piše Rade Velizarov Erac
Priča o posmrtnim govorima, neodoljivo me podseća na sladunjave govore o Evropi: kad odživimo mučenički, deo života, sledi nam ”rajsko naselje” u Evropi; u to veruje 65 procenata građana, a problem su oni preostali – 35 odsto kojekakvih ”nadžaka”
Na posmrtnim govorima, najteže je položiti ispit iz retorike; tu se, tek, meri svaka reč i svako ima neku primedbu; jedino pokojnici nikada nisu izrazili nezadovoljstvo, njima je svejedno.
Kada neko umre u selu, običaj je da se održi govor. Ako je neko viđeniji, govor obično pripremi neko u ime firme u kojoj je pokojnik radio ili, u najgorem slučaju, neko ispred mesne zajednice. Ovi govori su obično isti. Čuvaju se u fiokama kojekakvih ”ćata” i po potrebi se aktiviraju tako što se na brzinu, u već postojeći tekst, ubaci ime novog pokojnika. Naravno, isti tekst, čuva se i za svakog sledećeg. ”I tako”, što bi rekao Radoš Bajić u kultnoj seriji ”Selo gori …”, sahrana se obavi, ” malo se zamaste tanjiri, popije se poneka i to ti je to…Nema tu neke velike govorancije…”.
Tamo gde nema ko da održi govor, posao ”po službenoj dužnosti” obave sveštenici. I ovi govori (naslušao sam se i takvih), su opet isti. Svode se na priču da je ovozemaljski život ”za malena carstvo” uz molitvu Gospodu da pokojniku oprosti grehove ”voljne i nevoljne” i podari večni život u ”rajskom naselju”. Za razliku od onih govora koje pripreme nevešti ”civili”, govori sveštenika ulivaju optimizam. Dakle, nije sve izgubljeno, život se nastavlja u ”rajskom naselju”, naravno za one koji takvu počast zaslužuju. Svakako, i za one koji veruju.
Vernicima, dakako, prija priča o ”životu posle života”, posebno u onom delu koji govori o ”rajskom naselju”. Što bi rekli Cigani ,,tek je tamo lačo”.
Ateisti slabo drže do toga i zastupaju tezu da samo samoubice veruju u onozemaljski život .Zato sebe ”pre roka” lišavaju života, da bi, stigli tamo gde svi idemo, a inače nam se ne žuri.( P.S. Njima se, dakle – žuri).
Cela ta priča me neodoljivo podseća na sladunjave govore o Evropi. Kad odživimo ovaj, mučenički, deo života, sledi nam ”rajsko naselje” u Evropi. U ovu priču, prema zvaničnim istraživanjima veruje 65 procenata građana. Problem su oni preostali – dakle 35 odsto kojekakvih ”nadžaka”.
Smrt je granica između ovozemaljkog života i ”rajskog naselja”. Tu granicu svi prepoznaju. Granica između ”Evrope” i svega, što ”Evropa nije”, još uvek nije određena. Ne znamo da li tu granicu čini život, ili samo lepa priča o životu.U svakom slučaju, zauktali smo se, pa kako nam bude.( P.S. Nije nam prvi put da se ”zaukćemo”).
Elem, u ediciji ”Naša prošlost” (izdanje Istorijskog arhiva u Kraljevu, broj 7), nedavno sam našao tekst o Hitlerovim plakatima iz 1943. godine. Plakat je, u to vreme, bio moćno sredstvo informisanja (nije bilo interneta, radija, televizije, mobilnih telefona …). Pismeni ljudi su bili retkost. Oni su mogli da, okupljenim građanima, pročitaju šta piše na ”zidu”, a ostali (čitaj: nepismeni) su mogli da slušaju i da, ono što upamte, prenesu dalje.
A na plakatu, koji mi je zapao za oko, zbog kukastog krsta na sredini, doslovce piše: ”ŠTA ĆE BITI KAD POBEDI NACIONALSOCIJALIZAM (čitaj: šta će biti kad pobedi Hitler). Dakle: ”SRPSKI NAROD POSTAĆE ČLAN VELIKE EVROPSKE PORODICE. Srbija neće biti moneta za potkusurivanje računa između velikih sila. Nestaće strah od novih ratova, a narod će se posvetiti podizanju svog i opšteg blagostanja uz podršku UJEDINJENE EVROPE. Rad će postati jedina i uistinu prava vrednost. Duhovna narodna blaga, vera, porodica, sve kulturne tekovine, privatna svojina /stvarni pokretač napretka/ biće zaštićeni i obezbeđeni. Otpočeće nov, bolji život. Iz krvi najboljih sinova EVROPE nići će i za Srbiju novo doba, doba mira i narodnog blagostanja”. Na kraju teksta se ostavlja alternativa srpskom narodu: ”NEMAČKA – ŽIVOT ili BOLJŠEVIZAM (Čitaj: Rusija) – SMRT”
Pre no što se održi još jedan govor,o Evropi, blagostanju, opštem prosperitetu i napretku, možda je pametno pročitati ponovo tekst sa Hitlerovog plakata. Za početak, zaboravite da na njemu stoji kukasti krst. Možda ste istu ”priču” već čuli, (nebrojeno puta, u poslednjih deset godina).
U svakom slučaju, običaj je da se održi govor. Na posmrtnim govorima, najteže je položiti ispit iz retorike. Tu se, tek, meri svaka reč i svako ima neku primedbu; jedino pokojnici nikada nisu izrazili nezadovoljstvo. Njima je svejedno.
. Pametnome dosta.