Više od 2.000 srpskih vojnika poginulih 1915. na vrhu Čemerna nije imao ko da sahrani (VIDEO)

Prošao sam svet uzduž i popreko, a za Vranovac, Smrdljuč (koji je ime dobio zbog zadaha tela nesahranjenih) i ostala mesta tog dugog stradalnog prevoja, čuo sam tek pre nekoliko godina

Zbog zadaha nesahranjenih tela vrh Čemerna je i dobio naziv Smrdljuč, a ja se na Vranovcu, na pomenu tim našim precima setih priče o odnosu jednog drugog naroda prema njihovim vojnicima koji su poginuli za otadžbinu

Pre dva dana, na Vranovcu, iznad Stanče i Lopatnice, okupili smo se da damo pomen precima stradalim u Velikom ratu. Pomen onima koji su se borili da sačuvaju odstupnicu našoj vojsci Ibarskom dolinom. Bilo je to krajem oktobra nesrećne 1915. godine.

Pogledajte amaterski snimak sa ovog događaja:

Otac Ljubinko Kostić čitao je predugi spisak imena. Pored njega je stajao Rade Vukosavljević, major u penziji. On nas je mnogo zadužio i zahvaljujući njemu stradanje naše vojske na ovim prostorima, vencem od Jainca preko Vranovca, pa sve do Smrdljuča na Čemernu – biće sačuvano od zaborava.

Gledajući u tog dobrog i skromnog čoveka pitao sam se postoji li još negde narod neki, mali kao naš, a da je u tolikom broju ostavio kosti svojih boraca da istrunu bez groba i obeležja, da ih pokrije šuma, ostruga, trnje i zaborav.

Setih se doživljaja od pre dvadeset i više godina.

Vraćao sam se iz Engleske i poslednji utovar sam imao negde u zoni Velsa.

Dve palete nekakvih vreća. Otupeo od kilometara i nespavanja, daleko od zavičaja i porodice, zatvorih vrata prikolice i ne pitajući se kakav je to teret i ubacih transportne papire u kabinu.

Taj prvi istovar u Italiji po dokumentima je bio nedaleko od Firence.

Nađoh mesto na karti brzo i lako, jer beše na magistralnom putu, ali mi naziv primaoca na engleskom beše čudan:

„Florence war cemeteri” 

Stigoh do broja i kako sam tada vozio Magnuma čija je kabina bila visoka četiri metra, preko žutog zida i velike, visoke metalne kapije, ugledah sređen cvetni vrt sa fino pokošenim travnjacima, nižim orezanim drvećem i pod njima humke grobova sa nadgrobnim spomenicima u perfektnom uređenom nizu.

Šta ću ovde, majko draga, zapitah se.

Pozvonih na kapiju i njena se vrata otvoriše ubrzo. Pojavi se omanji Italijan sa isto tako malim električnim viljuškarom.

Njegovu kratku priču i konačno objašnjenje šta sam ja to vozio više od 1.500 kilometara – nikada nisam zaboravio.

Bilo je to ratno vojno groblje engleskih vojnika stradalih u Drugom svetskom ratu.

A ja sam, čak iz Velsa, u džakovima, dovezao zemlju za cveće i uređenje groblja.

Nekoliko puta u toku godine neko njihovo udruženje ratnih vojnih veterana šalje tu zemlju. Pitaćemo se, pa zar te zemlje za cveće nema u Firenci, nego je treba voziti čak iz Engleske.

Ima je. Ali, ovde se radi o engleskoj zemlji i iz poštovanja i počasti za grobove i cveće njihovih vojnika šalje se njihova, engleska zemlja.

Posle bitke na Čemernu, Austrijanci su platili našim seljacima i sa zapregama su došli da saberu i pokupe mrtva tela svojih vojnika. Naše nije imao ko da sahrani, pa je najveći broj njih, a bilo je više od 2.000 poginulih, ostao da trune i da im mrtva tela kidaju i razvlače divlje zveri. Zbog zadaha leševa vrh Čemerna je i dobio naziv Smrdljuč.

Prošao sam svet uzduž i popreko, a za Vranovac, Smrdljuč i ostala mesta tog dugog stradalnog prevoja sam čuo tek pre nekoliko godina. Mnogo kasnije nakon gore pomenute priče. Zamislite, to je tako blizu, naš kraj, a o tome nam niko nije pričao, niti nas učio. Zato su nas planski kroz školu učili o tuđim vojnicima i o tuđim stradanjima.

Kako stvari stoje ovaj ludi svet opet srlja u duboki ambis. Neka nam Bog pomogne da osvanemo i izguramo ovu istorijsku dugu i hladnu noć i ovo tumaranje u njoj.

Naše je da preživimo, da se rešimo korova i da nam pokoljenja konačno nauče istinitu istoriju, jer će se jedino tako sačuvati.

     Nebojša Kovandžić