Boško Jović (18) je gradski asfalt zamenio životom na selu i fali mu još samo malo podrške

Živeo je u centru Kraljeva, ali je još kao mali shvatio gde ga srce vuče – na selo u kojem već godinama radi sve poljoprivredne poslove i mašta da uveća broj grla stoke, jer zemlju ima i može da ih hrani

Još dok je pohađao Osnovnu školu „Dimitrije Tucović” nastavnici su primetili da njihov učenik, koji stanuje u Ulici cara Dušana u samom „srcu“ Kraljeva, na nastavu dolazi koristeći autobuski prevoz. Put od njegove kuće do škole ima svega nekoliko stotina koraka, pa se kod ljudi javila znatiželja. Boško Jović je svoju priču objašnjavao rečima koje nisu bile potpuno razumljive njegovim vršnjacima, dok su se odrasli divili hrabrom i vrednom detetu.

Nikada se Boško, kako kaže, nije navikao na urbani ambijent i gradski život. Još kao osnovac savladao je sve veštine neophodne za bavljenje poljoprivredom, pa su dani koje je provodio u toplini roditeljskog doma, postajali sve ređi. Ushićen je odlazio kod bake i deke – očevih roditelja koji su živeli u selu Stubal, gde se i zaljubio u prirodu, ali i shvatio da će poslovi vezani za uzgoj životinja i obradu zemlje odrediti njegov životni put.

Kada je Boško krenuo u srednju školu, otac mu je kupio mesečnu kartu za relaciju Kraljevo-Stubal i već je tada bilo jasno da ovog neobično vrednog momka ništa neće odvojiti od idiličnih seoskih pejzaža na obroncima Gledićkih planina i vratiti ga gradskom asfaltu.

Boško Jović je danas osamnaestogodišnjak. U junu ove godine završio je srednju školu, i sada je, rasterećen od đačkih obaveza, u prilici da se potpuno posveti poljoprivredi – poslu koji toliko voli.

– Još od malena sam se osećao prijatnije kada dođem kod babe i dede u Stubal, nego kada vreme provodim ina bučnim gradskm ulicama. Kako sam rastao, sve sam više radova u polju mogao da obavljam, pa su i moji dolasci postajali sve češći. Brzo sam naučio sve da radim i sada se sa lakoćom služim poljoprivrednim mašinama, ali kada je potrebno idem i u šumu, radim popravke na objektima i, uopšte, sve što je neophodno da bi jedno seosko domaćinstvo bilo uređeno i funkcionalno – govori mladi Boško Jović za portal Krug.

Domaćinstvo Jovića se tradicionalno bavilo poljoprivredom. Ipak, stočni fond kojim raspolažu i dalje nije veliki. Moglo bi se reći i da je nedovoljan da im obezbedi dovoljno sredstava za život.

– Do sada se nisu stvorili uslovi da značajnije uvećamo broj stoke. U međuvremenu je preminuo deda i ja sada vodim domaćinstvo uz pomoć bake Milosije koja ima 89 godina. Jasno je da nam nedostaje radna snaga, ali i sredstva za neka ozbiljnija ulaganja. Sada imamo jednu kravu i jednu junicu, uvek je u štali i nekoliko svinja i koka. Imamo sedam hektara obradive zemlje i sa te površine bismo mogli da obezbedimo dovoljno stočne hrane i za nešto veći broj krava. Ja sam, praktično, potpuno posvećen poljoprivredi od juna kada sam završio školu i računam da je ovo sada pravi početak, te da ću vremenom proširiti stočni fond i doći u situaciju da od ovog posla obezbedim sebi jednu pristojnu platu.

Bošku u ispomoć često dolaze roditelji, ali i dve starije sestre. Iako je najmlađi u porodici, ni najmanje nije razmažen. Uobičajeno je da mladi tokom odrastanja često gube brojna interesovanja koja su ih zaokupljala, ali ne i našeg sagovornika, mladog Stubalca Boška Jovića, koji je, kako vreme protiče, sve istrajniji u svojoj nameri da ostane na selu i poljoprivredu prihvati kao svoje osnovno zanimanje.

Njegovi vršnjaci koji žive u gradu i dalje ga ne razumeju. To možda, nije sasvim ni moguće- I sam Boško se, donoseći važne životne odluke, manje vodio razumom, a više srcem. Ono ga je odvelo na selo i on, još o dečačkih dana oseća da je tu na domaćem terenu. Boško je, kako se kod nas to lepo kaže – svoj na svome. Želimo mu da istraje uz potrebu da pozovemo ljude na akciju. Boško ništa ne traži, ali mašta o još dve-tri krave. Možda možemo da se organizujemo i pomognemo mu da ostvari san, ne zato što sada teško živi (jer ima mnogo ljudi kojima je pomoć, verovatno, potrebnija) već zato što bi to bila nagrada za mladog čoveka koji zna šta u životu želi.

Uz neku subvenciju za mlade poljoprivrednike, bilo bi to dovoljno da nam Boško svojim primerom još konkretnije pokaže istinitost izreke kako je „kroz veći deo istorije čovek morao da se bori protiv prirode da bi preživeo, ali da tek u ovom veku počinje da shvata kako je potrebno da prirodu zaštiti od sebe – da bi preživeo.”

   Aleksandar Raković

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „Lokal pres Lab 2.0” koji  je razvijen i podržan od strane programa „Medijski inkubator za Zapadni Balkan“ Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije