U svetu sporta, gde su prepreke česte, strast i upornost vode ka snovima o uspehu, ali se na tom putu dešava život
Sedeo je na početku voćnjaka, u skalameriji koja kao da je nastala neprirodnim bludom između trkačkog auto sedišta, ligeštula i stolice za ljuljanje. Jedino u tome ga nisu boleli kičma i kuk, davno povređeni. Na čistini između kuće i voćnjaka, blizanci su pikali loptu. Prolećno sunce je već počelo da greje, iz kuće su dopirali mirisi ručka, u voćnjaku je cvetalo sve što je moglo. Još uvek relativno mlad, bio je zadovoljan životom, više nego njegovi ispisnici, ali je na svemu tome ostala jedna mrlja, jedan oblak koji bi mu povremeno zamutio dan. Zvuci šutiranja lopte su počeli da ga vuku u neko drugo vreme, kad se iz kuće začuo glas.
– Dragane, stigla je Ceca, ’ajde da ručamo…
Ustao je iz stolice i oslonjen na štap, polako došepao do stola, postavljenog u senci velikog oraha ispred kuće. Pogledao je blizance, znojave i prljave i poslao ih na umivanje i pranje ruku. Frkćući, obojca su ustala od stola, otišli do česme u dvorištu, pokvasili ruke i krenuli nazad.
– Ne valja to, ’ajmo još jednom, ali kako treba. Nije voda opasna, ne ujeda…
Sa izrazom najstrašnije dosade, vratili su se do česme, ovog puta čak upotrebili i sapun i uredno umiveni se vratili za sto. Snežana je iznela veliku šerpu iz koje se pušilo i mirisalo i spustila je na sto. Dragan je pogledao i, videvši količinu hrane, upitno pogledao ženu.
– Jel’ nam neko dolazi na ručak?
– Ne, što?
– Pa šta će ti toliko hrane?
Samo se najsmejala i očima pokazala na blizance.
– Imamo invaziju skakavaca. . .
Dragan je gledao kako se dva puna tanjira paprikaša prazne, pa pune još jednom… Kad su završili sa ručkom, na dnu šerpe je ostalo tek toliko da nije prazna…
Dok je Ceca, Snežanina ćerka rasklanjala sudove sa stola i kuvala kafu, Snežana je zamakla za kuću i pojavila se sa zamagljenim bokalom rozea. Bila je to prva berba iz vinograda koji je posađen pre par godina.
– Da probamo kakvi smo majstori….
– Jel’ već vreme?
– Pa možda i nije, ali je danas onaj dan, pa rekoh, da obeležimo novim vinom…
– Kako ti kažeš, gospođo…
Popili su po čašu vina, a onda još po jednu. Već prohlađenu kafu je sasuo u jednom gutljaju i lagano ustao, odšepao do velikog ležaja na terasi i svalio se na njega. Snežana ga je pokrila, on je otvorio novine i pre nego što je stigao da pročita išta, pokrio se njima po licu i zadremao.
Dragan
Draganovom dedi, Drakčetu starijem, to je bila najgora godina u životu. Za manje od deset meseci je imao tri sahrane u kući. Najpre mu je umrla majka, potpm žena, a onda i bezdetni brat udovac koji se vratio u tu kuću kad je ostao sam. Slavu su te godine proslavili sami i u tišini, u kući u koju su se uvukli mrak i hladnoća.
Neki hladni vetrovi su duvali, a Drakče i Miodrag, njegov sin, samovali su u praznoj kući. Pred Božić, Drakče je otišao do popa, ispisnika po godinama i zamolio ga da dođe i osveti vodicu i očita veliku molitvu za pokoj dušama umrlih. Znajući za situaciju, pop je pristao, došao, svetom vodom poškropio sve prostorije i očitao molitvu za pokoj duše. Posle ručka su još malo pričali, a pop im je objasnio da ih to đavo iskušava i da ne gube veru, da će doći bolji dani i da božja pomoć dolazi ponekad u neočekivanim oblicima, da veruju i da se mole. Drakče, koji i nije bio baš religiozan, više tradicionalan, klimnuo je glavom, ne baš uveren, ali, kao i svi u nevolji, hvatajući se za te reči kao davljenik za slamku. Kad je sledeće godine Miodrag objavio da bi da se ženi, Drakče se setio popovih reči i zagrlivši sina samo rekao:
– Dovedi je, pa makar bila i crna Ciganka, dobrodošla je u ovu kuću. . .
Svadba je bila velika, a najveseliji je bio Drakče, koji je malo pevao, malo plakao, žaleći za pokojnicima, a onda je kitio muziku nemilice. Ko je mogao da stoji, slavio je i sutradan, a onda se društvo razišlo, ali su kroz kuću lagano počeli da duvaju drugačiji vetrovi.
Drakče, jedan od bogatijih domćina, prestao je da se stiska oko svakog dinara, a najbolećiviji je bio na snajku, malu i veselu crnkicu, vraga koji mu se toliko uvukao pod kožu da nije bilo stvari koju on ne bi za nju uradio. Miodrag i Milica su bili prvi u selu koji su otišli na more i to u sred letnjih poslova.
Drakče je morao da plati još radnika na žetvi, ali nije nijednom rečju požalio što njih dvoje nisu tu. Kad je te jeseni Milica objavila da je trudna, Drakče je častio celu kafanu. Sledećeg leta se rodio Dragan, a deda se obeznanio od alkohola toliko da je bio još uvek mamuran kad se snajka vratila sa unukom iz bolnice.
Dragan je bio predmet obožavanja svog dede koji je u njemu video promenu sudbine kuće. I zaista, kao da su drugačiji vetrovi dunuli, vazda je bilo nekog razloga za okupljanje i slavlje. Kako je Dragan rastao, deda je sve više poslova prebacivao Miodragu, dok jedne godine, mali Dragan slavio je tada četvrti rođendan, nije izvadio novčanik i predao ga sinu. Od tog trenutka se posvetio unuku, u poslove se nije mešao, osim kad bi to sin od njega tražio. Vreme su provodili pecajući, landarajući i gledajući TV.
Te godine se igralo svetsko prvenstvo u fudbalu i svakog dana je bilo po nekoliko prenosa. Deda i unuk su provodili popodneva i večeri pred televizorom, sve dok jedne večeri mali Dragan nije izjavio kako bi i on da to radi. Deda, spreman da unuku ispuni sve želje, već sutra je našao klub za juniore i Dragan je još te jeseni počeo da trenira fudbal. Tri puta nedeljno bi deda i unuk putovali u obližnju varoš na treninge. Posle par meseci, kad je trener dedi rekao da je mali Dragan jako talentovan, da „oseća“ loptu, da tu „ima materijala“, deda je samo pitao šta treba i koliko to košta. Iako je bio sitniji od ostalih, to mu nije smetalo da loptom operiše kao da mu je prirasla za nogu.
Prve utakmice je odigrao još pre nego što je pošao u školu. Vrlo brzo ga je trener ubacio u tim starijih dečaka, koji su vrlo često i za glavu bili viši od njega i desetak kilograma teži. Isprva je bio uplašen gledajući te starije dečake, ali kad je prvi put dobio loptu, lagano „preševao“ par bekova i centrirao, to jest pogodio loptom u glavu centarfora od koga se lopta odbila u gol, njegova slika o sebi je počela da se menja.
Do kraja utakmice je „namestio“ još dva gola i dao još jedan. Deda je narastao za tri broja, posebno kad je ceo tim podigao Dragana na ramena. Tim od kojeg su redovno gubili, prvi put su pobedili i to sa 4-0. Dečaci su cičali i vrištali, trener je cupkao u mestu od radosti, a Dragan je sve to gledao sa čuđenjem: pa samo je igrao fudbal.
Kad su se vratili u svoje selo, deda je tražio od sina da mu ostavi jednu livadu… „za nešto“. Pokosio je i krečom obeležio i formirao fudbalski teren. Miodrag se isprva bunio, ali je onda digao ruke i pustio oca da radi šta hoće.
I treninzi su počeli. Deda je angažovao jednog trenera iz grada koji je dolazio, dao plan treninga za sledeću nedelju, a onda dolazio sledećeg ponedeljka sa novim planom. Škola malog Dragana nije pretežno zanimala, osim srpskog i fizičkog, kad se, naravno igrao fudbal.
Sa desetak godina je već igrao sa četrnaestogodišnjacima i vodio svoj tim do finala. Tu je upoznao dva brata, ogromne, ali spore bekove protivničkog tima, njihovog najvećeg rivala iz susedne varoši. Za njih se pričalo da „može da prođe igrač ili lopta, ali oboje – ne“. Kad je prvi put dobio loptu, negde na sredini terena, prvog je pretrčao i dok je ovaj kaskao za njim, u trku izveo fintu kojom je drugog brata izvukao na put prvom i izazvao smeh kad su se njih dvojca sudarili. Izbio je sam pred gol, pogledao gde su ostali, koji su tek prešli polovinu terena. Fintom je prevario golmana koji se bacio u jednu stranu, a onda je Dragan lagano ugurao loptu u gol. Bekovi, crveni zbog poniženja, obećali su mu da će ih zapamtiti. Celo drugo poluvreme su pokušavali da ga „uklješte“, ali je uspeo da ih eskivira. Kad se to pretvorilo u jurnjavu po terenu, bez veze sa fudbalom, trener ga je povukao i zamenio.
Sledeće godine sa njima su igrali u polufinalu, kad je jedan od braće uspeo da ga presretne i faulira tako da je Dragan ostao da leži. Bek je dobio žuti karton, ali je Dragan morao da izađe, sa velikom modricom i podlivom, hramajući. Deda je poručio ocu bekova da ih nauči da igraju fudbal i da budu ljudi, a ne mesari. Kako je on i bio mesar, shvatio je to vrlo lično i da se nisu umešali, ko zna kako bi se sve završilo. Deda je već spremio svoj štap, komad orahovine da „nekom“ premeri i prebroji rebra, kad su se umešali i ostali i razdvojili ih.
I dok je Dragan ležao kući sa oblogama na nozi, deda se junačio u kafani i obećavao da će, sledeći put kad se tako nešto desi, belovi biti razbijenih glava i slomljenih rebara.
* * *
Vreme je prolazilo, Dragan je i dalje trenirao na livadi, sve dok jednom prilikom trener nije pitao dedu da tim iz grada koji je on trenirao, odigra svoju utakmicu na njihovom livada-terenu, pošto je njihov bio pod vodom od poslednjih kiša. Deda je pristao, ali pod uslovom da i Dragan odigra makar jedno poluvreme. Rečeno-učinjeno. Dragan je odigrao prvo poluvreme, ali se trener, koji ga do tada, zapravo, nikad i nije video kako igra, toliko oduševio da ga je ostavio celu utakmicu. Posle utakmice su trener i deda imali ozbiljan razgovor, a dva dana kasnije je trener došao u kuću da razgovara sa Draganovim roditeljima. Miodrag i Milica su dugo vrteli glavom, nepoverljivi prema ideji da im sin, tako mali, ode iz kuće i krene potpuno neizvesnim putem profesionlnog sportiste. Posle dugog nagovaranja, ubeđivanja i obećanja da će moći da se vrati kad god poželi, dogovor je postignut. Dragan je prešao u mnogo veći klub u gradu i počeo je sa ozbiljnim svakodnevnim treninzima.
Sa nepunih šesnaest godina je debitovao za prvi tim i odmah privukao pažnju jednog novinara koji je počeo da ga prati i redovno piše o njemu. Istina, to su bile lokalne noine, ali kad su roditelji videli kakve kritike njihov sin dobija, Milica je kupila faciklu u koju je slagala sve tekstove u kojima se spominjao Dragan.
Zbog brzine, kolege su ga prozvale Zeka. Nadimak se primio i uskoro je „mali Zeka“ postao miljenik navijača. Posebno kad je, zahvaljujući njegovim golovima i asistencijama, tim izbio na vrh tabele i prvi put u svojoj istoriji dobio šansu da pređe u viši rang.
Pretposlednju utakmicu su dobili, tanko i na jedvite jade, ali su pobedili i bio im je potreban nerešen rezultat u poslednjoj kako bi sigurno bili prvi na kraju i prešli u drugu ligu. Tu poslednju utakmicu su igrali u gostima, protiv tima kojem pobeda nije ništa značila osim prestiža, ali koji se u poslednje vreme vrlo pojačao, čak dobivši jednog mladog igrača iz „Zvezde“ na pozajmicu. Draganu je bilo olakšanje što mu je bekovski par bio poznat. Bila su to ona dva brata, sad još veći, ali, kako se pokazalo, i dalje spori. Ono u čemu su napredovali je način da pokrivaju jedan drugoga i na taj način nadoknade brzinu. To je Dragan utvrdio kad je prvi put dobio loptu i pojurio prema golu. Na putu mu se našao jedan od njih, u trku ga je fintom izbacio sa puta, ali se onda kao muva za šoferšajbnu, zalepio u drugoga i odbio kao od zida. Zbunjen, ležao je i pokušavao da dođe do daha, kad mu je jedan od njih prišao i šapnuo da mu je bolje da i ne ustaje.
Dragan je ustao, malo ugruvan i nastavio, ali pazeći da između njega i bekova bude solidno rastojanje. Na poluvremenu je bilo 0-0 i izgledalo je da će sve proći kako su i planirali. Međuim, već početkom drugog poluvremena, loptu je dobio onaj Zvezdin igrač, prišao šesnaestercu i opalio po lopti, tako da je njihov golman jedva uspeo i očima da isprati loptu do mreže. Još uvek ništa nije bilo tragično, u tom trenutku su delili prvo mesto, ali bi zbog bolje gol razlike svakako prešli u viši rang. Međutim, taj gol kao da je dao krila suprotnom timu. Počeli su da jurišaju na gol kao da im od toga život zavisi. Trener je rekao da se sabiju u odbranu, ali da Dragan ostane na polovini i da pokuša da nešto uradi iz kontre. Sredinom drugog poluvremena, posle još jednog napada, jedan od halfova je presekao njihov napad i skoro napamet ispucao loptu prema sredini. Dragan se stuštio za njom, prihvatio je i krenuo kroz skroz razređenu odbranu. Pred njim je bio samo jedan od braće, prebacio ga je loptom i optrčao, a onda u punom trku lobovao golmana koji je istrčao sa gola.
Tribina gde su bili gostujući navijači je proključala, razvijene su zastave, a buka je postala zaglušujuća. Dok se vraćao na svoju polovinu, jedan od braće mu je spomenuo majku i šta će joj uraditi. Ne gubeći živce, Dragan je samo rekao da mu je žao da čuje da im je majka bolesna… pa da zato spominju njegovu. Obojca su pocrvenela, a mlađem je vena na čelu počela da pulsira.
Nekih desetak minuta kasnije, onaj Zvezdin je, iz jedne vrlo sumnjive situacije, uspeo da ugura loptu u gol. Ovog puta su bili oprezniji, povukli su se do polovine i tu se branili. U jednom trenutku, jedan half je gurnuo loptu pred Dragana, on je video jednog od braće, ali je procenio da će do lopte stići pre i dao je pun gas. Loptu je samo pipnuo i ona je prošla pored beka, a onda ga je preskočio kad je krenuo da ukliza obema nogama. Iako je to bila opasna igra, sudija je pustio da se napad nastavi. Dragan se stuštio prema golu, preševao jednog protivničkog igrača i kad se spremio da plasira loptu u nebranjeni deo mreže, sa leđa ga je pokosio drugi bek koji se nekako prišunjao. Dragan je pao kao pokošen, bol u leđima je bila užasna, a onda je i bek, kao slučajno, pao preko njega i kolenom ga pogodio u kuk. Sudija ga je izbacio, utakmica je prekinuta zbog navijača koji su uleteli u teren i pojurili beka da mu objasne kako „Musa dere jarca“. Kad je red uspostavljen i utakmica nastavljena, sudija je svirao penal za Draganov tim. Penal je izveo centarfor i skoro pocepao mrežu. Rezultat je opet bio u redu, ali je Dragana odvezla hitna pomoć.
U bolnici su ga snimili i utvrdili da mu je jedan pršljen napukao i da mu je kuk malo dislociran. Lekar je rekao da će oporavak biti dug, ali i da postoji mogućnost da nikada više ne bude sposoban za sport. Deda je bio očajan, ali se pred Draganom držao hrabro. Hrabrio je sebe i Dragana i njegove roditelje, ali kad mu je doktor sve rekao, shvatio je da je Draganova karijera na ivici.
Posle mesec dana, počeo je sa laganim treninzima, trčkaranjem i čučnjevima. U međuvremenu se za Dragana Zeku čulo i mnogo dalje i tog leta, dok se oporavljao, kroz kuću su prošli razni ljudi, treneri, menadžeri i ostali prevaranti opšteg smera, koji su namirisali mogućnost za zaradu.
Na kraju je potpisao za jedan prvoligaški klub, pri čemu je dobio svog trenera sa kojim je radio na vraćanju kondicije i forme. Do kraja leta se oporavio dovoljno da je mogao da igra prijateljske utakmice bez mnogo napora. Do početka sezone se oporavio potpuno i trener ga je uvrstio u tim za sledeću sezonu. Pred sam početak sezone bile su ugovorene neke prijateljske utakmice sa nižerazrednim timovima. Jedna od utakmica je bila sa timom u kome su igrali oni bekovi. Zamolio je trenera da tu utakmicu preskoči, da ne bi bilo problema. Trener se složio i tako je Dragan tu utakmicu proveo pored aut linje. Pobedili su, a kad su bekovi probali da ga zafrkavaju kako ne sme da igra protiv njih, samo je pokazao na semafor na kome je bilo 3-0 za njegov tim i rekao da on i ne treba da igra da bi njih pobedili. Kako je na njegovom mestu igrao dečko iz omladinskog tima, još je dodao da će sledeći put da povedu samo omldince i da će i oni biti dovoljni. Tuču su sprečili sudija i trener bekova koji je ekspresno obojcu zamenio. Besni, dobacili su da ga čekaju ispred, da reše to jednom za svagda. Drčan, kakav je bio, prihvatio je izazov i izašao na parking da ih sačeka. Srećom, razgovor nije prošao neprimećen, pa kad su bekovi izašli, našli su se okruženi Draganovim timom…
– Šta je, jesi li poveo još nekog da te brani?
Umešao se Draganov drugar, half od milja zvan „kostolomac“…
– A i vi ste mi mnogo jaki, vas dvojca na njega…
– Ne mešaj se, ovo te se ne tiče. . .
– Kako da me se ne tiče, pa nije on june da se vi mesari na njemu junačite… vas dvojca imate zajedno 250 kila, on nema ni 60. Taman kako ste naučili da budete hrabri sa nekim koga možete u zubima da ponesete… Sram vas bilo, pacovi… ’Ajde ako smete jedan po jedan, al’ na mene, ne na njega. . .
Dragan je hteo da se umeša, ali ga je kostolomac samo pogledao…
– Miruj Zeko, ti igraj fudbal, a ova goveda ću ja da rešim…
Prvo se zaleteo stariji, pokušavajući da kostolomca uhvati u rvački zahvat, ali se kostolomac elegantno izmakao, a kad je ovaj protutnjao, počastio ga je još i nogom u zadnjicu. Imitirajući glas radio spikera, iskomentarisao je udarac….
– Kakav volej, ovo još nije viđeno…
Crven u licu, besan zbog promašaja, a još više što je od njega napravio budalu pred gomilom koja je rasla, jer se čulo da se nešto dešava, krenuo je opet, ovog puta mašući rukama kao krilima vetrenjače, pokušavajući da ga dohvati pesnicom. Problem je što ni on, ni njegov brat, nisu imali velikog iskustva u tučama, jer bi se većina protivnka povukla kad bi ih videla kako nailaze, kao prirodna nepogoda. Većina njihovih tuča se, ustvari, nikad nije ni desila, jer bi ljudi jednostavno odustali. Ovo je bila jedna od retkih prilika da im se neko stvarno suprotstavio i to, na njihovu žalost, neko ko je pola svog života proveo na ulici.
Kad je stariji poleteo na kostolomca, mašući rukama, ovaj je u stilu boksera eskivirao sve njegove pokušaje, a onda su sevnule pesnice i u par sekundi je borba bila gotova. Strasni bek je ležao na leđima, dok mu je iz razbijenog nosa i pocepane usne obilno tekla krv. Ležeći, dok mu je kostolomac pružio ruku da mu pomogne da ustane, zavapio je, a mlađi je, držeći nožić, poleteo da ubode kostolomca. Dragan je video šta se sprema, skočio je i uhvatio ga za ruku u kojoj je bio nož.
Kostolomc se okrenuo i videvši da Dragan pokušava da se izbori sa tipom duplo težim od sebe, i da mu se obesio o ruku u kojoj je imao nož, priskočio je, sa dva brza udarca ga oborio, a onda mu kolenima pritisnuo ruke i krenuo da udara sve dok mu celo lice nije pretvorio u modru masu s krvavim detaljima. U tom trenutku su se pojvili treneri oba kluba u srdačnom razgovoru. Pritrčali su i videli ovu dvojicu, modre i krvave, kostolomca kako uz Draganovu pomoć ustaje i otresa prašinu sa trenerke. Kad su krenuli da istražuju i kad su saznali da su ova dvojca započeli tuču i da su hteli da izmlate Dragana, koji je pored njih izgledao kao da im je mnogo mlađi brat, njihov trener ih je na licu mesta suspendovao na neodređeno vreme. Okrenuvši se Draganovom treneru, rekao je:
– Znam da ću zbog ovoga da zažalim. Njihov otac je najveći sponzor kluba, ali ovo stvarno nema smisla… Em što nisu neki igrački kvalitet, em što mi stalno prave neke probleme….
– Ne uzbuđuj se, mislim da su dobili dobru lekciju… Nek se ohlade, pa onda vidi šta ćeš. Možda si u pravu… ’Ajmo mi svakako na ručak. . .
Članovi oba tima, osim ove dvojce otišli su u lokalnu kafanu gde su bili pozdravljeni aplauzom od svih prisutnih. Dragan je sedeo na kraju stola i zezao se sa drugarima, posebno bockajući kostolomca kako od sad neće moći nikoga da polomi, jer će svi bežati od njega. Smejali su se svi u glas, kad je Dragan osetio kako ga neko fiksira. Okrenuo se i video dva tamna oka kako ga gledaju, činilo mu se, pravo u dušu. Spustio je viljušku, popio gutljaj soka da protera zalogaj koji mu je zastao u grlu, ustao i izašao. Odejdnom mu je bilo jako vruće. Seo je na klupu ispred kafane i raskopčao trenerku. Ubrzo se pojavila i ona, noseći dve čaše soka i sede pored njega.
– Ti si taj Zeka…
– Da, ja sam Dragan … Zeka… kako god…
Posle prvih trenutaka zbunjenosti, shvatio je da mu je, za razliku od drugih devojaka, sa njom lako da razgovara. Smejali su se i pričali o svemu i svačemu, toliko da im se učinilo, kad su iz kafane počeli da izlaze njegovi drugari, da su tek počeli. Na brzinu joj je nažvrljao broj telefona doma u kome je živeo i krenuo je da stigne društvo koje je već ulazilo u autobus. A onda se setio nečeg i vratio:
– Ne reče mi kako se zoveš…
– Ja sam …
Snežana
Rođena kasno, kad su i otac i majka počeli da gube nadu da će ikada imati decu, odrastala je okružena ljubavlju, mažena i pažena preko svake granice, zasipana pažnjom i nežnošću kako to umeju da urade samo oni koji su rođenje deteta doživeli kao direktnu Božju milost. Ništa za nju nije bilo ni preskupo, ni van dohvata. Bdeli su nad njom kao da je porculanska krhka figurica neprocenjive vrednosti. Kad je prohodavala, svaki korak je slavljen kao dostignuće, svaki pad je bio tragedija, posle koga bi je neko ljuljuškao, da se ne traumira. U vrtić su je dovodili sa velikim rancem u kome je bilo tri ili četiri kompletne presvlake, da se ne desi slučajno da bude u nečem znojavom ili ne daj bože uprljanom. Uzalud su im vaspitačice govorile da to tako nije dobro, da stvaraju zavist kod druge dece i da će Nežica, kako su je zvali, imati problema i tad, i kasnije u životu. Kao da su govorile zidu. Njih dvoje su terali svoje, i dok je do oca ponešto od toga i uspevalo da strigne, majka je bila u stanju da se posvađa na krv i nož, ako bi samo neko rekao da njena ćerka nije najsavršenije biće ikada rođeno. Vaspitačice su još neko vreme pokušavale,a onda su digle ruke.
Najveći problem je nastao kad je majka utvrdila da njenu Nežicu ne presvlače svakih par sati i da ona džabe nosi sve te presvlake. Zatražila je sastanak sa direktorkom, jednom starom i vrlo iskusnom bivšom vaspitačicom, koja ju je, kad je gospođa počela da se žali na tretman prema njenoj ćerki, samo uputila na inspekciju. Napisala je obimnu tužbu i predala je, inspekcija je izašla na lice mesta, popričali su sa vaspitačicama, direktorkom i čak i sa nekom decom, a onda su pozvali gospođa mamu, dali joj pravilnik o radu vrtića i zamolili da preradi tužbu i navede članove pravilnika koji su prekršeni.
Sledećih sedam dana nije išla na posao, čitala je pravilnik od korica do korica dok joj oči nisu pobelele, ali nije uspela da nađe nijedno bitno pravilo koje je prekršeno. Besna i izneverena, kako je smatrala, htela je da istog trenutka ispiše Nežicu iz takvog „divljačkog i nebrižnog vrtića“, ali je muž zamolio da pre toga nađu vrtić u koji će moći da je prebace. Mesec dana su obilazili vrtiće, i državne, i privatne, da bi na kraju utvrdili da ni u jednom neće imati vaspitačicu koja bi brinula samo o njoj, presvlačila je najmanje dva-tri puta dnevno i spremala joj obroke po želji. Kad je vaspitačica u jednom vrtiću pokušala da joj objasni da je suština vrtića socijalizacija, druženje i deljenje, gde su svi isti, majka je pobledela kao da je dobila šamar. Izletela je napolje šišteći kako takvo nepoštovanje i uvredu još nije doživela i da će oni tek videti…
Kroz vrtić se nekako i prošlo, kao i kroz prva četiri razreda škole, ali kad je Nežica prešla u više razrede, sunovrat je počeo. Kako je sve domaće do tad završavala majka, Nežica u stvari nije imala pojma ni o čemu. Kad je trebalo da se nešto uči, majka joj je čitala lekciju, dok bi ona, udobno zavaljena u fotelju, malo dremuckala, malo gledala kroz prozor, a ponekad bi i slušala lekciju.
Rezultat je bio gomila jedinica na polugodištu. Kad je majka došla da se buni, sačekala ju je gomila vežbanki u kojima, ponegde čak ni zadaci nisu tačno prepisani sa table. Kad je majka počela da se buni tvrdeći da je njena ćerka specijalna, zamolili su je da je onda premesi u školu za specijalne. Izjavila je da će i da je premesti tamo, sve dok joj jedan drugi roditelj nije rekao da je to škola za decu sa poteškoćama u razvoju. Malo je falilo da je udari srčani udar. Pocrvenela, jedva je došla do daha, a onda je napravila takvu scenu da je direktor, stariji, odmereni gospodin, pokupio Snežanina dokumenta, uručio ih njenoj majci i zamolio da promene školu. Te godine je promenila dve škole, dok nije stigla do jedne u kojoj je podobijala dvojke, samo da je se reše.
Ne znajući ništa ni o čemu i živeći u svetu koji je njena majka stvorila za nju, bila je prilično šokirana kad je, u toj najnovijoj školi, upoznala decu koja su imala samo onu odeću koja je bila na njima. Kad ih je pitala što se ne presvlače, kao ona, i kad su joj rekli da jednostavno nemaju drugu odeću, bila je kompletno šokirana. Počela je da shvata zašto su deca pipkala njene haljinice i bluzice, zašto su sa zavišću gledali njene cipelice.
Cela ta situacija je jako pogodila, toliko da je, nesvesna vrednosti novca i cena svega što ima, počela da nosi svoje haljinice u školu i da ih poklanja. Ko zna koliko bi to trajalo, da majka nije prepoznala Nežinu haljinu na jednoj Cigančici. Optužila je za krađu, jer bože moj, ona je Ciganka i zna se da krade. Dete se našlo u sto čuda, pokušavajući da objasni da joj je tu haljinu Snežana dala. Galama je trajala dok se nije pojavila i Snežana i potvrdila da je tu haljinu poklonila, jer Malina nije imala nijednu haljinu i dolazila je u školu obučena u neke krpe.
Iako je odrastala kao pod staklenim zvonom, Snežana nije bila ni uobražena, ni bahata, a kako je odrastala sama, rado je prihvatala novu decu u svoje društvo. I deca su volela nju, tako da je do kraja škole sklopila nekoliko prijateljstava koja su trajala.
Kad je došlo vreme za upis u srednju školu, ispostavilo se da sa tim uspehom ne može nigde da se upiše. Ustvari, nigde gde je majka htela da je upiše. Bez obzira kakve veze potezala, svi bi pogledali svedočanstva i samo ih vratili. Nije pomagalo ni to što je majka objašnjavala koliko je Nežica specijalna. Pozivanje na prijateljstvo, stare usluge, čak ni otvoreno nuđenje mita nisu uspeli da je upišu ni u Gimnaziju, ni u Medicinsku ili Birotehničku. Ostale su joj samo neke zanatske škole i na kraju, kao najbolje rešenje, stigla je u frizersku školu, na užas njene majke, koja je svoju ćerku videla najmanje kao doktorku ili još nešto više.
Ispostavilo se da je vrlo talentovana za taj posao i već na školskim takmičenjima je počela da osvaja nagrade. Do kraja škole se nakupilo više tih plaketa i priznanja, a kad je završila, dobila je poziv iz salona jednog slavnog frizera. Poziv je prihvatila i uprkos majčinom protivljenju, preselila se u veliki grad, našla sobicu za stanovanje i počela da radi. Iako je ispočetka samo držala metlu i tek ponekad bi joj dozvolili da nekome opere kosu, entuzijazam je nije napuštao. Čekala je i nadala se da će dobiti šansu, ali je vreme prolazilo, a ništa se nije dešavalo. Kad je već počela da gubi nadu da će ikada da se reši metle, jedan stariji kolega je uzeo u svoj tim. Počela je da radi neke jednostavnije poslove, pranja kose, poneko skraćivanje, tu i tamo farbanje, većinu onoga što je naučila u školi, ali je kolega počeo da joj pokazuje i neke stvari koje su spadale u tajne zanata i koje se nisu mogle naučiti u školi.
Oduševljena razvojem situacije, nije ni primetila, ili nije htela da primeti, kako sve češće ostaje sama sa njim, na kraju radnog vremena, samo da još završe ovo ili ono. Posle tako produženog rada, obavezno bi joj ponudio da odu na kafu i piće, što je ona isprva odbijala, ali je pristala kad joj je rekao da ga njeno odbijanje ljuti. I tako, malo po malo, jedne noći su završili u njegovom stnu, a ona je sledećeg jutra na posao došla bogatija za jedno veliko iskustvo.
Kad je jedne noći, sva radosna, rekla kako misli da je trudna, kolega je skočio kao oparen, ponudio joj pare za abortus, a kad je ona odbila to, objasnio joj je da njemu ne pada na pamet da se ženi, da mu je bitnija karijera od tamo neke bebe i da bi najbolje bilo da ga zaboravi i da ni slučajno nikom ne priča kako je on otac. Od radosti do beznađa u jednom dahu. Izbacio je iz stana, i ne samo to. U ponedeljak je sačekao otkaz i prijateljski savet da ne pokušava da se zaposli nigde u gradu, jer neće uspeti.
Spakovala se i vratila kod majke i oca. Majka je shvatila šta se dešava i odmah je pitala zašto nije abortirala, ako je to bio uslov da tamo osrane.
– Nisam htela. Vi ste mene čekali dvadeset godina. Ko zna da li ću i ja ikada više moći da imam decu, pa mi je bolje ovako. Ako se i ne budem udala imam dete.
Majci su se slivale suze niz lice, svesna je bila svih svojih grešaka, ali je sad bilo kasno za ispravku. Otac je ustao i zagrlio je.
– Nežo moja, danas si me obradovala najviše na svetu. Rodi to dete da se i ja pohvalim unučetom, ništa mi više nije važno…
Nekoliko dana kasnije se zaposlila kod jedne starije frizerke, koja je imala svoj salon, ali nikoga kome bi ga ostavila. Mušterije su joj bile ispisnice, gospođe „hladna trajna“ i farbanje i skrivanje sedih. U salon je dolazila tek jedna ili dve mušterije dnevno, sve je išlo lagano, dok se nije jednom desilo da je u salonu bilo nekoliko mušterija koje su se spremale za neku proslavu. Svima se žurilo, stara vlasnica nije mogla sve sama da uradi i zamolila je Snežu. Ova je rado prihvtila da uskoči, ali je prvoj gospođi predložila promenu. Gospođa koja je dvadeset godina nosila istu frizuru je ispočetka bila nepoverljiva, ali je na kraju pristala. Sneža je ošišala, ofarbala i isfenirala, a gospođa je, ne verujući da vidi to što vidi, iz salona izašla s širokim osmehom. Sneži je u džep tutnula „masan bakšiš“, a kad je prebrojala pare i u neverici pogledala gazdaricu, ova joj je samo namignula. I druge dve gospođe su htele nešto novo, tako da se Sneža tog dana poprilično umorila. Gospođe su bile vrlo primećene na proslavi, glas je krenuo da se širi i maleni salon je sve češće bio mali za sve koji su hteli da se tu friziraju. Gazdarica se preselila za šamponjeru i od glavnog frizera sama sebe proizvela u pomoćnog. Salon je procvetao, zaposlili su još jednu devojku, a gazdarica je dolazila više da čuje tračeve nego da radi.
Salon je lepo radio, napravili su pauzu samo kad je Sneža otišla u bolnicu i vratila se sa malom Svetlanom.
Dani su se ređali, uspostavljena rutina se retko menjala. Posao, kuća, šetnja sa malom Cecom, poneki izlazak sa društvom iz škole i to bi bilo to. I majka i otac su je savetovali da nađe sebi čoveka, da ne ostane sama, ona bi samo odmahnula rukom, rekla da ima Cecu i da joj je to dovoljno. Kad bi joj rekli da će i ona stviriti svoju porodicu i otići, nasmejala bi se i rekla da će tada razmišljati o tome.
Pojavljivali bi se u njenom životu ponekad poneki muškarci, ali je sve to bilo kratkog daha.
