Delom je ovo priča o braći koje je Drugi svetski rat svojim zlom razdvojio, a ona se pretvorila u novu – o njihovim sinovima koji su, u ratu 90-ih, jedan na srpskoj, a drugi na hrvatskoj strani, jedan drugog mogli da imaju na nišanu
Sećanja nas greju iznutra, ali nas i jako bole. O kako mi je jednog majskog dana bilo jasno koliko je to tačno.Hodali smo polako, skoro sat i po, po Mataruškoj Banji. On, zadubljen u svoje misli koje mu diktiraju da jednog trenutka kaže: „Bolje da nisam ni dolazio“, a već sledećeg: „Ono tamo mogla bi biti ta zgrada i u njoj moja soba“. Tražili smo zgradu Srpskog izbegličkog doma „Kraljevo“, čiji je štićenik, danas devedesetogodišnji Dragan Žigić iz Zrenjanina, bio kao desetogodišnji dečak pre – 80 godina.
U njegovim sećanjima, ta zgrada je visoka i dugo tumaramo, zapitkujući meštane mogu li da nam pomognu, sve dok, orijentišući se prema današnjoj fontani „Kupačica“(koja se i nalazi na mestu nekadašnje), Dragan rukom ne pokažu na taj – jedan od najstarijih objekata u banjskom parku. Ruiniran, poluobrastao mahovinom i biljkama puzavicama. Rizično je i hodati po objektu u kojem su, sve do pre nekoliko godina, opet bile smeštene izbeglice iz „ratova koje Srbija nije vodila“, ali Dragan oprezno korača po poluurušenim stepenicama i priseća se položaja soba, učionica… Njegove plave oči vide i ono što ne umem ni da osetim, dok se on, vidim, žestoko bori sa sobom i davnim sećanjima od pre osam decenija.
Pogledajte VIDEO emisiju:
Tada je Dragan bio samo jedno od 3.445-oro dece koja su, tokom Drugog svetskog rata, bila u izbegličkim domovima u Mataruškoj Banji. Od gladi ili bolesti, umrlo je njih 56. Počivaju ispod spomenika (rad arhitekte Spasoja Krunića) koji, u selu Konarevo (u blizini Mataruške Banje) simbolizuje krov kuće koju su tokom Drugog svetskog rata izgubila.
Deca smeštena u izbegličke domove u Mataruškoj Banji stizala su iz gotovo svih krajeva tadašnje Jugoslavije. Najbrojnija su bila deca iz Bosne i Hercegovine, iz Hrvatske (sa teritorije NDH), ali i iz Crne Gore, Slovenije, Makedonije, Vojvodine. Svima je zajedničko bilo to da im je, pre dolaska u dom, detinjstvo bilo prekinuto na najsurovije načine: gubitkom doma, stradanjem jednog ili oba roditelja i odvajanjem od većine ili svih članova porodice.
Dragan svojoj porodici decenijama nije pričao o svom delu života domskog dečaka izbeglice. Početkom leta 1941. godine, ustaše su njega, sa još šestoro braće i sestara, već teško bolesnog oca Novaka i trudnu majku Sofiju, proterale iz sela Dijelka kod Virovitice – u Srbiju. Razmešteni su po domaćinstvima u okolini Šapca, u selu Sinoševiću, gde je Sofija rodila ćerku, a Novak Žigić je ubrzo umro.
Posle toga, deda je Dragana i svu braću odveo u prihvatilišta za decu u Beogradu. Starija braća su ostavljena da uče zanat u prestonici, a Jovan (12 godina), Dragan (10 godina) i Milan (osam godina) poslati su u dom u Mataruškoj Banji, gde su bili od 1943. do 1944. godine. Dragan se ne seća dana iz tog doba kada nije bio strahovito gladan.
Prema zapisanom, tokom prvih meseci rada domova u Mataruškoj Banji, deca su dobijala za doručak 250 mililitara mleka sa hlebom, za užine po parče hleba namazano kajmakom ili marmeladom, a za ručak jednom nedeljno pasulj, ostalim danima sezonsko voće. Mesa je bilo 18 puta mesečno po sto grama. Za večeru su jeli povrće ili griz bez mesa, a prazničnim danima dobijali su i po jednu jabuku.
Dragan pamti bistre supe, gotovo nejestive bobice opale sa lipe koje su grickali kao suncokret. Istini za volju, nije u to ratno vreme ni lokalno stanovništvo imalo dovoljno hrane, ali su decu iz doma meštani masovno puštali da se posluže voćem ili povrćem iz dvorišta. Tako Dragan pamti dan kada je pojeo sitnu jabuku „petrovaču“. Njegov stomak nakupio se gasova i otekao, pa se seća kako je, naslonjen na neke stepenice, u bolovima čekao da smrt dođe po njega:
– Bili smo svi jako mršavi. Imali smo skorbut, zubi su nam ispadali, a ja sam se, misleći da posle te pojedene jabuke umirem, tešio da makar sit idem sa ovoga sveta!“
Draganu Žigiću se u sećanje urezao Momčilo Belić, tzv. „domačin“ izbegličkog Doma „Kraljevo“, koji je dečake izbeglice spartanski vaspitavao:
– Umeo je da nas istuče, da 25 batina dobije neko ko, recimo, nije bacio papirić u korpu dok smo bili u parku. Ja sam samo jednom dobio batine i to po rukama, zato što su mi vrhovi cipela bili mokri.
Ipak, Dragan u lepšoj uspomeni ima svoju vaspitačicu Zorku koja im je govorila da u Mataruškoj Banji nema nikoga kome je teže nego njima. Organizovala je izlete, kao u drugi, dobri vaspitači od kojih su neki svirali gitare, a drugi spremali za priredbe.
Devojčice su, kaže, živele u malo boljim uslovima. Dečake su mučile vaške, šuga, stenice, buve. Posteljine nije bilo, a ni grejanja u objektu:
– Ušuškali bismo se u slamu da nam ne bude hladno. Šugu su nam lečili tako što bi nas do glave potapali u neku tečnost od koje bi nam koža požutela. Vidim neke fotografije sačuvane iz tog vremena, ali se ne sećam da je nas iko ikada fotografisao. Pamtim i jutro kada se dečak pored mene, sećam se da se zvao Aleksandar, više nije probudio. Teška su to sećanja….
Zanimljivo je da su, osim glave porodice, Novaka Žigića, koji je umro na početku rata, preživeli svi ostali: majka i osmoro dece. Dešavalo se često da ne znaju gde su njihovi ostali najmiliji. Dragan se ne seća gde je tada završio njegov dve godine stariji brat, ali je sa mlađim posle doma u Mataruškoj Banji, bio i u seoskim dmaćinstvima u okolini Trstenika, a potom i u Bugarskoj.
Priseća se Dragan kako je, posle Drugog svetskog rata, kada mu je već bilo 16 godina, prvi put krenuo do svog rodnog sela Dijelka kod Virovitice da poseti majku i sestre. U železničkoj čekaonici slučajno nailazi na nekadašnju susetku – baba Buku:
– Nisam prepoznao ni ja nju, ni ona mene, ali pomogla mi je da bezbedno stignemo do Dijelke. Na ulazu u selo pita me prepoznajem li svoju kuću. Znao sam samo da nije bila omalterisana. Sve se izmenilo, jer je u našoj nekadašnjoj kući jedno vreme živela neka hrvatska porodica, više nije bilo ni ograde, ali – prepoznao sam svoj nekadašnji dom. U kući nije bilo nikoga, ali iz susedne istrčala je jedna devojčica, a za njom i dve žene. Pretpostavio sam da bi jedna od njih dve mogla biti moja mati. Ona je mene prepoznala i izgovorila: „Dragane, ti si? Ti si poslednji od sve moje dece ponovo došao u naše selo – priseća se Dragan ponovnog, emotivnog susreta sa majkom.
Devojčica je, shvatio je u trenu, njegova najmlađa sestra koja je, na početku Drugog svetskog rata, rođena u Šapcu. Žigići kao porodica više nikada nisu živeli pod istim krovim, ali su imali dogovor da se, u svom rodnom selu, kod majke sastanu – bar jednom godišnje.
