21. februar 2016.
Svet danas obeležava Dan maternjeg jezika, a Matija Bećković ironično poručuje da je kod nas dovoljno reći “u-je” ili “suu”, pa steći ugled ne samo znalca, nego i slavu govornika
Otkada je organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) proglasila 21. februar za Međunarodni dan maternjeg jezika, i u Srbiji se ovaj dan obeležava kao sećanje na studente koji su 1952. godine ubijeni u Daki u Istočnom Pakistanu (danas Bangladešu), jer su protestovali što njihov maternji jezik nije proglašen za zvanični.
O važnosti jezika za srpski narod u svom zaveštanju govori Stefan Nemanja savetujući da čuvamo jezik kao zemlju i upozorava da ne uzimamo tuđu reč u svoja usta, jer „uzmemo li tuđu reč, nismo nju osvojili, nego smo sebe potuđili“.
Prema rezultatima nedavno objavljenog istraživanje javnog mnjenja o upotrebi ćirilice u Srbiji, 47 procenata ispitanika izjavilo je da upotrebljava latinicu, 36 posto da koristi ćirilicu, a 17 odsto da podjednako koristi oba pisma.
Na upotrebu ćirilice obavezuje i Ustav koji u članu 10. kaže da su u Srbiji u upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo.
Kada se govori o očuvanju nacionalnog pisma, većina ljudi akcenat stavlja na veću upotrebu ćirilice, ali to nije jedini segment očuvanja nacionalnog identiteta, jer su tuđice uzele maha u svakodnevnom govoru, pa smo praktično potpuno izbacili uz upotrebe domaće termine za neke pojmove.
Tako danas gotovo uvek koristimo reč „life style“ umesto reči životni stil, „must have“ umesto obavezno, „stage“ umesto bina, „fashion week“ umesto nedelja mode.
Nemačka se za očuvanje jezika bori sinhronizovanjem na svoj jezik stranih filmova.
Prema istraživanjima, u svetu svake dve vedelje izumre jedan od oko 6.000 aktuelnih jezika, pa lingvisti savetuju da se za očuvanje maternjeg jezika, uz izradu novih rečnika i pravopisa, što je obaveza države, mi kao građani borimo čitajući domaće klasike.
Akademik i pesnik Matija Bećković u svom autorskom, analitičkom tekstu, nedavno je ironično predložio da se ceo srpski jezik sažme u dve reči.
„On je već i sažet, i vi već pogađate da su to reči: jebote i super! To, što ja predlažem, većina je već usvojila, i manjini se predlaže da nam se pridruži, kako ne bismo kvarili utisak. Ja ne tražim da se to uvede, nego da se prizna i ozakoni kad je već došlo spontano. Nije normalno da se sve skraćuje, a da se jezik širi i produžuje. Pojavom dve svemoćne reči (jebote i super) pokazalo se da postoje milijarde nepotrebnih pojmova.
Moderan čovek ne zna šta će sa tim balastom, a mora da se izražava kraće i brže. Pokazalo se da se jednom, od tih reči, može reći više nego vatrometima reči i govorničkim toboganima. Neverovatna je sposobnost reči “jebote” i “super”: mogu biti upotrebljene bezbroj puta a da uvek znače nešto drugo. Nabijene smislom koji se ne može potrošiti, one su se već pokazale kao uspešna zamena za sve.
Prosto je neshvatljivo da se niko ranije nije setio ova dva pojma, koja su nam bila na vrhu jezika, niti zapazio kakva se moć krije u ovih deset slova! Bili su potrebni čitavi tomovi da se izrazi ono što se može daleko uspešnije reći sa jebote i super. Kad bi neko bio dokon, pa da razmotava i razlaže ove dve reči, videlo bi se da je u njima zbijeno sve ono što je ispisano na bilionima stranica. Da su te dve reči ranije uočene, ne bismo straćili toliko vremena i potrošili more mastila i papira. Još nisam primetio da postoji neko pitanje na koje se ne može odgovoriti sa super ili jebote. Nema tog doživljaja koji se ne može savršeno izraziti jednom od ovih reči, pa čak i one – po potrebi – mogu biti skraćene.
Dovoljno je reći “u-je” ili “suu”, pa steći ugled ne samo znalca, nego i slavu govornika! Kako je ovim otkrićem postala smešna čitava gramatika i tolike druge oblasti koje su izrasle iz jezika! Nemoguće je jednu od ove dve reči upotrebiti na pogrešnom mestu. Niko ih nije izgovorio a da je ispao glup, preopširan, ili da se pogrešno izrazio! Kako su postale suvišne tolike katedre i profesori maternjeg jezika! Kakav su samo posao bili izmislili – da rođenom narodu predaju rođeni jezik?!
Pametnom čoveku je odmah tu moralo biti nešto sumnjivo. Kakav je to maternji jezik koji se mora učiti. I još imati kompleks da ga ne znaš, i da ne umeš da govoriš, iako ti je maternji! Čitavi krajevi neće više pogrešno govoriti, jer je nemoguće izgovoriti pogrešno jebote ili super. Te dve reči same rade, pa ćete vremenom shvatiti da sve ono drugo i nije bilo potrebno“, opominjuća je poruka akademika, koja naročitu težinu ima baš na Dan maternjeg jezika. Jer, „dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo, dotle živi i narod, može se među sobom razumevati i umno sjedinjavati, ne preliva se u drugi, ne propada“.
