Čin obaranja biste u gradskom parku pokrenuo nove reakcije o odnosu prema istorijskim simbolima i zajedničkom sećanju
Vest da je jutros bista Olge Jovičić Rite, koja se nalazila ispred Predškolske ustanove u Kraljevu koja nosi njeno ime – nađena na zemlji, ponovo je pokrenula diskusiju o odnosu prema istorijskim spomen-obeležjima u javnom prostoru i o važnosti zaštite kulturnog nasleđa.
Olga Jovičić Rita bila je jedna od prvih žena političkih komesara u Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavij, a incident je izazvao reakcije građana, jer se spomen-obeležje nalazi u užem centru grada, na mestu kroz koje svakodnevno prolazi veliki broj dece i roditelja.
Bista je bila postavljena kao znak sećanja na mladu Kraljevčanku koja je u Drugom svetskom ratu u kojem je proglašena za narodnu heroinu – izgubila život. Bez obzira na različita tumačenja istorijskog perioda u kom je živela i delovala, čin obaranja spomenika predstavlja oštećenje javne imovine i nasleđa koje pripada gradu.
Ipak, legitimna istorijska rasprava razlikuje se od fizičkog uništavanja spomen-obeležja. Vandalizam ne doprinosi dijalogu, već produbljuje podele.
Za sada nije poznato ko je odgovoran za obaranje biste, niti da li je pokrenut postupak nadležnih službi. Očekuje se da će spomenik biti vraćen na mesto.
Incident nije izolovan: pre tri godine, nezvanično i bez jasnog obrazloženja, oborena je i bista srpskog vojvode Jovana Petra Petrovića Kursule, poznatog megdandžije i narodnog junaka, u parku „Pljakin šanac“ u Kraljevu.
Kome je smetao spomenik Jovu Kursuli?
I u tom slučaju, i spomen-bista iz 1954. godine ostavljena na zemlji i pronađena u blizini, a kasnije je sanirana i vraćena na svoje mesto uz pomoć nadležnih službi.
Bista Jovana Kursule ponovo na svom mestu
Takvi postupci, bilo da se radi o obaranju ili oštećenju javnih spomenika, prelaze granicu prostog uništavanja materijalnog objekta. Oni otvaraju pitanja o zajedničkom odnosu prema prošlosti, sećanju na one koji su dali živote u ratovima i borbama za slobodu, kao i o tome kako društvo bira da čuva ili osporava sećanja na određene istorijske ličnosti.
S jedne strane, neki građani i stručnjaci ukazuju da istorijska rasprava i kritičko sagledavanje prošlosti – uključujući ulogu ideologija kao što je komunizam – jesu legitimni i često neophodni delovi društvenog dijaloga. Međutim, takva debata se odvija kroz argumente, dokumente i obrazložene studije, a ne kroz čine vandalizma koji brišu tragove uspomena.
S druge strane, oštećivanje i obaranje spomenika, bez obzira na istorijski ili politički kontekst njihove postavke, povređuje one koji taj prostor doživljavaju kao simbol kolektivnog identiteta i sećanja na žrtve i doprinos svojih predaka.
Reakcije građana na društvenim mrežama, međutim, pokazuju koliko je tema osetljiva i koliko su tumačenja podeljena.
Dok jedni u obaranju biste vide nastavak odnosa prema simbolima NOB-a, drugi upozoravaju da ne treba unapred donositi zaključke.
„Ne treba govoriti nešto što nismo videli. Možda je pala sama od zuba vremena. Vidi se da betonska statua nije imala vezu sa stopom, niti je bila armirana, tako da je vrlo moguće da je vremenom popustila i pala od malo jačeg vetra“, navodi jedan od komentara na društvenim mrežama.
Drugi su mnogo oštriji i problem vide u vaspitanju i sistemu vrednosti.
„Ovo je odlika kućnog vaspitanja, ali i osnovnog školskog vaspitanja. Pitam se da li bi taj ‘neki’ porušio spomenik svom dedi ili pradedi? Da li zna da je to spomenik znamenite ličnosti pred kojom treba da se pokloni i iskaže poštovanje? SRAMOTA I TUGA.“
Ima i onih koji širu sliku svode na porodicu i društvo.
„Sve potiče iz porodice. Deca se vaspitavaju od malena. Ne može internet i ulica da budu krivi za sve. Uvek je lakše da je kriv neko drugi.“
Te reakcije pokazuju da pitanje nije samo – ko je ili šta oborilo bistu. Pitanje je kakve vrednosti negujemo i koliko smo spremni da čuvamo ono što je deo našeg zajedničkog nasleđa, čak i kada o njemu nemamo isto mišljenje. Bez obzira na to da li je u pitanju vandalizam, nemar ili dotrajalost, činjenica ostaje ista: spomenici u Kraljevu padaju. A način na koji reagujemo na njihovo obaranje govori mnogo o tome kakav odnos imamo prema sopstvenoj prošlosti – i kakvu budućnost gradimo.
M. M. D.
