30. jul 2017.
Nove knjige kraljevačkih autora: Dušan Bigić, Lice zore „Alfeus Art“, Kraljevo 2017. godine
Prateći svoje, sam Bog zna otkuda pristiglo nadahnuće, i ponesen magijom haikua kao pesničke forme, Dušan Bigić je nastavio da ispisuje svoje stihove sabravši ih u knjigu sa zanimljivim naslovom Lice zore. Nedugo posle zbirke Tango senki na travi, u kojoj se uspešno okušao kao vrli sledbenik velikih majstora ove nadasve zahtevne ali i opsesivne književne forme, Bigić se oglasio i drugom knjigom. Već prepoznatljiv po svom svedenom, pronicljivom i duboko misaonom iskazu on je, moglo bi se reći, za ovu priliku malo stišao svoj doživljaj usmeravajući percepciju po strani od prizora koje bismo mogli da smatramo esencijalnim ili bar bitnim. Za razliku od prethodne knjige u kojoj te teme, i one koje bi se mogle smatrati proizvodom društvenih okolnosti i političkih talasanja, čine dobar deo knjige, Bigić se sada okreće uglavnom onim prizorima koji izmiču pažnji prosečnog posmatrača i koji se nekako doživljavaju kao manje bitni jer svojom sveprisutnošću čine sastavni deo života.
Fokusirajući te „nebitne“ pojave i stavljajući ih u žižu svojih pesničkih iskaza, Bigić nam otkriva puls i lepotu jednog novog sveta koji je tu, pred našim očima, a opet nevidljiv u našoj besomučnoj trci za spektaklom, za ljudskom potrebom da spozna čuda. A čudo je u svemu, ako se ume gledati, jer je sve povezano i proističe jedno iz drugog i samo je potrebno znati otkriti ga.
I dok je u prvoj knjizi bio očigledan trud autora da ispoštuje zadati ritmički i melodični obrazac u formaciji 5-7-5 slogova, ovde toga nema, ili bar nije ono što se svodi na zanatsku rutinu i prinudu. Bigić slobodno, reklo bi se opušteno i ne pokoravajući se ničemu osim onom unutrašnjem naboju koji ga vodi i usmerava, ispisuje neobične pesmice očudnjavajući svojim umećem ono što nam se činilo u najmanju ruku prozaičnim i beznačajnim za ozbiljnije gubljenje vremana i energije.
Ali, čak i kada se ne dotiče krupnih tema i motiva od životne važnosti iščitavanjem njegovih pesama gradi se polako taj suštinski, opšti utisak o našem okruženju i nama u njemu. Prosto rečeno, ne mora se pisati o hladnoći pokojnika da bi se dočarala smrt, niti o stradalničkoj patnji duše koja izgara, da bi se dočarala ljubav. Možda mnogo slikovitije i potpunije o jednom i drugom stanju, ali i oba istovremeno, govori slika latica ruže koje padaju i preleću sa njenog na njegov grob, odnosno spomenik.
E, to je postupak koji Bigić uglavnom koristi hvatajući u svoju eksperimentalnu mrežu te razigrane leptiriće nadražaja spoljašnjim svetom i njegovim afektima i slažući ih u pesme koje se, opet, kao velika slagalica reči uzdižu u svojevrstan doživljaj sveta sazdan na otelotvorenju njega samog. Tako i čitava Bigićeva knjiga može da se posmatra i kao simfonija sastavljena od slika, žubora, cvrkuta i svih ostalih fenomena koji nas okružuju, a koje smo prihvatili kao nužnost ili kao stereotip na koji više i ne obraćamo pažnju.
Ono što bih posebno istakao jeste naglašeno pristupanje temama starenja, umiranja i ljubavi u poznim godinama iz kojih se, možda, ponajbolje oseća nezatomljena tuga zrelosti i uzaludnost mudrosti koja više ne daje željene efekte.
Svojom knjigom „Lice zore“ Dušan Bigić se svrstava u red plodnijih kraljevačkih pisaca, koji je prevashodno posvećen haiku pesništvu, kao njegov najautentičniji i najobjavljivaniji predstavnik.
Ivan Rajović
. Nisam citala njegove knjige, samo svakodnevno pratim haiku,sto je jako interesantno, ponekad i tuzno,.Nadam se da cu uskoro moci da citam njegove knjige preko interneta,Cestitam Dusanu Bigicu za veliki uspeh,i zelim mu jos puno inspiracije da nastavi sa pisanjem ,Veliki pozdrav, velikom coveku,