U Srbiji srednjeg veka kulturni život se oblikovao vizantijskim i evropskim uzorima. Pad pod Otomansku imperiju značio je i prekid ovih uzora koji su do tada oblikovali srednjovekovnu srpsku kulturu. Od tada se novine u kulturi ishrane kod Srba uočavaju veoma jasno.
Za razliku od gradova gde je većinu stanovništva činilo muslimansko stanovništvo i nešto malo hrišćanskog (uglavnom spretni trgovci), na selima koja su obično bila smeštena na većoj udaljenosti od gradova živeli su uglavnom hrišćani. Zahvaljujući tome sela su donekle ostala i van uticaja otomanske kulture. To se tiče Karanovca u kojem su Turci ostavili zaista veliki kulturni trag, što vidimo iz samog početka podizanja Crkve Svete Trojice (1823-1824) u tragovima koje nam ostavlja Gospodar Vasa Popović, knez požeške nahije u svom pismu knezu Milošu:
„Ne propuštam javiti da smo od vas ovde zdravo došli i sastavši se sa knezovima i kmetovima imali smo šest sveštenika s kojima smo po milosti Božijoj i zapovesti vašoj za karanovačku Crkvu u srijedu temelj postavili i na osnovaniju molitvu činili i u vašem zdravlju za kurban ovnove poklali.“
Iz ovoga vidimo da su tadašnji Srbi u 19. veku vršili čak i pojedine islamske obrede pri podizanju svojih hramova, a za zdravlje starešina.
Osnovna hrana u tadašnjem Karanovcu, pa i u Srbiji, u doba kneza Miloša, bio je hleb. On je mešen uglavnom od kukuruza koji se zvao proja, osim u plodnoj Mačvi gde se mesio češće pšenični hleb.
Kukuruz poreklom iz srednje Amerike na prostore tadašnje Srbije dolazi u 17. veku. Proja kao hleb bila je odlika seoskih siromašnijih domaćinstava, ali nije bila mrska ni bogatijim kućama. Imućniji varošani jeli su beli hleb. U posne dane na selu se upotrebljavao pasulj i luk, a u mrsne dane kupus i sušeno meso. Tokom letnjeg perioda u Karanovcu korišćeni su mlečni proizvodi (sir, kajmak, mleko) i jaja.
Kada bi nastupila krsna slava ili neka druga svečana gozba, tokom leta klalo se i peklo jagnje, a u zimskom periodu spremalo svinjsko meso. Perad (živina) se klala kada dođu gosti. Od ostalih jela kuvani su cicvara i kačamak i pravljena je gibanica. Cicvara je jelo od projinog brašna koje bi se kuvalo kao kačamak i u koje su se dodavali kajmak i punomasni sir.
Zbog blizine Ibra i Morave, reka koje su od davnina poznate po bogatstvu rečne ribe, u posne dane je korišćena povremeno riba. Riba se koristila u ishrani, naravno, i van posta. Sa početkom Prvog srpskog ustanka Dositej Obradović je u Srbiju doneo krompir, što unači da je krompir u Srbiju stigao početkom 19 veka. Krompir se spremao uglavnom pečenjem na žaru ognjišta kuće, ili se kuvao u vodi. Važniji gosti dobili bi mogućnost izbora koja će živina da se ubije i mogli su je čak i sami ubiti. Tako su se dešavale „nezgode“. Kneza Stojana iz sela Zeoka usmrtio je Turčin gađajući, tobože, petla, a ovaj događaj zabeležio je prota Mateja u svojim Memoarima, dok je gost Lazara Gajića iz Subjela kod Užica, ubio ženu umesto kokoši.
Volovi i krave su korišćeni kao radna snaga i bili su izuzetno cenjeni, pa se govedina jela samo ako goveče nije više bilo za rad, pa se zakolje i osuši. Bitno je naglasiti da se u jesen klala po jedna svinja.
Hrana se pripremala na otvorenom ognjištu u glinenim i kalajnim posudama. Na selu su svu hranu proizvodili sami, sem određenih namirnica koje su morali kupovati (so, šećer koji je koštao pravo bogastvo i ulje). Na selu. zamena za ulje bila je svinjska mast.
U samoj varoši se jelo skromno. Jela najčešće pripremana u varoši su: kisela čorba, đuveč, sarma, podvarak, ćevap, papazjanija, ćufte, gibanica, sutlijaš, baklava, tatlije. Meso se uglavnom nabavljalo iz okolnih sela od seljaka, a bogatiji ljudi i činovnici kupovali su meso u kasapnici. Ova zemlja je i tada bila izuzetno plodna i pogodna za gajenje voća. U čitavom Karanovcu se konzumiralo puno voća. jer ga je bilo u izobilju, pa se koristilo sveže, sušeno i konzervirano.
Oživljavanjem samih srpskih gradova i ponovnim ugledanjem na Evropu, evropska jela osvajaju srpsku trpezu. Jedno od prvih jela bila je supa koja se spremala i kod kneza Miloša i to za važnije goste, bolesnike, decu…
Sam knez Miloš nije voleo te „novine“ koje su u Srbiju stizale ubrzanim tempom, pa je ostao veran tradicionalnoj gibanici, čorbi, paprikašu, kiselom kupusu i ćevapu.
Tripo Spahić
*Kraljevo – donji kraj varoši pre 1909. godine – foto Narodni muzej Kraljevo
Говеђа запрега се користила као примарна радна снага до почетка 90-их година прошлог века, а спорадично до 2000-их година, у мом селу, а и у највећем броју села ибарске долине, студеничког краја…