I sad kad mislimo da je svemu kraj, naš zajednički prijatelj, pisac, Mihajlo Pantić bi rekao: „Nije kraj, tek sada počinje istinsko trajanje – kroz priče, legende i sve ono što ostaje za čovekom… njegovo ime i nemerljivo delo“
Umro je Dragan Pešić, savremeni umetnik, uzoran redovni profesor kragujevačkog univerziteta, nagrađivani slikar, cenjeni grafičar, odan prijatelj, pažljiv suprug i nežan otac. Naš grad je ostao bez jednog od pokretnih kulturnih dobara. Ono što nam je darovao, poželećemo da naučimo da cenimo.
Rođen je 4. avgusta 1960. godine u Beloj Crkvi. Fakultet primenjene umetnosti i dizajna završio je u Beogradu 1988. godine, oblast grafičkog pisma, u klasi profesora Stefana Filekija. Sliku je voleo, a pismo je bilo njegova najveća ljubav. Njegova slova se danas prepoznaju u Moskvi, Bidgošću, Beogradu, Kragujevcu, Kraljevu – na internetu, dakle, u celom svetu. Bio je ponosan što je i ćerka Ana pošla njegovim putem, dopunjavali su se i zajedno izlagali.
Od početka svog rada grafički je oblikovao kraljevačku Povelju, gotovo sva izdanja ovdašnjeg Narodnog Muzeja i Biblioteke, zatim biblioteke Beoštampe i Zavoda za udžbenike – više od tri stotine knjiga. Govorili smo da mu sve knjige, slike i plakati – liče na njegovu nežnu dušu. Gledali smo ga na 14 samostalnih izložbi u Beogradu, Čačku, Pančevu, Jagodini, Kraljevu…, zatim na više od 50 grupnih i isto toliko međunarodnih izložbi…
Sve što je mogao i znao, podelio je kao mlad profesor sa đacima, a potom kao redovni profesor sa svojim studentim na kragujevačkom FILUMU, na projektovanju tipografskog pisma.
Nosilac je Zlatnog pera beogradskog Grafičkog kolektiva, Oktobarske nagrade Grada Kraljeva i niza drugih nagrada… Celog sebe je davao profesiji, ali ne bi voleo da zna da mu nabrajam nagrade. I neću ga ljutiti.
Oni za koje je živeo danas tuguju u buketu prijatelja – Milica, Nevena i Ana. Od skora su tu i Dušan, Neda i Luka. Dabome, i Zoran. Oni sa čijim imenima na usnama je otišao su doktori Jelena i Srđan, zatim neutešni Štele i Lazar, kojima nije stigao da se zahvali koliko je mislio da treba. Učiniće to Milica i deca.
I sad kad mislimo da je svemu kraj, naš zajednički prijatelj, pisac, Mihajlo Pantić bi rekao: Nije kraj, tek sada počinje istinsko trajanje – kroz priče, legende i sve ono što ostaje za čovekom. Njegovo ime i nemerljivo delo. Neka traje večno.
R.Tipsarević