– Dogovor je bio da to budu prvomajski praznici. Okupili bismo se svi kad god smo mogli. Meni se u maju 1992. nije dalo da krenem na taj put. Videli smo da se nešto dešava i odlučio sam da ne odem. Da jesam, veliko je pitanje, pošto smo se uvek vraćali preko Vukovara, šta bi moglo da se desi tog 2. maja kada su izbili prvi sukobi između dve vojske u Borovom Selu – priseća se Dragan.
U srećnom braku sa Brankom, Dragan je dobio sina Srećka kojeg mu je, kako kaže, supruga rodila baš na njegov rođendan:
– Pitala me je nekoliko dana ranije šta bih voleo da dobijem kao rođendanski poklon. Rekao sam joj: „Eto, možeš da mi rodiš sina!“ Tako je i bilo.
Njihov sin Srećko i sin Draganovog brata Milana (koji se posle Drugog svetskog rata vratio da živi u Hrvatskoj), na početku rata 90-ih – mobilisani su u različite, neprijateljske vojske. Srećko ni sa porodicom ne voli da priča o tome. Ostalo je sećanje da je njegov brat od strica ispričao nadređenima da tamo, sa druge strane, ima brata.
– Sklonili su ga, poslali u pozadinu i to je zaista bio sjajan gest hrvatske vojske – smatra Dragan.
Tako se priča o braći Žigić, Milanu i Draganu, koje je jedan rat zauvek razdvojio, pretvorila u priču o njihovim sinovima koji su, u neprijateljskim vojskama, u novom ratu, jedan drugog mogli da imaju na nišanu.
Dragan je, kaže, tek poslednjih godina osetio potrebu da se vrati u Matarušku Banju i tu se sretne sa duhovima prošlosti i teškim sećanjima.
– Teško mi je i jedva se suzdržavam da se javno ne rastužim, da ne zaplačem. Znam da, ipak, treba da budem srećan što sam živ i što sam, posle svih nevolja, imao lep, dug i sadržajan život.
U Matarušku Banju Dragan je došao u maju ove godine nakon što je tekst koleginice Radmile Vesković o spomeniku u Konarevu, gde počivaju deca sa kojima je on delio bolesti i gladne dane, na portalu Krug pročitala njegova supruga. Branka je podržala želju svog supruga da se kraj spomenika pokloni senima dece koja nisu imala sreće da rat prežive.
Želju da posle 80 godina obiđe izbeglički dom, Dragan je i našoj ekipi saopštio kada smo ga, proletos, zajedno sa istoričarkama – Mirjanom Savić iz kraljevačkog Narodnog muzeja i dr Ljubinkom Škodrić, autorkama izložbe i monografije „Deca u ratu“, posetili u njegovom Zrenjaninu, gde su nas Žigići domaćinski ugostili.
Sve ostalo je priča o krugovima života i činjenici da smo ponekad premalo svesni da ovoj planeti nisu potrebni novi kontinenti, već novi ljudi. Oni koji znaju da „neko može pobediti hiljade ratnika na bojnom polju, ali se ne može meriti s pobednikom koji je pobedio samoga sebe“.
Svet bez ljubavi je kao vetar iza zatvorenog prozora: niti možeš da ga dodirneš, niti da ga udahneš. Posle svih trauma, Draganov svet je, ipak, obojila ljubav, a sećate se kako kažu da „kada bi svaka osoba verovala u srećan kraj, svet ne bi imao čega da se boji“. To je jedna od poruka i izložbe „Deca u ratu“ koju možete pogledati do 20. novembra u Galeriji Narodnog muzeja Kraljevo.
Na otvaranju izložbe sredinom oktobra, Dragan je otpustio svoje emocije i – zaplakao. Njegova supruga Branka rekla mi je da njegove suze nije videla nikada za njihovih 57 godina braka. A znam da je i ona u tom trenutku znala da su „suze samo reči koje čekaju da budu zapisane“. I dobro je što jesu, jer vreme uvek ide samo u jednom smeru, a sećanja – u drugom.
M. M. D.
Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „Lokal pres Lab 2.0” koji je razvijen i podržan od strane programa „Medijski inkubator za Zapadni Balkan“ Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije
