Đorđe Mihailović decenijama je bio čuvar Srpskog vojničkog groblja u Solunu, nikada nije bio na odmoru, nikada nije otišao do Hilandara i biće poslednja osoba koja će na Zejtinliku biti sahranjena
Želja Đorđa Mihailovića, čuvara Zejtilnlika u Solunu, da dočeka stogodišnjicu od proboja Solunskog fronta pre pet godina je ispunjena. Osim održavanju groblja, deda Đorđe bio je posvećen poslu da svakog ko je došao na groblje upozna, kako sa grobljem, tako i sa istorijom proboja Solunskog fronta i uopšte srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Prvog maja ove godine napunio je 95 godina. Posetioci koji su dolazili na Zejtinlik obično bi mu poželeli da doživi bar stotu, a on bi samo odmahnuo rukom. Mediji su ga već “sahranjivali” pre nekoliko godina, a danas je objavljeno da nas je zauvek napustio,
– Nisam puno toga u životu želeo, moj svet je bio mali i sveden na ovo ovde. Kažu da je sreća samo drugo ime za Boga, pa neka me on za tu želju pogleda! – ispričao mi je u avgustu 2014. godine deda Đorđe, starina koji je svoj posao radio onako kako su na istom mestu radili njegov otac i deda, čuvajući uspomenu na hrabre srpske ratnike.
Svakog jutra dok se vetar još ne zavuče u krošnje čempresa na večnoj straži i pre nego što sunce pomiluje hiljade humki na Srpskom vojničkom groblju Zejtinlik u Solunu, deda Đorđe Mihailović j decenijama otvarao gvozdenu kapiju. Uvek se plašio da zaključana kapija ne odvrati namernika-ranoranioca. Levo od ulazne staze sastavljene od belih kamenih ploča, iza reda stasitih čempresa donetih sa Hilandara da uokvire večni mir davno usnulih pripadnika srpskih pukova, u savršenim redovima bljesne belina humki onih koji su u životu ostali svega željni. Široka, granitna bela staza vodi od glavnog ulaza do kosturnice sa kriptom, nad kojom je podignuta kapela u modernizovanom srpsko-vizantijskom stilu. Mauzolej na svojoj prednjoj strani ima mozaik svetog arhangela Mihaila po motivima freske iz manastira Manasija.
Pamtim tu svoju posetu Zejtinliku. Bio je topao, avgustovski dan, čak se i vetar, činilo se, zavukao u krošnje čempresa na večnoj straži. Bilo je prevruće na Zejtinliku, Srpskom vojničkom groblju u Solunu na koje svakog dana veliki broj Srba dolazi da se pokloni senima predaka, ali deda Đorđe nije posustajao: rukama je čupao korov, a zemlju oko humki zaglađivao grabuljom, iako su mu godine iskrivile kičmu. Još rano ujutru je upalio sveće, u kandila dolio još malo ulja, očistio hodnike kosturnice, pa je imao vremena da novim posetiocima ko zna koji put priča istu priču.
Pre nego što nam je sa prastarog kasetofona, na kraju glavnog ulaza u kosturnicu pustio „Oj, vojvodo Sinđeliću“ deda Đorđe, koji je čuvar Srpskog vojničkog groblja u Solunu bio još od 1960. godine, onako napamet je proverio da li mu pravo stoji srpska šajkača. Dolio je rakiju, nazdravio sa onima koji žele da popiju sa njim za pokoj duše davno usnulih predaka, a tabakeru popunio niškom „Drinom“ bez filtera. Boli ga, kaže, što su mnogi od onih čiji ostaci počivaju tu, i rakije iz svog kraja, i bilo kakvog „dima“ zauvek ostali željni. Vidi da pokušavamo da pročitamo stihove Vojislava Ilića mlađeg na granitnoj ploči ispod mozaika, pa sam počinje da recituje:
„Neznani tuđinče, kad slučajno mineš,
pored ovog svetog zajedničkog groba,
znaj, ovde su našli večno utočište
najveći junaci današnjega doba.
