Iz štampe je izašla nova knjiga Kraljevčanina Dimitrija Jovanovića
Medija klub i Navigator izdavači su najnovije knjige Dimitrija Jovanovića pod nazivom „Zvuci tuge“. Autor slike na koricama knjige je Smiljka Jovanović, Dimitrijeva ćerka (koja je sliku naslikala kao devojčica), a prikaz knjige napisao je Zoran Tucaković. Prikaz knjige u celini prenosimo:
„Sa tugom kao najvernijim, najlepšim i najsigurnijim pratiocem tabana naš Dimitrije po ovozemaljskoj prašini ne dopuštajući da mu ta prašina bude mera, i neodustajno se boreći za oslobađanje samoga sebe.
Najnovijim pesmama Dimitrije Jovanović nas ponovo uverava da između mulja i kaljuge života, sa jedne strane, i duše, lepote i vrline, sa druge strane, ne zjapi provalija. Tu provaliju, zapravo, mi najčešće činimo stvarnom nesvesno je produbljujući, sve dok na kraju i sámi ne postanemo neprelazna i bolno prazna provalija. Čovek koga je Dimitrije neizmerno poštovao, Profesor Nikola Milošević, pisao je da, ako nema ničega (što nadilazi stvari ovoga sveta i poseduje neograničenu moć) ovde dole, u ovom zemaljskom blatu, onda nema ničeg ni tamo gore. Dimitrije nam, i pored rafiniranog sentimenta i sumračnog pesimizma (nikada taj pesimizam kod njega nije potpuno crn!) pokazuje da kaljuga u kojoj se često koprcamo nudi sigurnost iskušeničke kelije i adekvatno vozdizanje duha koji, u sadejstvu sa nesputanom dušom, čini da se čovek okrene onome što je sušto, večno i bezgranično.
U lirskim zapisima, u jezgrovitim mislima kojima je potencijalna satirička žaoka svesno oduzeta zarad očuvanja koherentnosti svega što je obuhvaćeno među koricama ove knjige, u ličnim preispitivanjima, u obraćanju živima i mrtvima, u prizivanju sećanja i isterivanju zlih misli, Dimitrije pušta mislima da se pretoče u reči, ne zaboravljajući da Reč beše na početku, i da neizgovorene i nenapisane reči u nama prebivaju oduvek. Projavljuju se u Dimitrijevim kazivanjima mnogi srodnici, kojima naš kazivalac pravi spomen obeležja lepom rečju i živim sećanjem potomka. I dalje su žive i životnim sokom nalivene priče baba-Angeline i baba-Rakile, snažne i otrežnjujuće pouke deda-Milentija i deda-Radivoja, posećuju našeg pisca pred san i tokom samog snevanja stričevi, tetke i ujaci… Nikada mu majka Jelena i otac Petar nisu bili jasniji, draži i bliži nego u ovo vreme kada besmisao uzima danak i ostavlja nas bez uporišta. Nikada nije bio spremniji da sa bratom Milisavom bosom nogom gazi moravske plićake i zagleda belutke nego sada. Sećanje čežnju budi, čežnja sećanje priziva, pa udruženi puštaju mašti na volju do određene granice.
