Aleksandar Lazović nije klasičan planinar, niti sportista, ali je jedini stanovnik grada na Ibru koji je, u ovom veku, osvojo najviši vrh starog kontinenta – Elbrus
Planinu ne možeš da pobediš, ona samo može da te pusti da savladaš njene vrhove verujući da si sve postigao sam, skromno kaže moj bivši kolega Aleksandar Lazović, koji danas radi u kraljevačkom Istorijskom arhivu. A nema razloga da bude skroman, jer nije uradio malu stvar: nedavno se vratio sa putovanja na kojem je ekspedicija, čiji je član bio, osvojila dva vrha Kavkaza: Kazbek na 5.033 metara nadmorske visine i Elbrus na 5642 metra.
Na putovanju dugom 6.500 kilometara i 17 dana, 25 članova ekspedicije iz cele Srbije u organizaciji planinarskog društva “Balkan” iz Beograda, prošlo je kroz Bugarsku, Tursku (u Istanbulu su se zadesili baš tokom noći kada je došlo do vojnog puča), Gruziju i Rusiju.
Aleksandar, koji u slobodno vreme vozi bicikl, tokom šestomesečnih priprema za osvajanje Elbrusa sa prijateljem je napravio I biciklističku turu po planinama Albanije, ali voli da kaže da nije ni planinar, ni biciklista, već – ljubitelj prirode. Ta ljubav odvela ga je sa osvajanja balkanskih vrhova na zahtevnije zadatke.
U osvajanje vrha Kazbek krenuli su trećeg dana svog putovanja iz jednog malog gruzijskog sela u podnožju planine koja se nalazi na granici između Evrope i Azije. Početno kadrovi uspona na Kazbek, koje je Aleksandar vredno snimao, prepuni su zelenila, dok se kavkaski vrhovi naziru u daljinama. Članovi ekspedicije, neki hrabro, neki malo manje hrabro, preskaču brze potoke nastale od lednika koji se tope.
Osvajanje vrhova Kazbek i Elbrus, koji su jedan od drugog udaljeni 300 kilometara, za Aleksandra predstavljaju sjajno su iskustvo i izazov za organizam. Uspon na Kazbek, iako je u pitanju niži vrh, bio je tehnički mnogo zahtevniji za penjanje.
– Sve vreme penjete se po ledniku, a on, sam po sebi, “diše”, kreće se, otvaraju se pukotine koje moraju da se obilaze – kaže Aleksandar, dodajući da su lokalni vodiči bili od velike pomoći. Oni poznaju teren, što je jako važno zbog činjenice da na glečerima postoje pukotine duboke desetine metara. Pokrivene su snegom one predstavljaju veliku opasnost. Planinarski dom na oko 3.700 metara nadmorske visine imao je struje samo sat dnevno dok radi agregat. Članovi ekspedicije spavali su u zajedničkim prostorijama, koristili vodu sa glečera. Posle dana u kojem su rađeni aklimatizacioni usponi, narednog dana, tačno u ponoć, počeo je uspon na Kazbek.
– Po osvajanju vrha Kazbek, na kojem nije bilo vetra, pa smo gore ostali sat i po, doživeo sam emotivno pražnjenje i taj osećaj da sam iznad oblaka, iznad svega, nikada neću moći da zaboravim: nisam znao da li da se smejem, plačem – iskren je Aleksandar dok pokazuje fotografije svitanja na Kavkazu, zabeležene tokom uspona, i priseća se kako su se u daljini videli samo drugi planinski vrhovi, daleko ispod planinara, dok je nebo bilo i ispod, i iznad njih.
https://www.youtube.com/watch?v=Tyd5iWu8pBM&feature=youtu.be
Iznad 3.000 metara, dokle im u nošenju tereta pomažiu mule, planinari sami nose svoje rančeve teške i po nekoliko desetina kilograma u kojima se nalaze hrana, voda, smeće koje naprave, jer je to obaveza planinara.
Nakon kraćeg odmora, čekao ih je Elbrus. Devetog dana ekspedicije žičarom su se popeli na 3.800 metara gde su spavali u preuređenim dizel rezervoarima i cisternama, Za završni uspon koriščene su alpinističke tehnike vezivanja ljudi užetom, a vreme za uspon je, priseća se Aleksandar, bilo nezapamćeno dobro, bar su tako tvrdili lokalni vodiči za koje su dobro vreme minus 30 i vetar sa udarima od oko 80 kilometara na sat. Jedna druga grupa iz Srbije tri dana je pre njih čekala da se vreme razvedri, kako bi uopšte mogli da izađu iz gornjeg baznog kampa na 4.200 metara.
– Atmosferski pritisak duplo je manji nego na niovou mora, pa na 5.000 metara iznosi ravno 500 milibara, a upravo zbog smanjenog pritiska UV zračenje je jako visoko, pa mi je ekran GPS uređaja izgoreo, kaže Aleksandar, dodajući kako vetar stalno nanosi sneg, zbog čega stalno mora da pravi nova prtina.
Planinari imaju prilike da, gledajući spomen ploče postavljene u znak sećanja na one koji su svoj život izgubili u planinskim gudurama, razmišljaju o opasnostima koje ih prate tokom ekspedicije.
Posle osvajanja Elbrusa, najvišeg vrha Evrope, kreću pokušaji da se na samom vrhu razvije zastava, fotografisanje, a onda sledi spuštanje, koje je trajalo satima.
– Popeti vrh iznad 5.500 metara, po zvaničnoj planinarsko-sportskoj kategorizaciji Ministarstva sporta i omladine, omogućuje dobijanje zvanje kategorisanog sportiste nacionalnog razreda, što je za planinarenje stepen ispod najvišeg – kategorisani sportista međunarodnog razreda, a to su oni koji penju vrhove iznad 7.000 metara nadmorske visine – s ponosom pojašnjava Aleksandar, koji je do sada, u 21. veku, jedini Kraljevčanin koji se popeo na krov Evrope.
Ni njega, ni drugare iz ekspedicije nisu, kaže uplašili tenkovi, ni turska policija naoružana dugim cevima, koja ih je dočekala na ulasku u Istanbul. Jer, planinari su se vraćali iz druge dimenzije, one u kojoj su, kao I mnogi pe njih, pronašli mir i mudrost, uživajući u stvarima koje nije napravila ljudska ruka: u planinama, buđenju sunca, vijuganju potoka. Ima li išta vrednije od života koji živite skupljajući trenutke za pamćenje?
M. M. Dabić
