Vatrena stihija progutala je kuću i svu materijalnu imovinu petočlane porodice Zorana Jakovljevića i njegovih roditelja. Ako želite da uputite novčanu pomoć, to možete učiniti na račun kod NLB banke 310-6100100181386-37
Petak, 8. oktobar, počeo je mirno za porodicu Zorana Jakovljevića u njihovoj kući u Karađorđevoj 247. Na spratu troje dece – Milica (10 godina), Teodor (12 godina) i Trifun (14 godina) spokojno je spavalo, Zoranova majka i otac su bili u prizemlju. Zoran i njegova supruga Mila nešto pre 8 sati uputili su se do obližnje ambulante da zaključe bolovanje. Cela porodica je pregrmela kovid.
Kad su Mila i Zoran stigli u ambulantu, iznenadili su se što je prazna, jer kada su to naše čekaonice prazne… A, eto, čekaonica u ambulanti kod Vojne pošte bila je tog jutra prazna i oni su odmah ušli kod doktorke. Na sreću, jer to je verovatno spasilo živote njihovoj deci!
– U ambulanti se nismo zadržali ni pola sata. Krenuli smo na sprat naše kuće i – ugledali plamen koji izbija iz kuhinje! Nije bilo vremena ni za šok, poleteo sam ka kupatilu, napunio kofu vodom i Mila i ja smo bacili možda 5-6 kofa vode na plamen… Kao benzin da smo prosuli! Čini mi se da je posle svake kofe vode plamen postajao još jači. Shvatili smo da vatri ne možemo ništa i uleteli u dečije sobe. Sve troje su još uvek spavali. Probudili smo ih i što izgurali, što izneli iz kuće, izveli majku i oca iz prizemlja. Izašli smo na ulicu i videli kako plamen obuzima celu kuću – priča nam Zoran Jakovljević, nastavnik fizičke kulture u Umetničkoj školi i vlasnik karate kluba „Reikon“, kroz koji je za 18 godina prošlo na stotine kraljevačke dece.
Pred očima Zorana i njegove porodice vatra je progutala kuću, u prah i pepeo se pretvorilo ono što su njegovi roditelji sredinom ’90-ih teškom mukom sagradili. Vatrogasci su uspeli da zaštite bar kuće koje su tik uz Jakovljevićevu. Uzrok požara se još ne zna, ali je pretpostavka da je krenuo od „alfa“ peći i lamperije… Ipak, to ostavimo stručnjacima.
Dok pričamo sa Zoranom, malo-malo pa se razgovor vraća na zlokobno pitanje šta da se on i supruga nisu vratili tako brzo iz ambulante…
– Nikad se nije dogodilo da kod lekara ne čekamo ni minut. Kad smo došli kući, vatra je kroz instalacije zapravo već prošla kroz celu kuću, zahvatila krov, mi to nismo mogli da vidimo. Da smo došli 15 minuta kasnije ko zna šta bi bilo… Ako je sve ovo Božija volja, prihvatam je, zahvalan sam što mi je decu spasao!
U požaru je nestalo sve što su Mila i Zoran stekli. Privremeni smeštaj našli su u jednoj kući u Karađorđevoj. Tu su njih petoro i Zoranova majka Svetlana, onkološki pacijent, a tu je i maca sa pet mačića. Na pitanje da li su uspeli nešto da ponesu iz kuće, Zoran kaže da je „Milica, najmlađa ćerka, u poslednjem trenutku zgrabila pet mačića iz svoje sobe i nije se smirila dok se posle dva sata nije pojavila i njihova majka mačka“. Zoranov otac za sada odbija da ode sa zgarišta i boravi u jednoj podrumskoj prostoriji, ali veruju da će se i on pomiriti sa istinom.
Od petka do danas na društvenim mrežama traje, i verujemo da će i nadalje trajati, akcija za pomoć Jakovljevićima. Naći novi krov nad glavom, bilo je urgentno. I rešeno je. Simo Marinković iz Grdice dao je Jakovljevićima kuću na korišćenje do proleća!
Odbojkaši „Ribnice“ su udarnički radili na raščišćavanju zgarišta, neko je donosio stvari, neko hranu, neko uplaćuje novac, organizuju se karatisti iz drugih gradova. Zoran svima zahvaljuje:
– Ovo kao da se nekom drugom dešava. Kao da slušam priču o nekom drugom ko je doživeo nesreću i kome treba pomoć. Ja sam uvek učestvovao u akcijama pomoći drugima i sad odjednom pomoć treba mojoj porodici i meni… Još to ne mogu da shvatim. Kad me pitaju šta nam treba, ja ne znam da kažem. Nismo imali ništa, deca su bila u gaćicama, bosa. Doneli su ljudi garderobu, obuću. Zahvalni smo. Nemam prave reči da zahvalim Simu Marinkoviću, koji nam je do proleća ustupio kuću u Grdici. Javljali su se mnogi ljudi koji su hteli da nam daju kuću na korišćenje u okolnim selima, zahvalni smo svima, ali deca u gradu idu u školu, teško bi bilo sve to organizovati. Hvala svima!
Na pitanje kako se psihički nose sa tim što su ostali takoreći na ulici i bez ičega, Zoran kaže da je jako teško, da su deca još uvek u šoku i uznemirena, teško je i supruzi, a za sebe kaže da ga tek sad pristiže teskoba:
– Svi smo pomereni iz ležišta, imaš sve i onda odjednom nemaš ništa… ne, ipak imam sve! Živi smo! Verujem da će sve biti bolje kad sutra budemo prešli u Grdicu u Marinkovićevu kuću. Samo da deca imaju gde da legnu, da ustanu, da ručaju, pa ćemo polako dalje.
Sa velikodušnim čovekom Simom Marinkovićem do pisanja ovog teksta nismo uspeli da stupimo u kontakt, jer je, kako saznajemo, u inostranstvu. Verujemo da ćemo narednih dana biti u prilici da vam predstavimo i njega.
Svi koji žele da pomognu ovoj porodici novčanim sredstvima to mogu učiniti na Zoranov račun kod NLB banke 310-6100100181386-37. Jakovljevićima će trebati baš dosta vremena, snage i novca da ponovo stanu na noge.
Radmila Vesković
Sve što može da se kupi nije skupo, važno je da su svi živi i zdravi. Sad je na Kraljevčanima da pokažu svoju humanost i pomognu ovim ljudima da opet stanu na noge.
Ali postoji mnogo bolji način da se ovakve štete preduprede, 50-100 evra godišnje platiš osiguranje domaćinstva i ne zavisiš od tuđe milostinje.