piše Aleksandar Lazović
Ništa nije moglo da nam osujeti pogled na lepotu prirode kroz koju smo prolazili, to je bila konstanta čitave rute
Nedaleko od ulaza u tvrđavu Rosafa, nama poznatu pod nazivom stari grad Skadar, ostavljamo bicikle na improvizovanom parkingu, uz uveravanje lokalnog prodavca suvenira da će nam on čuvati stvari. Mi mu, za divno čudo i poverovasmo i krenusmo u razgledanje tvrđave. Pravljena da što duže ostane neosvojena, sastoji se iz tri celine, odvojene debelim zidinama.
Plato druge celine je najveći, a tu se nalaze i ostaci džamije Fatih Sultana Mehmeta iz 15. veka.
Treća celina je mesto gde se nalaze muzej i restoran, a i divan pogled na tačku dodira reka Drim, Bojane i Skadarskog jezera. 
Po povratku na parking, naravno, zatičemo bicikle netaknute. Vreme je za odlazak u najveći albanski grad na našoj ruti.
Skadar, 150.000 stanovnika, najveći grad severa Albanije. Prošli smo kroz centar, koji je ostavio prijatan utisak na nas. 
Narod ljubazan, svi se utrkuju da nam pomognu i upute nas na željene destinacije. Jedino što mi se nije svidelo su upravo naše kolege biciklisti. Ne znam zašto, ali mnogi imaju lošu naviku da idu u kontra smeru, ne obazirući se na nas u “ispravnoj” traci. Posle dva tri prva izbegavanja, bili smo mnogo oprezniji, tj. navikli smo se!
Još dosta puta je pred nama, izlazimo iz grada i krećemo uz Drim. Reka je pregrađena na tri mesta, napravljene su hidroelektrane i ogromna hidroakumulaciona jezera. 
Do prve brane, Vau i Dejes vozili smo dvadesetak kilometara po relativno ravnom terenu. Jedino što mi je na tom potezu privuklo pažnju su bunkeri! 
Kažu da ih u državi ima više od 700.000! Jako ih je teško ukloniti zbog ogromne količine armiranog betona, pa predstavljaju neme svedoke komunističke istorije. U centru mesta istog naziva kao i brana nailazimo na katedralu Majke Tereze, koju Albanci smatraju svojom sveticom.
Od tog mesta kreću jaki usponi, praćeni spustovima do nivoa jezera.
Dovoljno je reći da smo se u 35 kilometara do kraja dana popeli svega još nekih četrdesetak metara nadmorske visine, a napravili smo oko 750 metara uspona po lošem asfaltu, koji je često prelazio u makadam. Ali ništa nije moglo da nam osujeti pogled na lepotu prirode kroz koju smo prolazili, to je bila konstanta čitave rute.
Iza prve krivine, divan vodopad,. slikamo, oduševljavamo se. Iza sledeće, duplo veći! Malo kasnije, divne kaskade! 
Vodopadi su bili toliko česti da smo u jednom trenutku samo prolazili pored njih, zasićeni lepotama onih prethodnih. Jezero se polako sužavalo, vraćajući Drim u vekovno korito, što je značilo da se približavamo mestu Komani i sledećoj velikoj brani. 
imali smo dogovor sa vlasnikom hotela “Natura” da prespavamo kod njega, a sutra da se otisnemo njegovim ferijem uz sledeće jezero. Dolazimo do nekog mosta, gde putokazi govore da smo stigli, ali hotela nema! Strelice kažu: desno. Skrećemo u dvorište, i na naše iznenađenje, vidimo da je hotel u stvari sagrađen u okviru mosta, tj. ispod njega!
Nazvali smo ga “Katmandu”, po opisima tamošnjih smeštaja. Ali sasvim je korektan, jeftin, soba sa toplom vodom i svim potrebnim sadržajima, te se smeštamo na zasluženi odmor.
Vozili, fotografisali i uživali: Aleksandar Lazović, Kraljevo i Stefan Lukić, Čačak
kraj drugog dela
