Časopis „Likovni svet“, koji je Lišanin osnovao u Celju, već 31 godinu čuva tragove umetničkih susreta, izložbi i stvaralaštva mladih iz 110 zemalja
U vremenu u kojem se mnogo toga meri brzinom objave, brojem pregleda i kratkim trajanjem pažnje, postoje ljudi koji svoj rad zasnivaju na sasvim drugačijoj meri: na trajanju, upornosti i potrebi da se ono što je vredno sačuva od zaborava. Jedan od njih je Mihailo Lišanin, Kraljevčanin rođen u selu Lazac, dugogodišnji stanovnik Celja, osnivač i urednik časopisa „Likovni svet“, čiji je 300. broj nedavno objavljen.
Taj jubilej nije samo podatak iz izdavačke statistike. Iza njega stoji više od tri decenije rada u oblasti likovne kulture, stotine međunarodnih izložbi, hiljade radova mladih autora, brojni susreti, putovanja, arhive, fotografije, novinski članci, radio i TV intervjui – i jedna gotovo retka vera da pisana i štampana reč još imaju smisla.
Lišanin je rođen 1949. godine u Lascu, malom brdskom selu nadomak Kraljeva. Tu je započeo svoj put, a 1964. godine, kao srednjoškolac i sportista, ušao u svet atletike. Bio je dugoprugaš i maratonac u atletskim klubovima „Metalac“ iz Kraljeva i „FAP“ iz Priboja, sve do 1974. godine, kada prelazi u AK „Kladivar“ iz Celja, gde je ostvario svoje najbolje sportske rezultate. Paralelno sa sportskom karijerom, do 1990. godine radio je u „Železari Štore“ u oblasti investicija, a potom se posvetio projektima iz likovne kulture mladih i odraslih.
Privatnu firmu „Limit Štore“ osnovao je1990. godine, nešto sasnije Institut za afirmaciju razvoja mladih, a 1995. godine i reviju „Likovni svet“. Časopis, kako se navodi u njegovoj biografiji, već više od tri decenije redovno izlazi i pokriva likovno stvaralaštvo mladih i odraslih iz celog sveta.
Iste godine kada je pokrenuo časopis, Lišanin je osnovao i Konkurs za likovne radove mladih Slovenije, koji je već naredne godine postao međunarodni. Do 2018. godine, kada je konkurs predat Muzeju novije istorije Celja, na njemu je učestvovalo 130.000 mladih iz 110 zemalja, što ga je svrstalo među tri najveća konkursa u Evropi i među deset najvećih u svetu.
Za Mihaila Lišanina, 300. broj „Likovnog sveta“ prilika je da se pogleda unazad, ali ne sa nostalgijom koja zatvara priču, već sa svešću da je ono što nije zapisano – lako izgubljeno.
– Dragi čitaoci, proslavljamo 31 godinu druženja i saradnje provedenu zajedno. Počeli smo kada nije bilo pametnih telefona, imejlova, Fejsbuka, mesindžera, Vibera, WhatsAppa… Počeli smo sa fiksnim telefonima i faksovima, ali smo mnogo razgovarali i dogovarali se – zapisao je Lišanin u uvodu jubilarnog izdanja.
Lišanin primećuje koliko se svet promenio od sredine devedesetih do danas. Nekada su dogovori nastajali kroz razgovore, pisma, faksove i neposrednu saradnju, dok su danas mobilni telefoni, društvene mreže i digitalna komunikacija postali svakodnevica.
– Sada, nažalost, to više nije slučaj, mobilni telefoni su nam u rukama i kada se probudimo i kada idemo na spavanje i, naravno, između. A veštačka inteligencija dolazi i možemo se samo nadati da će pisana i štampana reč opstati – poručuje Lišanin.
Ova rečenica možda najbolje objašnjava zbog čega jubilej „Likovnog sveta“ ima težinu veću od samog broja. Jer, u vremenu u kojem se sadržaji sve češće troše i zaboravljaju u istom danu, Lišaninov rad predstavlja uporno svedočenje da kultura mora imati svoju memoriju.
Jubilarno izdanje posvećeno je svima koji su tokom prethodne 31 godine učestvovali u stvaranju časopisa, projektima koji su ga pratili, izložbama, umetničkim radionicama i susretima koji su ostavili trag u domaćim i stranim novinama, na fotografijama, radiju i televiziji.
– Želeo bih da se zahvalim svim vama, sjajnim ljudima koji ste svih ovih godina bili uz mene, što smo stvorili divan mozaik saradnje i što smo ovih 31 godinu stvarali i kreativno ih provodili – navodi Lišanin, podsećajući i na one saradnike kojih više nema, a koji su, kako piše, „verovatno negde na plavom nebu i posmatraju nas, da li nastavljamo njihov rad“.
Zbog obilja građe, u jubilarnom 300. broju predstavljen je samo izbor novinskih članaka i fotografija iz prvih 18 godina rada, od 1993. do 2010. godine. Kako Lišanin najavljuje, ostatak arhive do 2026. godine biće predstavljen u monografiji sa pratećim tekstom o svakom od više od 400 događaja koje je vodio ili u kojima je aktivno učestvovao na svim kontinentima.
