Tri decenije od demonstracija 9. marta 1991. u Beogradu, prve ozbiljne pobune opozicije protiv Miloševića, možda su dokaz kako su „mnoge zablude nastale iz istina koje neki zloupotrebljavaju“
Možda je Dragana Milojević Srdić u ovozemaljskom životu, koji nije potrajao ni punih 60 godina, slutila da „revolucija jede svoju decu“. Ali, tog 9. marta 1991. godine, ispred „Ruskog cara“ u Beogradu, izabrala je borbu „jedan na jedan“ u kojoj je, s njene strane zalog bio ljudski život, a sa druge strane ledeni šmrk policijskog vodenog topa.
Setila se da bi njeno oružje mogla da budu uzdignuta tri prsta i nije ustuknula ni kad je iz topa ponovo suknuo jak mlaz vode koji ju je gotovo oborio na zemlju. Verovala je u bolji život, a u smrt je otišla zaboravljena od strane onih koji su je se setili tek kad je zauvek sklopila oči. Čak i tada, samo da iskritikuju neke druge što su heroinu 9. marta pretvorili u zaboravljenu legendu.
Te demonstracije bile su prva ozbiljna pobuna opozicije protiv Miloševića. Prvaci opozicije planirali su da sa „Mitinga protiv petokrake“ traže smenu rukovodstva televizije. Povod je bio komentar u kojem je Srpski pokret obnove optužen da je produžena ruka hrvatskog režima. Broj ljudi koji su iz svih krajeva Srbije stigli u Beograd tog jutra iznenadio je i opozicione prvake. Demonstranti su probijali brojne kordone policije koja je odgovarala suzavcem, vodenim topovima, pendrecima. Kada je sa balkona Narodnog pozorišta Vuk Drašković pozvao na juriš, počeo je dvočasovni rat demonstranata i policije koja je imala ovlašćenja da koristi i vatreno oružje. Beograd je ličio na Bejrut. Kada su demonstracije ugušene, na sve strane mogli su se videti polupani izlozi, polomljeni semafori, prevrnuti i zapaljeni kontejneri i automobili, oštećeni trolejbusi. Oko ponoći na ulice su izvedeni tenkovi. Vuk Drašković je uhapšen, a baklju započete revolucije preuzela je studentska, „plišana“, posle koje je rukovodstvo RTS-a smenjeno, a ministar policije Radmilo Bogdanović je bio prinuđen da podnese ostavku.
Pogledajte film Studija B „Beograde, nikad više“
Vratiti vreme unazad
Dragana Milojević Srdić umrla je 2010. godine u Beogradu. Do upokojenja živela je sama u porodičnom stanu u Čika Ljubinoj ulici. Život je njene sinove razvejao po belom svetu. Jedan se skrasio u Sloveniji, drugi u Kanadi. Neko je već pisao kako je njena slika ispred vodenog topa u Knez Miahilovoj ulici „simbolički izražavala otpor mnogih bezimenih ljudi jednom režimu koji je srljao, odvlačeći za sobom čitavu jednu zemlju u propast i patnju“.Više od simbola koji je nosila slika slabašne četrdesetogodišnje žene pred čeličnom grdosijom iz koje je šibao mlaz vode, postao je kasniji Draganin skroman život koji joj je decu raselio po svetu. Tako je njena porodica, iako nije bila na javnoj sceni, postala simbol tihih i prepunih patnje, sudbina mnogobrojnih anonimnih ljudi koji su dizali svoj glas i na kocku stavljali svoj život kada je to bilo potrebno. Onda su ti obični, mali ljudi bili prinuđeni da, nastavljajući život, tamo gde su morali da ga krpe, moraju da gledaju kako njihov moralni kapital troše i naplaćuju razni prinčevi revolucije.
Nije Dragana ni mislila da joj pripadaju zasluge za narod, ordenje i privilegije zbog toga što se režimu Slobodana Miloševića suprotstavila na način na koji je to uradila ispred „Ruskog cara“. Čitavog svog života posle tog dana želela je da može da vrati vreme unazad.