Roditelj je njihov hrabar srpski narod,
gorostas u svetskoj istorijskoj vojni,
koji je sve staze iskušenja proš’o
i čiji su borci divljenja dostojni.
Padali od zrna, od gladi i žeđi,
raspinjani na krst, na Golgote visu,
ali čvrstu veru u pobedu krajnju,
nikad, ni za časak – izgubili nisu!“
Pre deda Đorđa, Srpsko vojničko groblje u Solunu čuvao je njegov deda Savo, a potom otac Đuro. Pravilo je, nepisano doduše, da nakon što čuvar premine ili više ne može da se stara o groblju, na njegovo mesto dolazi potomak po muškoj liniji iz iste porodice. A Đorđe nije imao muške naslednike. Bio je oženjen Grkinjom, sa kojom je dobio jednu kćerku, od koje ima dve unuke.
– Većina onih koji ovde počivaju sa ovog sveta otišla je u cvetu mladosti, a daleko odavde, u Srbiji, godinama su ih čekale majke i ostareli očevi – govorio ke je deda Đorđe, pre nego što bi nastavio svoj posao.
Nije se sećao više koliko je hiljada puta posetiocima ispričao kako su njegovi preci, deda Savo i otac Đura godinama kopali plitke grobove na Kajmakčalanu, Dobrom Polju, Požaru, Kozjaku, u Gorničevu ili Bitolju i, kad bi te tužne tovare dopremili do Soluna, sahranjivali kosti srpskih ratnika na Zejtinliku.
– Zaboravljene su naše žrtve i slobodarski duh i zbog svega toga tuga me često savlada. Ali, onda dođu potomci, deca, unuci i praunuci nekadašnjih ratnika. Kad im vidim suze, oni kažu: „Samo suzama možemo da im se odužimo!“
Suze jesu za poštovanje, govorio ke čuvar Zejtinlika, ali je smatrao da oni koji dolaze da se poklone senima okamenjenih pukova, imaju veći i lepši zadatak od plakanja: da sačuvaju sećanje na slavne dane srpske istorije i na svoje pretke.
Đorđe će biti i poslednji „stanar“ Zejtinlika
Prvi čuvar Srpskog vojničkog groblja u Solunu, deda Đorđa Mihailovića, solunski dobrovoljac Savo Mihailović, Srbin rodom iz Grblja kod Kotora, bio je na čelu grupe koja je 1926. godine formirana sa ciljem da počne rad na prikupljanju posmrtnih ostataka izginulih ratnika. Savo je sa porodicom živeo u kućici na samom Zejtinliku u kojoj je, 1. maja 1928. godine rođen unuk Đorđe Mihailović. Država Grčka je besplatno ustupila zemljište za izgradnju kompleksa od oko 7.000 kvadrata. Na velikom prostoru bitaka koje su vođene duž Solunskog fronta ekshumirani su ostaci iz više od 250 improvizovanih grobnica, a u isto vreme traženo je idejno rešenje za izgled budućeg grobljanskog kompleksa. Na konkursu je pobedio rad arhitetkte Aleksandra Vasića, čiju ideju je razradio Nikolaj Krasnov. Kompletan materijal za izgradnju groblja stigao je iz Srbije. Deda Đorđe pripoveda da je za izgradnju mauzoleja korišćen kamen iz Džepa (Predejane, kamenolom Momin kamen). Za ploče je korišćen granit iz Kadine Luke kod Ljiga, a cement je bio beočinski. Zbog obrade materijala i pripreme velikih količina tesanog kamena za izgradnju mauzoleja, kapele, kosturnice i oko 2.000 mermernih krstova, izgradnja kompleksa započeta je tek 1933. godine.