A ta arhiva je impresivna: za 31 godinu nastalo je i arhivirano oko 2.000 novinskih članaka, oko 190 radio i TV intervjua, 50.000 fotografija i veliki broj priznanja za njegov rad. Sve to, kako navodi, postepeno preuzima Istorijski arhiv Celje na trajno čuvanje.
– Ni ti sačuvani materijali ne predstavljaju celinu, jer veliki deo objava, posebno iz inostranstva, nikada nije ni stigao do mene u Sloveniji. Ipak, ono što jeste prikupljeno, ostaje kao dragoceno svedočanstvo jednog dugog i neobičnog kulturnog puta – ističe Lišanin u razgovoru za portal Krug.
Taj put nije bio vezan samo za časopis. Lišanin je, uz pomoć grada Celja, 2000. godine osnovao prvu stalnu galeriju za likovne radove mladih u Sloveniji i na Balkanu, smeštenu u zamku iz 14. veka, u kojem su nekada živeli celjski grofovi. Pet godina kasnije galeriju je preselio u centar Celja i preimenovao je u Galeriju likovnih radova mladih Celje, a danas ona deluje kao „Putujuća galerija mladih Mihailo Lišanin“.
Međunarodnu grafičku radionicu na temu „Arhitektura i istorija Celja“ osnovao je 2002. godine. Tokom dve decenije, od 2002. do 2022. godine, u okviru ove radionice nastalo je 300 unikatnih grafika koje je stvaralo 65 autora iz 20 zemalja. Među njima su bili i profesori akademija likovnih umetnosti iz Minska, Beograda, Mitrovice i Budimpešte.
Od 1993. godine Lišanin je organizovao ili vodio više od 400 međunarodnih projekata i izložbi, od čega 313 izložbi u 36 država na svim kontinentima. Njegove izložbe predstavljane su, između ostalog, u Moskvi, Parizu, Seulu, Havani, Ankari, Bangaloru, Beogradu, Kišinjevu, Sofiji, Ljubljani, Pragu, Hong Kongu, Podgorici, Novosibirsku, Minhenu, Zagrebu, Ilinoisu, Rosariju, Gani, Gambiji, Sudanu i Indoneziji.
Za rad na povezivanju država kroz likovnu kulturu i promociju kreativnosti mladih i odraslih umetnika dobio je brojna priznanja. Među njima su Zlatni ključ počasnog gosta u Argentini, unikatna plaketa ministra obrazovanja Turske, memorijalna medalja Ministarstva kulture Rusije, priznanja u Indiji, Bugarskoj i Belorusiji, kao i Bronzani grb grada Celja.
Ipak, iz njegovih reči se vidi da taj put nije uvek imao podršku kakvu bi takav rad zasluživao. Lišanin navodi da mu je žao što slovenačko Ministarstvo prosvete i kulture nije imalo više sluha za saradnju, iako je, kako ističe, ljude u 110 zemalja upoznao sa imenom Slovenije i pripremio ih da 130.000 mladih učestvuje u pozivima časopisa. Istovremeno, pohvalio je predstavnike ambasada u inostranstvu koji su odgovarali na njegove molbe za saradnju prilikom otvaranja izložbi.
U njegovom osvrtu ima i žaljenja što slovenačke škole i galerije, kako navodi, nerado predstavljaju radove mladih iz ove arhive, iako je reč o kolekciji iz 110 zemalja, jedinstvenoj u svetu, koja čuva rane radove sadašnjih akademskih slikara, dizajnera i arhitekata. Prema nekim podacima koje navodi, najmanje 30 odsto nagrađenih mladih autora kasnije je dostiglo takav obrazovni i profesionalni nivo.
Upravo zato priča o 300. broju „Likovnog sveta“ nije samo priča o jednom časopisu iz Celja, niti samo o jednom Kraljevčaninu koji je život nastavio u Sloveniji. To je priča o čoveku koji je, uprkos svemu, van velikih sistema i velikih institucija, uspeo da poveže decu, mlade umetnike, škole, galerije, akademske autore, gradove, ambasade i kulturne centre širom sveta.
U toj priči Lazac kod Kraljeva nije samo mesto rođenja. On je početna tačka jednog puta koji je vodio preko atletskih staza, fabričkih hala, galerija i međunarodnih izložbi, sve do arhive koja danas obuhvata desetine hiljada fotografija i hiljade zabeleženih tragova umetničkog stvaralaštva.
Zato 300. broj „Likovnog sveta“ ima i vrednost koja potvrđuje da pojedinac, kada dovoljno dugo i istrajno radi, može da stvori nešto što će trajati čak i onda kada formalno iza njega ne stoji veliki sistem. Može da sačuva radove dece iz različitih krajeva sveta, da ih poveže sa umetnicima i galerijama, da zabeleži susrete i da ono što je nastajalo u jednom trenutku pretvori u trajno svedočanstvo.
Mihailo Lišanin je svojim radom pokazao da se kulturne veze ne grade samo velikim državnim projektima. One se često grade i na način na koji je on to radio – stvaranjem časopisa, konkursa, izložbama i upornošću koja traje duže od tri decenije.
A ako je tačna misao da se istorija stvara tek kada se zapiše i sačuva u sećanju, onda je „Likovni svet“ za 31 godinu uradio upravo to: od radova mladih, susreta umetnika i tragova razasutih po svetu napravio je pamćenje koje ostaje.
M. M. D.