– Da sam onda znala ovo što sada znam, ne bih ni izašla iz stana tog verovitog dana. Ali tada, tog 9. marta 1991. godine, ne bih spustila tri prsta i ustuknula, sve i da je vodeni top krenuo da me namerno pregazi na mermeru Knez Mihailove ulice – govorila je o godišnjicama devetomartovskih demonstracija koje smo uredno obeležavali.
Posle tog datuma, govorila je, za nju i njenu porodicu više ništa nije moglo da bude kao pre. Bila je simpatizer Srpskog pokreta obnove. Radila je kao pravnik u preduzeću „Partizanski put“. Kao amanet nosila je sa sobom reči svog dede da nikada ne sme da se priključi komunistima koji su njemu ubili sina. Kad je tog martovskog jutra krenula na demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića, nije znala da su na beogradskim ulicama koje je brijala hladna košava i njeni sinovi Vladan i Aleksandar. Aleksandar je bio tek punoletan, Vladan godinu dana stariji.
Slika žene koja je ispred „Ruskog cara“ stajala potpuno odvojena od drugih ljudi istog dana je obišla planetu. Tu fotografiju na kojoj Dragana uzdignute glave stoji sa torbom koja je nonšalantno okačena preko ramena, dok je ruka sa tri prsta visoko podignuta, napravio je Predrag Mitić, fotoreporter „Večernjih novosti“. Sve ostalo je istorija. Postala je bezimeni simbol 9. marta.
– U opštem haosu na trgu ugledala sam vodeni top. Sve je bilo mirno, kordon još nije bio probijen i odjednom osetim da me je pogodio snažan mlaz vode. Ljudi su počeli da beže. Ostala sam i odlučila da krenem ka njemu, da vidim dokle će ići. Top je krenuo ka meni i usmerio dugi mlaz, ali ja sam i dalje stajala podižući tri prsta, a onda se zaustavio. Da nije stao, stajala bih i dalje, bez obzira na decu. Sećam se da je jedan čovek dotrčao ka meni, povikao: „Bravo!“ i sklonio me. Kasnije sam saznala da je upravo on zauzeo taj vodeni top – prepričavala je Dragana kasnije tu dramatičnu situaciju.
Kao kip lažne slobode
Kada je Vuk Drašković izašao iz pritvora, Draganu su popeli na binu. Bila je bezimena za zasluge, a istovremeno osoba sa punim imenom i prezimenom kad je počela režimska presija na pravnicu koja se drznula da režimu stavi prst u oko.
Ona sama nije to htela da nazove torturom ni onda kada je bilo jasno da baš torturu sprovode grubi muški glasovi koji su počeli da joj telefonom prete, psuju, pogrdnim imenima nazivaju, najčešće dok je bila na poslu. Kad je shvatila da je postala samo slika, a ne osoba koja ima pravo na svoj život, bilo je već kasno:
– Lepili su plakate sa mojim likom, stavljali me na bedževe, priveske, objavljivali naslovne strane. Kitili su se mojim licem, a ja sam se svakog dana sve više razočaravala. Unesrećivalo me je što nisam bila ličnost, nego nekakav kip sa uzdignuta tri prsta koji koristi svima osim meni – govorila je Dragana.
Ostala je uz opoziciju, posećivala sve njihove skupove, upoznala većinu njihovih lidera. I oni su je znali kao „ženu ispred vodenog topa“. Kao sliku. Nije tražila više, osim da prestanu da je emotivno lome umnožavajući njen lik. Nije joj ostalo drugo do da, gledajući skupštinske prenose zaključi da su na vlastdošli oni sa kojima je sanjala demokratsku Srbiju, a da je ona ostala samo slika na bedžu.
Osamnaest godina posle demonstracija, „Večernje novosti“ pravile su priču o Dragani, a fotoreporter Predrag Mitić doveo ju je te 2009. godine ispred „Ruskog cara“ na isto mesto na kojem je 1991. prkosila vodenom topu.
– Već je bila bolesna, jedva je došla, jer se teško kretala, ali je bila srećna. Podigla je ruku na isti način. Naredne godine je umrla. Bilo mi je neprijatno što je ona bila zapostavljena iako je bila heroina 9. marta, a ja sam u međuvremenu sa tom fotografijom dobio silne nagrade. Ta fotografija se nalazi u Muzeju primenjenih umetnosti i imam sertifikat da je kulturno blago – kaže Mitić.
Pogledajte njegovu priču:
„Svi preveliki ideali pretvore se u svoju suprotnost“ – rekla bi kada bi bila najrazočaranija. Nikad nije bila toliko skrušena kao onog dana, pred kraj života, kad je i sebi i drugima priznala da će svoju unuku Sofiju savetovati da nikada ne ide na demonstracije:
– Posebno ću je posavetovati da ne staje sama ispred vodenog topa, jer je to potpuno suludo. Ne bih ni ja više stala ispred njega, nikada. Kako vreme prolazi, ta žena ispred vodenog topa sve više me podseća na kip lažne slobode, one koja nam se samo ukazala, a onda kao da je zauvek iščezla – govorila je.
Izneverene nade
Na vest o njenoj smrti i ljudi iz mase setili su se osećanja koja im je probudio 9. mart 1991. godine.
„Bio sam 9. marta kod Konja. Mislio sam posle da sam bio učesnik istorije i da će se jednog dana desiti sloboda. Šetao sam sa Vukom i duvao u pištaljke. Stajao sam i kod česme na Terazijama sa masama koje su očekivale jedno bolje sutra. Naše tadašnje vođe su posle postali ministri, predsednici, direktori, skupštinski delegati, javne ličnosti od ugleda… Ko se još seća mladića Branislava Milinovića koji je poginuo kod „Londona“. Kako se zvao policajac koji je poginuo kod „Beograđanke“? Sve je bilo prevara“ – napisao je čitalac „Večernjih novosti“ koji se potpisao sa „Jagodinac“.
„Gomolava“ je podsetio da ne treba da se zaboravi da su 9. marta snage okupljene oko Slobodana Miloševića izvele tenkove na ulice Beograda:
„Predstavnici Predsedništva SFRJ koji su bili za demokratske promene suprotstavili su se zloupotrebi vojske, ali nisu imali šanse. Da je tada pobeđen Slobodan Milošević, istorija na ovim prostorima pisala bi se drugačije. I trebalo je da bude drugačije. Nažalost, narod je izabrao da pase travu. Zato je i livada otišla u onu stvar…“
„Najbolje je – uteći! Inače se uvek ponavlja isto, šta bi bilo da je bilo, a ostaje samo tuga i žal za izgubljenom mladošću. I žal za mladošću moga oca, onda i za mladošću njegovog oca… Kao vekovno prokletstvo Balkana“ – ostavio je svoj post i neko ko se potpisao kao Mika Vojvođanin.
„Zigi“ je izneo svoje mišljenje da bi na Trgu republike trebalo naći mesta za spomenik ovoj hrabroj ženi „izliven u bronzi po fotografiji koja je obišla svet, jer bi to bio ujedno i simbol borbe svih nas koji smo se borili protiv komunističke tiranije“.
U jednom od svojih poslednjih intervjua Dragana Milojević Srdić konstatovala je da ciljevi i ideali istorijskog 9. marta nisu ostvareni. Nije videla slobodu, demokratiju i obrise evropske Srbije. Više od toga bolelo ju je što je, boreći se za budućnost, ostala i bez prava na sadašnjost. U penziju su je poslali sa 45 godina, a posle toga je venula pitajući se kako joj, pre tog dana koji je zauvek promenio tok njenog života, ništa nije značila ona ukrajinska poslovica da „petao proslavlja čak i ono jutro kad odlazi u supu“. Nije za utehu ni njenoj porodici ni njoj, ali možda treba podsetiti da vizionar ponekad laže sam sebe, a lažljivac druge. Mnoge zablude nastale su iz istina koje ljudi zloupotrebljavaju.
M.M.D.
