomci na čelu sa sinomm Mijo, doživeli da im veći deo imanja, nažalost, bude oduzet.
– Ništa nije večno, pa je i ovaj jaz korišćen narednih pola veka, dok ga sasvim nije nagrizlo vreme, ali sve bi se dalo popraviti, pa da se ovo graditeljsko delo počne koristiti makar u turističke svrhe, ako ne za navodnjavanje kao u Dražino vreme – kaže Zoran Košanin.
Mijatović je za svoj jaz utrošio oko dvesta hiljada tadašnjih dinara. Kad je svoj san ostvario, isti oni kojima se obraćao sa molbom za kredit koji nisu hteli da mu odobre, naprečac su mu izašli u susret, pa je od države dobio 80.000 dinara kredita. A nakon što je u „Politici“ 17. oktobra 1928. godine objavljen tekst o Mijatovića jazu koji je delo potkopaoničkog poljoprivrednika, Sekula Zečević, vlasnik beogradske firme „Veleauto“ poslao je Dragoljubu na poklon 10.000 dinara.
Godinama su studenti građevinskih i arhitektonskih fakulteta širom stare Jugoslavije izučavali Dragoljubovo delo, a on znanje koje je stekao gradeći jaz nije želeo da zadrži samo za sebe, već je u pomenutoj knjižici sve svoje znanje i iskustvo zapisao, kako bi iz nje i drugi mogli da uče i po njoj rade.
Ostavio je on u svojoj knjižici nama potonjima i neku vrstu amaneta kao poruku za, kako je naveo „opšte dobro naroda i države“. Poručio je da bi kanal valjalo produbiti, proširiti, betonirati i da bi u svakom selu, gde je to moguće, trebalo formirati vodene zadruge, zarad napretka poljoprivrede. „Narod na selu ne treba da gubi volju za rad i život. Neka se mladež ne zanosi zabludom da je život samo onaj u varoši, već i u selu može biti ugodan ako se savesno i pametno radi i štedi. Tada ne bi bilo nezaposlenih radnika, ni gladnoga naroda, a imali bi i te kakvih proizvoda za izvoz na strana tržišta.“
Upravo tu poruku u Srbiji kao da niko godinama nije želeo da čuje. Srpska sela danas su još više pusta u odnosu Dragoljubovo vreme. Zažalela su se srpska sela ljudi i života, poželela neka nova lica koja će umeti da slede svoj san čak i kada svima oko njih izgleda da su sa svojim vizijama u ovaj naš vek, i nas ovako slabe i demoralisane – možda sasvim zalutali. A nisu. Samo takvi, sa vizijom kao Dragoljub na kraju umeju da nađu pravi put.
M. M. D.
