Ni slutili nismo da ćemo stići do zastrašujućeg broja od 145 preminulih lekara za poslednje dve godine: na užas kolega, suze naroda i zaprepašćenje Evrope – zašto toliko lekara umire u Srbiji; ovo je priča o “broju” koji je dobio – ime i prezime
Pune dve godine živimo ovo strašno „korona vreme“. Vreme straha, bolesti, nepreglednih redova ispred kovid ambulanti, po snegu, kiši, vetru, na vrućini bez hlada, bez čekaonica, stolica i klupa. Živimo vreme kada se neke maske nose na bradi, neke oko vrata, najčešće nikako. Vreme kada su mnoge maske pale i ogolile do samog kostura trule zidine zdravstvenog sistema u Srbiji.
Živimo vreme strašne bolesti izazvane nekim nevidljivim, „najsmešnijim virusom na svetu“ koji, ipak, nemilosrdno ubija mlade i stare, znane i neznane. I one koji ne veruju da uopšte postoji, i one koji se bore da tim istima spasu život. Oni su sa druge strane obučeni u skafandere sumnjivog kvaliteta, sa maskama koje često i nisu medicinske, sa rukavicama koje su minijaturne, napravljene za sitne ruke kineske. Ne za naše, krupne, koščate, balkanske. Premoreni, iscrpljeni dugim i čestim smenama, bez odmora, nezaštićeni, često i sami bolesni… umiru.
Da. Umiru lekari, oni koji pomažu, pregledaju, leče, operišu… uključuju komplikovane mašine koje tako pogrešno zovemo respiratorima, a da nemamo jasnu predstavu šta sve mogu ta čuda medicine i tehnike i još veća čuda u obliku bogova medicine, anesteziologa. Oni su ti, za mene moćni, sveznajući čarobnjaci koji hodaju po tankoj žici i ivici života i smrti. Njih ima najmanje, nikad ih nije bilo dovoljno, a sada, kada su najpotrebniji, sistem ih nemilosrdno gura u smrt. Mlade, hrabre, pune znanja i entuzijzma, neustrašive. Ipak samo ljude koji na kraju umiru u najtežim mukama. I njih, kao i ostale, pakuju u plastične vreće i limene sanduke, onda u one prave posmrtne kovčege, prekrivene cvećem i ispraćaju na večni počinak u carstvo nebesko.
A mi!? Mi ih brojimo. Upisujemo u neke spiskove da ne budu zaboravljeni brojevi, da nijedno ime ne propustimo. Postoje neke ustanove koje bi trebalo da brižljivo vode računa o tome. Da baš sada u ovo strašno vreme umiranja budu najaktivnije i najglasnije. Da čuvaju i štite svoje članove, svoje lekare. Ne, ni to ne čine. Pokoji nekrolog… poneka slika u rubrici in memoriam. Ustanove gde su radili, grad gde su živeli, kolege, prijatelji se pobrinu da se objavi poneki naslov u novinama ili vest na televiziji. Neki posthumno dobijaju neko ordenje koje, u njihovo ime prime ili odbiju članovi porodice.
Neki od tih posthumnih junaka dobijaju murale u svojim gradovima, jedan je čak dobio ulicu u svom gradu.
Kad smo shvatili da ta moćna i bogata Lekarska komora „snom mrtvijem spava“… počeli smo i mi da pravimo prave, istinite spiskove svojih kolega. Pre toga brižljivo proverene i potvrđene i obavezno uz saglasnost porodice. Ni slutili nismo da ćemo stići do trocifrenog, zastrašujućeg broja – 145 za poslednje dve godine. Na užas kolega, suze naroda i zaprepašćenje Evrope – zašto toliko lekara umire u Srbiji!?
U Sloveniji nema preminulih lekara od posledica kovid 19. U Srbiji 145. U Hrvatskoj – mnogo manji broj.
Mučno je i bolno upisivati imena, godina, titule, radna mesta …Ali je važno. I ne slutimo koliko je značajno svima. Najviše njihovim porodicama. Znaju da njihovih najmilijih više nema Ali im je stalo da budu na našem spisku. Da ne budu zaboravljeni i izopšteni. Da dobiju svoju belu ružu i belu traku sa napisanim imenom svog sina, ćerke, majke, oca, brata, sestre, supružnika,.
Desi se ponekad da neko ime promakne, da nam niko ne javi, da ne saznamo. I desi se pre nekoliko dana da to vidi jedna ćerka, uzaludno tražeći ime svog oca na našem spisku.
„Doktorka, izvinite molim Vas, da Vas pitam: da li moj otac ima pravo da bude na tom spisku? Znate, on je radio u jednom gradiću u Vojvodini, preminuo je od korone u bolnici...“
Proverim, zaista nema. Ne znam kako nismo znali. Zamolim, uz krajnji osećaj nelagodnosti za ime, prezime, godine i bilo kakvu potvrdu da je bio lekar i da je preminuo od kovida. Teško je, ali moram da proverim…Takve vesti se ne objavljuju ako nisu proverene i sigurne. Ujutru stgne poruka od brižne i posvećene ćerke Milice sa slikama desetak nepobitnih potvrda da je njen otac zaista bio lekar pred penzijom i da je zaista preminuo od posledica kovid 19. Gledam te slike koje su me razbijaju u paramparčad. Tu je slika indeksa Medicinskog fakulteta iz davne 1975. godine, slika diplome fakulteta i specijalizacije, slika licence i još nekih diploma. I slika otpusne liste i umrlice.
Onako postiđena, tužna, razoružana tolikom posvećenošću… napišem:
„Hvala, nije trebalo toliko, znate …takva su pravila“.
„Ma, nije to meni teško, imam sređenu svu tatinu dokumentaciju“, odgovara ona.
„Hvala opet. Javiću, objaviću… evo odmah“.
Napišem prigodan tekst… in memoriam. Ispostavi se da je doktor poznat, cenjen, omiljen među kolegama i sugrađanima. Više od 1000 „lajkova”… I neke novine su prenele baš tu objavu.
“Hvala što ste javili… izvinite…nismo znali”…Vašeg oca su baš voleli i poštovali.”
“Da, bio je najbolji tata na svetu, ponosna sam što sam imala sreću da baš on bude moj otac. Sada se osećam još ponosnije što ga kolege neće zaboraviti i što je i njegovo ime na listi velikih heroja.“
A ja… ne znam kako se osećam. Neke od ovih porodica pozovu me povremeno… onako da se izjadaju ili pohvale nekim malim uspehom.
Čuvam poruku jednog svog tužnog prijatelja.
“Nemojte se loše osećati. Niste ni svesni koliko veliku stvar činite za nas. Ne osećamo se sami i zaboravljeni dok god znamo da ste tu sa nama i uz nas”.
Valjda je tako…Nadam se da jeste. Zato i dalje ostajem hroničar tuge porodica umrlih lekara, slušam i beležim da se ne zaboravi…
Prim. dr Slavica Plavšić članica Saveta Ujedinjenih protiv kovida (UPK)
