Kraljevo i Goran Petrović –  zauvek ljubav

„Može književnik da bude ovenčan brojnim svetskim i domaćim zvaničnim nagradama, ali kad priznanje dobije u svom gradu, to je najveći uspeh“, govorio je čovek čiji je prerani odlazak nenadoknadiv gubitak za srpsku književnost i kulturu

Nije Kraljevo bez tradicije što se književnih zbivanja tiče, i nisu prazne sale u kojima se održavaju večeri promocija novih knjiga ili druženje čitalaca sa autorima pesama i proze. Ali, ova o kojoj govori tekst od pre skoro pet godina („Politika“, 12. febbruar 2019), bila je izuzetak – prostrana svečana sala u zgradi Gradske uprave bila je prepuna!

Stajali su čak i stariji, poput potpisnika ovih redova, i nije to bilo teško jer je, u okviru programa Kulturnog centra ,,Ribnica“ nazvanog ,,Knjiga u centru“, gostovao Goran Petrović. Pisac „domaći“, tu iz naše ulice, kraja i grada, a ovenčan svim domaćim nagradama i priznanjima, pa i poslednjom Andrićevom i titulom redovnog člana SANU. Nije ovaj pisac, čija su dela objavljena u više od 120 izdanja na više jezika, ni stigao da sedne, ni da ijednu izusti, a salom se razlegao aplauz. Posle su ga prisutni pomno pratili dok je čitao svoje priče i, takođe na pomenuti način, reagovali, a nisu se uzdržavali da gosta o mnogo čemu i pitaju.

Trajao je taj susret pisca i čitalaca više od jednog sata, a bio je baš neobično otvoren. I sam Goran je  priznao da mu je rodno Kraljevo u stvaralaštvu često izvorište i nadahnuće i da se to čak u njegovim knjigama može i prepoznati.

Pitao ga je voditelj programa, pesnik Miloš Milišić o davnom radu u ovdašnjoj fabrici „Magnohrom“, u gradskoj biblioteci, o prvim književnim tekstovima, o tegobama stvaralačkog rada, o savršenosti njegovog jezika… A, naš Kraljevčanin, a klasik srpske književnosti govorio je otvoreno i iskreno, čak i o ličnim osećanjima, dilemama…

– Ja sam najpre jednu ili dve priče napisao i objavio u kraljevačkom „Oktobru”, a onda nekoliko pesama. Dve, tri te pesme sam poslao časopisu „Bagdala“ koji je tada bio ugledniji. Oni su mi poslali časopis, ali pesme nisu objavili. Mislio sam, ipak, kako smatraju da kod mene „ima to nešto“, jer što bi mi slali časopis. Posle nekoliko meseci ja sam pismom zahvalio uredniku i uz to mu uputio još četiri, pet pesama. Nisu ih objavili, a i prestali su da mi šalju časopis. Ja sam, onda, svoje pesme pocepao i tako se to, nekako, prelilo u prozu – objasnio je, šaljivo, Petrović.

Inače, govorio je iskreno i o tome da ni posle prve knjige nije sebe računao kao pisca, misleći i dalje da je to nešto više od njega.

– Eto, donedavno sam smatrao da u životu pisaca postoje tri faze. Prva kad vaše rukopise čitaju najbliži i najdraži pa, pošto te oni vole, nemaju snage da i kad im se nešto ne sviđa kažu. Druga je kad počnu da vas čitaju ljudi koje ne poznajete, u ovom gradu ili drugom u Srbiji. I treća kad vaše knjige počnu da prevode i da ih čitaju ljudi deset hiljada kilometara daleko odavde, drugog jezika, druge religije. Međutim, ispostavilo se, eto, da postoji i četvrta stepenica, a to je neko svojevrsno priznanje poput ovog u svom gradu – rekao je Petrović.

Što se čitalaštva u inostranstvu tiče, njegove knjige se, kako i sam tvrdi, najviše čitaju u zemljama čiji su književni korpusi na njega kao pisca najviše uticali i formirali, a to je ruska, francuska i hispanoamerička književnost.

– Ja sam uvek pisao kad želim. I sada tako pišem. Pritom, pokušavam da menjam ugao pripovedanja pa tako i jezik, volim sve da osetim i doživim ono o čemu u detaljima pišem – dodao je Petrović.

Na pitanje jednog od prisutnih koliko su na njega imala uticaja dela Pavića on je odgovorio:

– Veliki, naročito u prvoj knjizi, tu možda i prevelik. Znate, ne možete da prođete kroz kišu, a da ne pokisnete, ne možete pregaziti reku, a da vam noge budu suve… Ja to tako posmatram i sve što sam čitao imalo je uticaja i moglo je ostaviti traga. Zato sada kad pišem izvesno vreme izbegavam da čitam beletristiku – kaže Petrović.

Među brojnim pitanjima iz publike bilo je i ono, uobičajeno, šta sada radi, a on je ukratko rekao:

– Već dugi niz godina, naravno sa pauzama, radim na obimnom rukopisu, nekoj vrsti venca svih mojih romana, koji će moći da se čita redosledom, a i pojedinačno. Ne bih više o tome, a možda je to ono što nemam ili što sam izgubio… – otkrio je Goran Petrović svojim prijateljima i sugrađanima.

Miroljub Dugalić

Izvor: “Politika”, 12. februar 2019.

P. S. Goran Petrović preminuo je 26. januara u Beogradu u kojem je živeo i radio. Jedan od najznačajnijih i najčitanijih srpskih pisaca i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti biće sahranjen u Beograduu sredu 31. januara.

ODLAZAK U VEČNOST GORANA PETROVIĆA

Svet će zauvek ostati uskraćen za romane koje je u godinama što dolaze planirao da napiše.

foto: KC “Ribnica” Kraljevo