Pandemija, gubitak posla i višak vremena koji je odjednom postao teret: tako je počela slikarska priča Marije Murganić Živaljević iz Kraljeva. Na nepravilnom komadu drveta naslikala je nekoliko zimskih motiva, više iz potrebe da probudi davno potisnutu ljubav prema crtanju, nego sa idejom da započne novi životni poziv. Objavila je rad na društvenim mrežama. Ubrzo su stigle prve narudžbine.
Iz sveta bankarske administracije, preciznih formulara i radnog vremena, zakoračila je u prostor slobodnog stvaralaštva. Danas, šest godina kasnije, njeno ime se vezuje za naivno slikarstvo koje u njenom slučaju nije stilski izbor, već prirodan način izraza.
„Slikarstvom se bavim od 2020. godine. Sve se poklopilo – pandemija, gubitak posla i želja da probudim ljubav prema slikanju koju nosim još iz detinjstva. Prvi radovi nastali su spontano, ali reakcije ljudi su me ohrabrile da nastavim“, kaže Marija.
Bez akademskog obrazovanja u oblasti likovne umetnosti, oslonila se na neposrednost, jasan narativ i motive koji su deo njenog svakodnevnog života. U središtu njenih slika nalaze se porodica, kuća, dvorište, deca, godišnja doba.
„Slikam ono što vidim i osećam. Moja inspiracija dosta zavisi od prirodnih impulsa te su motivi koji me vode kroz slikanje često uslovljeni godišnjim dobom. Deca su sve više prisutna u mojim slikama. Verujem da tako naglašavam motiv majčinstva koji je kod mene dosta jak. Imam tri prekrasna dečaka i ono što me kroz život vodi i ispunjava ja instinktivno prenosim i na platno. Tako su na slikama najčešće prisutne jake i tople boje koje donose radost, vedrinu i sreću. U skladu sa tim, na svakoj mojoj slici koja prikazuje kućicu obavezan detalj je i dimnjak iz kojeg izlazi srce koje simbolizuje toplinu doma. Drugim rečima, porodica je osnovni motiv gotovo svih mojih slika. Verujem da se u trenutku stvaranja spajam sa svojim unutrašnjim detetom koje me na neki način vodi kroz moj period detinjstva tokom kojeg sam se osećala sigurno, voljeno i zaštićeno i taj osećaj želim da prenesem na sve ljude koji prate moj rad“, objašnjava.
Vremenom su se hobi i želja da svoja osećanja pretoči na prazno slikarsko platno pretvorili u ozbiljan posao. Slike iz Kraljeva danas odlaze u različite krajeve Srbije, ali i u Francusku, Nemačku, Italiju, zemlje Skandinavije i duž istočne obale Jadrana.
„Posebno mi je drago što se tokom ovih nekoliko godina moj životni poziv formirao iz hobija i nekih dečjih ljubavi i interesovanja. Mada sam dugo radila kao bankarski službenik, danas ne bih mogla sebe da zamislim u kancelariji sa striktnim radnim vremenom. Sloboda koju sam sebi stvorila vremenom je podstakla i veću kreativnost što mi omogućava da radim kada imam inspiraciju. To su prepoznali i kupci mojih slika i sada više nije neobično da imam više porudžbina istovremeno. Tako su mnoge moje slike stigle do mesta koja ja još nisam uspela da obiđem“.
Marijno „radno mesto” nije atelje u klasičnom smislu. Slike stvara u kuhinji porodične kuće, u prostoru u kojem se odvija najveći deo svakodnevnog života. Vreme za slikanje uklapa između pripreme obroka i brige o troje dece. Deluje kao da je takav ambijent privremeno rešenje, međutim, Marija je vremenom trajno organizovala nekoliko kvadrata svog porodičnog doma tako da posluže dvostrukoj svrsi. Kuhinja je istovremeno i životni i stvaralački prostor, što se neposredno odražava na sadržaj i atmosferu slika.
„Moji prvi radovi su nastali na komadima običnog drveta. Potom sam počela da koristim medijapan i to je period kada je moj suprug često posećivao stolarske radionice pokušavajući da mi pronađe adekvatnu podlogu za rad. Poslednje tri godine radim isključivo na platnu. Tokom svih tih godina moj atelje je zapravo moja kuhinja, koja, kada je to potrebno, ume da postane i mala improvizovana učionica u kojoj deci pomažem oko domaćih zadataka. Sada više nije neobično da u istom trenutku u ovih nekoliko kvadrata pravim skice, rešavam jednačine i spremam ručak. Ume to da izgleda komplikovano, međutim, ja verujem da kad neko ima volju, talenat i želju, svaki kutak može pretvoriti u svoj kreativni kutak”.
Posebnost Marijinog rada leži upravo u tom spoju: umetnost i život kod nje nisu odvojeni. Motivi koje slika deo su njenog neposrednog iskustva. Možda zato naivno slikarstvo u njenom slučaju ne deluje kao svesno opredeljenje ka određenom likovnom pravcu, već kao prirodan način likovnog govora.
Od administracije do platna, od sigurnosti kancelarije do neizvesnosti tržišta umetnosti, Marijin put pokazuje da preokret ponekad može da počne i jednim komadom drveta i željom da se sačuva toplina doma.
Aleksandar Raković