Jedne nedelje, iako je fudbal nije zanimao, otišla je na utakmicu da pravi društvo prijateljici čiji je dečko igrao u lokalnom klubu. Dolazio je klub iz velikog grada, utakmica jeste bila prijateljska, ali je to bila prilika da se vide poznati igrači i interesovanje je bilo prilično. Posle utakmice je bio dogovoren ručak, a dečko je rezrvisao sto i za njih dve. Ručak je već bio pri kraju, kada im se dečko priključio. Sedeli su i pričali, a njoj je pogled sve češće lutao ka dugačkom stolu. Na kraju je sedeo jedan lepuškast dečko, pričajući nešto zanimljivo, jer su se svi oko njega smejali. Gledala ga je sve duže i upornije, osećajući kako joj se, negde u dnu stomaka, nešto kotrlja. U jednom trenutku, on se okrenuo i pogledao je, a ona je osetila kako joj se stomak grči. Ustao je i izašao, a dugarica kojoj ništa nije promicalo, samo je gurnula nogom ispod stola i pokazala joj vrata, uzela je dve čaše soka i izašla. . .
* * *
Draganu je život prijao. Igrao je u velikom klubu, imao je dobar ugovor, društvo je bilo sjajno, svake nedelje bi deda dolazio da ga gleda i da mu da svoje „stručno“ mišljenje. Sve je išlo kako treba, a u poslednje vreme bi se sve češće pojavljivali i skauti iz nekih stranih klubova. Spominjale su se neke vrtoglave cifre, a društvo ga je zezalo kako će sad da se uobrazi i da ih više neće poznavati kad potpiše neki milionski ugovor. On bi samo odmahnuo rukom, mada su mu perspektive prijale.
Sa druge strane, priča sa Snežanom se lagano produbljivala. Posle dugih telefonskih razgovora, skoro svakog dana, počela je da dolazi na utakmice, isprva tek na poneku, a onda sve češće. Usput je upoznala i Draganovog dedu i, što se njega tiče, ona je već bila viđena za snajku.
Sve je bilo u redu dok mu se na jednom treningu nije desilo da mu se pred očima zacrnelo, pobledeo je i preznojio se. Kad ga je trener pitao šta se dešava, rekao mu je da se verovatno nije dovoljno zagrejao, a da se malo preforsirao. Seo je, popio malo vode i posle par minuta se vratio treningu kao da ništa nije bilo.
Sezona je tekla, rezultati su bili bolji nego pre njegovog dolaska, trener i uprava su bili vrlo zadovoljni njegovim učinkom i doprinosom. Sredinom sezone, na zagrevanju pred utakmicu, opet mu se desilo zamračenje, malo se odmorio i nastavio. Utakmicu je odigrao bez problema, a kad ga je trener posle utakmice pitao za to, samo je odmahnuo rukom. Međutim, trener nije prihvatio to njegovo odmahivanje i u dogovoru sa klupskim doktorom mu je zakazao pregled.
Trčao je na traci, dizao tegove, duvao u onu spravu, sve vreme noseći elektrode prikačene po telu. Na kraju je doktor rekao da je sve manje-više u redu, ali da sumnja na jednu srčanu manu koja skoro da ne ostavlja tragove, da može sa njom da živi još sto godina, ali i da umre sutra. Dragan ga je pitao da li sme i dalje da igra fudbal? Doca je rekao da sme, ali da je to vrlo opasna odluka. Dragan je klimnuo glavom, uzeo lekove koje mu je doktor dao da ima, ako mu se to ponovo desi i to je bilo to. Trener je odlučio da ga malo poštedi, uprkos Draganovom protivljenju, tako da je u sledećih nekoliko utakmica ulazio samo povremeno i to kad je tim trebalo da izjednači ili povede.
Tim je solidno stajao na tabeli, na polovini prvenstva su bili osmi, sa dobrim šansama da do kraja budu među prvih pet, a možda i da se kvalifikuju za neka međunarodna takmičenja. Tokom te zimske pauze, Snežana mu je rekla da je trudna, ali i da ne očekuje od njega ništa, Cecu je rodila i odgaja je sama, pa će tako i ovu bebu.
Skočio je kao oparen, obukao se i nju naterao da se obuče. Izašli su i krenuli i dok je ona gutala knedle i jedva zadržavala suze, misleći da će se i ovo završiti kao i sa Cecom, koračala je za njim, jedva videći kuda idu. Mislila je da je vodi na stanicu, da je pošalje kući i usput razmišljala kako je moguće da se toliko prevarila. Tek kad su ušli u jednu veliku juvelirnicu, njoj je počelo da se bistri. Zlatar je izneo tri prelepa i, očigledno, vrlo skupa prstena i stavio ih pred nju.
– Biraj…
Mukom zadržavane suze su provalile i kao potok krenule da se slivaju niz obraze. Pogledao je i shvatio šta joj se dešava…
– Zar si stvarno mislila da ću da te ostavim… ludo jedna? Zar nisi shvatila koliko te volim?
Par dana kasnije, deda je, sav ponosan, sačekao nove prijatelje, kako dolikuje, uz muziku i obilje ića i pića. Snežana je i zvanično verena, jelo se, pilo i pevalo, a onda su muški sledeći dan pijuckali rasol i nosili mokre obloge na glavi, ponosno kao da se vraćaju iz ne znam kakve bitke.
Venčanje je zakazano za pretposlednji dan pauze, pošto je Dragan hteo da pozove ceo tim na svadbu i to je bila jedina šansa, osim da čekaju da se prvenstvo završi, a kako su se nadali da će se kvalifikovati za Evropu, pitanje je bilo da li će i kada moći da to organizuju.
Svadba je bila velika, Draganu je kum bio „kostolomac“, Snežani ona prijateljica sa kojom je bila onog dana kad je upoznala Dragana. Deda je cvetao i blistao, veselje je potrajalo do duboko u noć, a seoske abronoše su imale materijala za sledeći mesec.
Sezona se nastavila, stvari su se odvijale skoro po planu i na kraju su stigli do toga da im je za Evropu bila potrebna jedna pobeda iz dve poslednje utakmice. Pretposlednju su igrali kod kuće, a poslednju u gostima. Dogovor je bio da pritisnu ovu pretposlednju, da pobede, a poslednju da ostave kao rezervu ako ne uspeju u ovoj.
Utakmica je počela kako treba i već posle dvadesetak minuta su vodili sa 1-0. Šanse su se ređale i bilo je samo pitanje trenutka kad će dati još jedan pogodak. Nekoliko šansi, nekoliko odličnih odbrana gostujućeg golmana, uglavnom, na poluvreme se otišlo sa istim rezultatom.
Početkom drugog poluvremena, iz naizgled bezazlenog napada, centaršut sa leve strane, neko je poturio nogu, lopta je malo promenila pravac, dovoljno da prevari golmana i završi u mreži. U trenutku su se svi zaledili, ali je to potrajalo samo nekoliko trenutaka. Napadi su se ređali jedan za drugim, ali gola nije bilo. Sudija je već počeo da gleda na sat, kraj se bližio, kad je Dragan dobio loptu malo iza polovine, odigrao dupli pas sa kumom i stuštio se ka golu. U trku je fintom izbacio jednog beka i uleteo u šesnaesterac. Pred njim su ostali samo bek i golman. Gurnuo je loptu i krenuo da pretrči beka kad ga je udarilo. U grudima mu se steglo, izgubio je dah, zamračilo mu se pred očima i pao je kao pokošen. Bek ga je pogledo, začuđen, sudija je svirao penal, ali je Dragan ostao da leži. Tek kad je sudija video koliko je Dragan bled, shvatio je da se dešava nešto nenormalno.
Probudio se u bolnici, sa maskom za kiseonik na licu, sa braunilama u obe ruke. Pored njega je bila Snežana, bleda i zabrinuta. Sa druge strane su sedeli kum i deda, a u hodniku je doktor razgovarao sa njegovim roditeljima.
Presuda je bila jednostavna i surova. Sa fudbalom je bilo gotovo. Imao je sreće da je ostao živ. Gomila lekova, lagani oporavak i bez velikih napora. Kad je izašao iz bolnice, uselili su se u kuću koju im je deda našao, na periferiji varoši gde je počela njegova karijera, nedaleko od njegovog sela.
Celog leta se oporavljao, šetao uz pomoć štapa, vreme provodio gledajući kako Snežani stomak raste i postaje sve veći i veći, kao da će da rodi slonče. Kad su im na ultrazuku rekli da su u pitanju blizanci, dva dečaka, njegovoj radosti nije bilo kraja.
Posle mesec dana je bacio štap, a krajem leta je čak počeo i da lagano kaska. Te jeseni, u vreme berbe, pridružio se beračima, pa je čak počeo i da se penje na voćke. Snežana je gunđala da samo još treba da padne sa drveta, ali on nije baš slušao.
U sred berbe, krenuo je porođaj. Snežanu je odvela hitna pomoć, a Dragan je celo popodne proveo ispred porodilišta. Na kraju, već je palo veče, izašla je sestra i čestitala mu na dečacima.
Slavilo se u obe kuće,a deda je otišao do starog popa da zakaže krštenje i da se pohvali praunucima.
Kad se Snežana vratila iz porodilišta, i majka i svekrva su dolazile da joj pomognu. Draganu su objasnili da će najbolje pomoći ako ne pomaže… i on se toga držao.
Vreme je prolazilo, klinci su rasli, a on je uživao gledajući ih kako svakog dana sve više napreduju.. Ceca ga je prihvatila kao oca i niko ne bi rekao da ona nije njegova ćerka.
Sve je bilo kako treba, sve dok se sledeće zime, u šetnji sa klincima, nije okliznuo i pao, obnovivši onu staru povredu kičme. Doktori su se bojali da će ostati nepokretan, ali je on ipak uspeo da se vrati na noge. Istina uz pomoć štaka, ali je ipak mogao da hoda. Bolelo je, ali se on nije predavao. Ponovo na štakama, ponovo sve od nule, ali nije odustajao.
Posao sa voćem je lepo išao, a sledeće godine je kupio i jedan mladi vinograd nedaleko od njihove kuće. Život je tekao, dan po dan, Dragan se navikavao na mnogo sporiji ritam života, gde mu je najveće uzbuđenje bilo kad bi na televiziji gledao svoj stari tim i kuma, koji je u međuvremenu postao kapiten.
Ponekad bi tek sanjao onu utakmicu i svaki put kad bi stigao do šesnaesterca, probudio bi se, bez daha i znojav. Snežani nije govorio o tim svojim snovima, kako je ne bi plašio, ali bi svako buđenje trajalo malo duže, a bol u grudima mu se sve sporije smirivao.
* * *
Tog dana, kao i mnogih pre toga, prilegao je posle ručka, da dremne. Snežana je sedela u udobnoj foteljii, čitala neku knjigu i osluškivala njegovo tiho hrkanje. U jednom trenutku joj se učinilo da teško diše, spustila je knjigu i pogledala ga. Ruka mu je skliznula i pala na pod. Skočila je i bezuspešno pokušavala da ga probudi. Dohvatila je čašu sa vodom i pljusnula ga njome, ali je on i dalje bio bled i bez svesti…
* * *
Probudio se na ležaju u kolima hitne pomoći, zbunjen i dezorijentisan. Gledao je pokušavajući da shvati šta se dešava. Snežana je sedela pored njega, zabrinuta, i očiju punih suza, držala ga za ruku.
Pogledao je i pokušao da govori. Nagnula se ka njemu, pomerila masku i približila uvo njegovim ustima. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da razume šta joj govori.
– Zamalo da ga dam…
Znala je o čemu priča, ali je samo klimnula glavom, očiju punih suza…
– I znaš. Daću ga jednom… Moram…
– Hoćeš, znam da hoćeš…
Sklopio je oči i spustio glavu na ležaj, a ona je rukom obrisala oči. Znala je da će ga taj gol jednom ubiti, ali, izgleda da mu je to bila sudbina…
Tata Duki
Kul!