Druženje nekadašnjih radnika „Ibarskih novosti“ i RTV Kraljevo

Mladost nije doba života, već stanje uma. Nisu u pitanju rumeni obrazi, nasmešeno lice i savitljiva kolena, već je sve pitanje volje, mašte i jačine osećanja, u pitanju je svežina životnog proleća… Možda baš ovako može da se opiše susret, posle mnogo godina, zaposlenih u nekada najvećoj medijskoj kući u Raškom okrugu. I najmlađi među njima na pragu su srednjih godina, ali su sinoć, na druženju u kraljevačkom restoranu „Sunce“ – svi ponovo bili mladi. Ni bore, kod nekih proređene i sede kose, a ni (kod pojednih) stomaci „u koje se očigledno dugo ulagalo“, nisu mogli da poremete radost zbog ponovnog viđenja starih kolega.

Bilo je mnogo emocija, evociranja prelepih uspomena, prisećanja kako je „najlepše sećati se onog što je bilo teško izdržati“, oživljavanja priča u kojima su glavnu ulogu imali oni koji su, i posle mnogo vremena ostali najveći šereti i „spadala“, podsećanja na to kako su se nekadašnje „Ibarske“ nosile sa politikom i političarima i oni sa njima.

U takvoj noći izgledalo je kao da se nikada nismo ni rastajali, iako nas je posle privatizacije 2009. godine, kada je većina nas proglašena tehonološkim viškovima, život „razvejao“ u razne druge profesije i firme. Delovalo je kao da ćemo već ujutru svi biti u našim redakcijama i dogovarati „terene“ ili čekati priliku da, malo ranije „šmugnemo sa posla“. Svega je bilo, ali – najvažnije je bilo pravilo da posao uvek mora da se završi na vreme. Mnogo je onih koji su voleli te „stare“ „Ibarske novosti“, pa sa setom o njima pričaju, ne samo zaposleni u nekadašnjem mediju, nego pre svega oni koji su toj kući decenijama verovali. A stvarali su je mnogi, strpljivo i posvećeno: prvi urednici lista osnovanog 29. novembra 1947. godine, onda voditeljke, voditelji, realizatori, novinarke i novinari Radio Kraljeva koje je u etar ušlo 31. decembra 1970. godine, a onda i novinarke i novinari, direktori, urednici i urednice, snimatelji, montažeri, realizatori, producenti, ljudi zaposleni u marketingu, računovodstvu i administraciji Televizije Kraljevo koja je svoj program počela da realizuje 18. oktobra 1992. godine.

Proletele su godine. Mnoge drage koleginice i kolege danas su delovi nekih nebesnikh redakcija, ali još uvek ima onih koji su čitav svoj radni vek proveli u „Ibarskim novostima“. Neki su mnogo želeli, ali iz poslovnih ili zdravstvenih razloga nisu mogli sinoć fizički da budu sa nama. Kao da jesu, zahvaljujući Viber grupi nas, nekadašnjih zaposlenih, koja postoji već nekoliko godina, a u kojoj od sinoć ima na desetine fotografija.

Na njima – ozarena, srećna i vesela lica kojima godine, bar na tu jednu noć – ne mogu ništa. Na tu jednu noć kad tačno osećamo mudrost izreke kako bi „mladost  bila još lepša kada bi se dogodila malo kasnije u životu“. Ali, to onda ne bi bio život pun lepote i saznanja da smo imali nešto vredno tolikog lepog sećanja. Jedan kolega (kojem neću pomenuti ime, jer nisam pomenula nijedno drugo, zato što bi bilo fer jedino da sam mogla da pomenem ime svakog od onih koji su stvarali „Ibarske novosti“), često govori kako kolege u firmi u kojoj radi mnogo duže nego u „Ibarskim novostima“, strašno iznervira kada shvate da izgovarajući „moja firma“, ne misli na tu novu.

„Jedina „moja firma“ su one naše stare Ibarske novosti“, kaže on i verovatno bi se dobar broj sinoć prisutnih, bez obzira gde su radili, sada rade ili uživaju u zasluženoj penziji, složio sa njim. Jer, taj osećaj zajedništva (o, da, bilo je i svađa, ljutnje, nervoze, izvlačenja, jer je neko morao da “potegne” više od drugih) – većina nsa nije imala nikada i nigde više. Stale su u sve te godine i one kada smo, najpre u podrumu pored uskladištenog uglja u zgradi Doma društvenih organizacija pravili prve ratne vesti, pa nastavili gledaoce da informišemo iz „rupe“ (ime po kojem je u Domu bio poznat restoran) uz zveckanje escajga, čaša i flaša (jer je kafana radila u drugom delu prostorije). Posle požara 2000. godine imali smo i period pravog „beskućništva“, ali – čitaoci, slušaoci i gledaoci nisu to mogli da osete… A bilo je toliko toga

Zato su ostala ta sećanja koja su „bezvremensko blago srca“, ali su najbolje u sećanjima ti trenuci kada su uspomene nastajale. A danas je uspomena i poslednje slićno druženje 2012. godine. Nadamo se da do novog neće proći 11 godina. Do novog susreta – neka nas sećanja greju iznutra. Zdravi i srećni bili!

M . M. D.