Zanimljivo je da je radovima rukovodio arhitekta Budimir Hristodulo, jedan od 1.300 kaplara. Posle tri godine, na dan primirja u Prvom svetskog ratu, 11. novembra 1936. godine, obavljeno je svečano osvećenje mauzoleja sa kapelom i kosturnicom. Na kapeli su osvanuli mozaici koje je, po motivima srpskih srednjovekovnih fresaka, uradila tada poznata grčka umetnica Voila. Deda Đorđa Mihailovića, Savo – preminuo je 1930. godine dok su još trajale pripreme za izgradnju kompleksa, pa nije dočekao da vidi reke preživelih ratnika i porodica poginulih, koji su šest godina posle njegove smrti počeli da dolaze na Zejtinlik da se poklone saborcima ili precima. Sava je, na mestu čuvara, domaćina i vodiča na Srpskom vojničkom groblju u Solunu, sa zavetom da umrle junake čuvar živ ne napušta, zamenio sin Đuro. On je grobove srpskih junaka sačuvao i za vreme Drugog svetskog rata. Đorđe je tada bio još dečak, ali zapamtio je, možda izmišljenu ili istinitu priču po kojoj je njegov otac, kad su 1941. godine nacisti došli da opljačkaju mauzolej, rekao:
„Ne treba to da dirate zbog toga što ovde leže i vaši sunarodnici! Vidite ovu oznaku „NN“? To vam znači – nepoznati Nemac!“ Nacisti su, kažu, posle toga odustali od svoje namere. Verovatnija je druga verzija da je Đura Mihailović groblje i mauzolej uspeo da sačuva od nacističke pljačke tako što je knjige i relikvije zakopao na skrivenom mestu.
One koji su dolazili na Zejtinlik, deda Đorđe bi odmah pitao „kod koga ste došli?“ Po imenu i prezimenu počivšeg pretka umeo je da ih uputi do jednog od, kako je tvrdio, oko 6.000 mesta u kosturnici ili do oko 2.000 nadgrobnih spomenika u obliku krsta. Prema zvaničnim podacima, u kosturnici je sahranjeno oko 5.580 Solunaca, a oko mauzoleja (kapele sa kosturnicom), nalazi se tačno deset parcela sa nadgrobnim spomenicima za 1.440 ratnika.
Tu su i dve zajedničke grobnice sa 78 nepoznatih srpskih ratnika prenetih sa Solunskog fronta i 217 nepoznatih srpskih ratnika – zarobljenika prenetih iz Carigrada. U okviru kompleksa nalazi se i groblje na kojem je sahranjeno 126 interniraca i zarobljenih vojnika koji su izgubili život u nacističkim logorima Pavlou i Harmenkaj u Solunu tokom Drugog svetskog rata. Odmah pored srpskog groblja nalazi se i oko 8.000 grobova francuskih vojnika, oko 3.000 Italijana, 2.000 Engleza i oko 400 Rusa.
– Nijedan Francuz ili Englez nije umro od gladi, a hiljade Srba odnele su glad i iscrpljenost. Znate, ponosan sam što mogu da kažem – koliko posetilaca dnevno poseti srpsko groblje, toliko ne poseti rusko, englesko i italijansko zajedno za nekoliko godina! – bio je ponosan deda Đorđe.
Na Zejtinliku počiva gotovo isti broj poginulih Srba i Francuza, ali je Francuska u to vreme mala 42 miliona stanovnika, a Srbija svega 4,5 miliona. Pri tome, među poginulim Francuzima, više od polovine bili su vojnici iz njihovih afričkih i azijskih kolonija: Senegalci, Marokanci, Kinezi.
Na velikom stolu u sredini kripte posetioci ostavljaju poklone. To su fotografije poginulih, zemlja doneta iz njihovih rodnih krajeva. Ima tu i krstova, hilandarskih knjiga, ceduljica sa ličnim porukama, tu je i staklena urna sa zemljom koju su članovi Udruženja nosilaca albanske spomenice doneli sa mesta gde se nalazi Spomenik neznanom junaku na Avali. Polijelej, težak više od 200 kilograma, napravljen je od topovskih čaura ispaljenih na Solunskom frontu.
Na Srpskom vojničkom groblju je već decenijama zabranjeno sahranjivanje, ali posebnim dekretom je odobreno da Đorđe Mihailović bude poslednji koji će na njemu biti pokopan.
M. M. D.
Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „Lokal pres Lab 2.0” koji je razvijen i podržan od strane programa „Medijski inkubator za Zapadni Balkan“ Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije
