Gorica Šiljković (sada Mrdak) imala je vremena za samo jedan pokušaj u poslednjoj seriji, a onda je sa trenerom požurila da se, poslednjim autobusom tog dana iz Beograda vrati za Kraljevo: para za smeštaj tokom Prvenstva Srbije nije bilo, pa nije ostala ni na dodeli medalja, ali nije bilo ni takmičarki koje su u narednim pokušajima bile bolje od nje
Danas se navršava tačno četrdeset godina od kada je Gorica Mrdak ( u to doba Šiljković), osvojila zlatnu medalju na Prvenstvu Srbije u atletici, u disciplini skok uvis. Sa tek navršenih sedamnaest godina, Gorica je tada postigla najbolji rezultat u svojoj kratkotrajnoj sportskoj karijeri, a matični klub „Metalac” i svoj rodni grad, nakon dugo vremena, okitila atletskim zlatom u seniorskoj konkurenciji.
Domaćin Prvenstva Srbije, tog 9. jula 1983. godine bio je Beograd, ali su krajnje neobične okolnosti u kojima je mlada Kraljevčanka završila svoj takmičarski dan, njenom uspehu dale dodatnu vrednost.
U želji da oživimo njene lepe uspomene, potražili smo Goricu Mrdak, koja je godinu dana nakon pomenutog događaja okačila sprinterice o „klin”.
– Mada su protekle pune četiri decenije, i dalje su mi u svežem sećanju neobične okolnosti sa tog takmičenja. Ta sezona je bila za mene vrlo uspešna. Od 26 takmičenja na kojima sam učestvovala 1983. godine osvojila sam 20 zlatnih medalja. Uglavnom se radilo o juniorskim nadmetanjima s obzirom da sam po godinama još uvek bila deo juniorske ekipe „Metalca”. Ipak, Prvenstvo Srbije u seniorskoj konkurenciji bilo je po kvalitetu najteže na kojem sam učestvovala i prirodno je da mi je taj uspeh jedan od najdražih, a pogotovu ako pomenutom dodamo i sve što me je tog dana sputavalo na putu ka najvišem postolju – priča za portal Krug Gorica.
NIJE OSTALA NA DODELI MEDALJA
Dok je pažnja drugih takmičarki bila okupirana isključivo letvom čija je visina tog julskog dana povećavana četiri puta pre nego je iznedrila republičkog šampiona, mlada Kraljevčanka je uporedo vodila neizvesnu bitku i sa vremenom.
– „Metalac“ je tada bio u nezavidnom materijalnom položaju. Danas je moguće za razne, ponekad i beznačajne aktivnosti obezbediti hotelski smeštaj ili neko službeno vozilo, a tada smo, moj trener Kosta Kolarević i ja, morali da se zadovoljimo međugradskom autobuskom linijom za odlazak na prvenstvo i povratak kući. Kako je vreme odmicalo, povećavala se i bojazan da ćemo stadion napustiti pre završetka takmičarskog programa. Tako je i bilo. Pre mog poslednjeg skoka napustili smo takmičenje žureći na poslednji autobus kojim smo tog dana mogli da se vratimo za Kraljevo. Na sreću, mojih do tada preskočenih 165 centimetara iz prvog pokušaja, bili su dovoljni da osvojim prvo mesto. Tako me je moj prevremeni odlazak sa takmičenja udaljio sa ceremonije dodele medalja, ali i od prilike da dodatnim pokušajem eventualno nadmašim svoj lični rekord koji je iznosio 171 centimetar – ističe naša sagovornica.
Tako Gorica nema ni fotografiju kao uspomenu sa Prvenstva Srbije na kojem je, u skoku uvis 9. jula 1983. bila najbolja. Naslovna, crno-bela fotografija, sećanje je na 9. jun te iste godine, a na njoj ona (u sredini) pozira sa zlatnom medaljom osvojenom na školskom takmičenju u Kraljevu.
GORICINE SPRINTERICE NISU IMALE DVA KRAMPONA NA PETAMA
Danas bi, verovatno, bilo nemoguće ostvariti visoke sportske rezultate sa ondašnjim uslovima treniranja, a naša sagovornica nam priznaje da su neadekvatni uslovi rada i stroga disciplina, koja nije izostajala ni kada je stanje u klubu bilo dosta loše, uticali na njenu odluku da se prerano povuče iz atletike.
– Sećam se da sam bila među retkim takmičarkama sa neadekvatnom obućom. Moje sprinterice nisu imale dva zadnja krampona na petama bez kojih je danas nezamislivo takmičenje u datoj disciplini. Tako su, recimo, na narednom Saveznom prvenstvu, takmičarke iz Slovenije i Hrvatske, zbog bolje opreme i uslova za treniranje, bile u prednosti koja je za mene bila nedostižna. Potom su usledili brojni pozivi od najboljih trenera u Srbiji. Dovoljno je pomenuti samo Aleksandra Petrovića iz Ćuprije i Vladimira Lukovića iz Beograda, ali matični klub mi nije odobrio odlazak, što je kod mene izazvalo negodovanje i želju da se povučem iz sporta.
foto privatna arhiva
Ipak, u godinama koje su usledile, takmičarski duh je na „velika vrata” ušetao u dom porodice Mrdak, najviše zahvaljujući naslednicima koji su osvojili značajna odbojkaška odličja.
– Danas sam najponosnija na svoju porodicu. Suprug i ja smo odgajili troje dece, ćerke Jelenu i Ivanu i sina Miliju. Dvoje su krenuli mojim stopama. Ivana i Milija imaju uspešne odbojkaške karijere. Oboje su sa svojim klubovima višestruki osvajači domaćeg odbojkaškog šampionata, a iste uspehe su postizali i u inostranim timovima, dok se u mlađim kategorijama mogu pohvaliti i titulama svetskih prvaka u dresu reprezentacije Srbije.
USKORO STIŽE I SEDMO UNUČE!
Gorici su još uvek u svežem sećanju reči ćerke Ivane koja je u drugom razredu osnovne škole, opterećena treninzima, motivaciju pronašla u maminom primeru: „Ako je mama zaslužila da novine pišu o njoj, pisaće i o meni“, govorila je tada mala Ivana.
– Ipak, šestoro unučadi koje su suprugu Milu i meni podarila naša deca, najdragoceniji su poklon od njih – sa osmehom na licu ističe Gorica.
Na kraju razgovora, naša sagovornica odlučuje da sa nama podeli još jednu lepu vest i šapatom dodaje:
– Uskoro očekujemo i sedmu prinovu!
Neka to u ovoj porodici bude još jedan njen član koji će, kao i Gorica i njeni naslednici sa talentom za sport, uvek znati da je „pobednik onaj koji uvek više veruje u pobedu“.
Aleksandar Raković
naslovna fotografija: Gorica Šiljković (u sredini) sa osvojenom zlatnom medaljom na školskom takmičenju u Kraljevu 9. juna 1983, godine
Da, sećam se Gorice. Bila je izuzetan talenat za skok u vis, kao pre nje drugi kraljevčani: Todosijević, Radunka Bukumira, Biljana Bojović, pa i ja (drugi juniorski rezultat u Jugoslaviji 1976. godine od 205 cm postignut u Kraljevu na rupkor stazi, pobednik dvomeča Srbija – Mađarska 1976, vicešampion Jugoslavije za mlađe seniore 1977. godine). Nažalost, kao i ja (u 21. godini), rano je prekinula aktivno bavljenje atletikom. Ja sam se, po završenim studijama prava, krajem 1981. godine vratio u Kraljevo i 1982. godine ponudio klubu da Gorici pomognem u treningu svojim znanjem i iskustvom. Nisam tražio nikakvu naknadu za to, već sam hteo da volonterskim radom dam doprinos njenom napretku kroz trening tehnike skoka (za kompletan trening nisam bio kvalifikovan i to bih ostavio njenom tadašnjem treneru Kosti Kolareviću, što sam i posebno naglasio). Naime, Kosta Kolarević je bio dugoprugaš i maratonac i u tehniku skoka u vis se razumeo kao ja u kineski jezik. Nažalost, moja ponuda je odbijena i od strane Koste Kolarevića i od strane Milana Matijevića koji je siva eminencija kraljevačke atletike već skoro pola veka. Time su verovatno hteli da mi se osvete za to što nisam dozvolio da me prodaju Crvenoj zvezdi za malo opreme, nego sam po svojoj volji prešao u Partizan. Međutim, nisu se osvetili meni, već su uništili jednu sjajnu atletsku karijeru – Goričinu.