Koja je i gde je ta granica? Ona je opisana toplinom ognjišta i šўmom Morave (ove Zapadne, mnogoplaninske i manastirske, u koju čak i divlji Ibar pobožno ulazi), slušanjem tišine. Sadržana je u mirisu ljubičica i pesmi vodeničara. U mirenju poezije i filosofije, u bliženju lepote i etike, iako „ni istina lepa nije, samo je traganje za njom lepo“. Maštanje nije što i fantazmagorično posleponoćno haluciniranje, već davanje mogućnosti i prostora duši da nas približi pravoj spoznaji. Čak i kada „životi naši gosti su samo u ovoj dolini beznađa“, to ne umanjuje našu obavezu da vlastite živote učinimo dostojnim i vrednim. Takva obaveza nije nametnuta niti neizvršiva, težina njenog ispunjenja obogaćuje sam život a trud koji se pri tom ulaže blagorodan je i smislen. Sa tugom kao najvernijim, najlepšim i najsigurnijim pratiocem tabanā naš Dimitrije po ovozemaljskoj prašini ne dopuštajući da mu ta prašina bude mera, i neodustajno se boreći za oslobađanje samoga sebe. To je njegova prava priroda. To mu je u krvi u kojoj su izmešani supstrati hajduka i mislioca, monaha i hedoniste, bundžije i pesimističkog poslušnika, oštrorekog Zlopogleđe i lirskog pečalnog melanholika. Dovoljno osetljiv za prekor zabrinutog belutka, Dimitrije ostaje stamen pred vejavicom života. Prijemčiv za miris ljubičica, tužan zbog zadaha truleži koji se širi, iznosi nama i samome sebi na uvid i kritičko vrednovanje kategoričku tvrdnju da je shvatio kraj, ali da početak još uvek pojmio nije. Šta nam drugo preostaje nego da našeg tragaoca, trudbenika i zaokupljenika uputimo na ponovno iščitavanje Duška Radovića, e da bi trajno prihvatio ono što mu je nekada davno bilo više nego jasno, da je na kraju svih krajeva uvek jedan novi početak. „Početak – eto šta je na kraju!“
Da li su u Dimitrijevom rukopisu prepoznatljivi uticaji stvaralaca domaćih i stranih, filosofa, književnika i pesnika? Ta prepoznatljivost, rekao bih, može se zapaziti ne toliko u rukopisu i pojedinostima, stilu i ritmu, koliko u duhu cele tvorevine. Ostali bismo, posve sigurno, uskraćeni za neke neočekivane uvide, za elegične treptaje izazvane viševekovnim šumom Morave, za doživljaj tišine i tuge, za etičko promišljanje, sagledavanje lepote i maštu usamljenika da onaj koji nam to omogućuje nije drugovao sa Hegelom, Kantom (zvezdano nebo nad Obrvom i ono nad ostatkom planete različite su kategorije!), Brankom Ćopićem, Dobricom Ćosićem, Branom Petrovićem (zajedno se divili Aninom rešavanju ukrštenih reči!), Helderlinom, Liberom Markonijem (jedno vreme trenirali dijagonalni hod!), Nikolom Miloševićem, Brankom V. Radičevićem (u vinsku kartu uneli i mirise vina!), Kjerkegorom, Draincem, Ksenijom Atanasijević, Isidorom Sekulić, Aleksandrom Nilom (propovedali samerhilijansko učenje među civilizovanim predatorima!), Branislavom Petronijevićem, da nije jatakovao i vino pio sa Karađorđem, Zekom Buljubašom, Hajduk Veljkom i Jovom Kursulom, prepuštajući se milovanju lirskog intelektualizma Jelisavete Bagrjane. Zarad očuvanja lirizma i celovitosti štiva, kao što već napomenusmo, Dimitrije je zauzdao kinicizam Diogena fenjerdžije i vlastiti cinizam srpskog satiričara omogućivši tako čitaocu da stekne uvid u slabo posećene predele unutrašnjeg sveta našeg usamljeničara. Ko god se iole bavio satirom, zna koliko odricanja ima u takvom pristupu.
Dobra priča se uvek iznova príča, baš kao što i Morava stalno teče, stara i nova u isti mah. Ta naša reka, srpska i slovenska, sa imenom koje se nalazi na više strana sveta ume da bude blaga, mirnog toka i melodična u svome pevanju, sve dok se ne razljuti i postane virovita i hirovita izlivajući se unaokolo i plaveći grešan nakot. I tok Dimitrijeve priče ima različite amplitude, na skali od bajkovitih priča koje su ga milovale u detinjstvu do jeda i gorčine koji tu i tamo provale zadržavajući suptilnu notu koja ukazuje na svojevrsnu askezu kojoj se Dimitrije svojevoljno podvrgava. Nažalost, brojni rukavci Morave zagađeni su nebrigom i štetočinstvom bezrepe stoke koja sebe neosnovano i dalje računa u ljude. Na sreću, rukavcima koje oblikuju Znaci tuge ne preti takvo zagađenje. Oni zadržavaju izvornu čistotu, a njihov splet postaje bogatiji svakom novom Dimitrijevom knjigom. Biće tako i sa narednom, u to smo sigurni.
preneto sa Sloven.org
