15. novembar 2020.
Većina ćuti zbog straha od nasilnika i stida da priznaju šta im se događa, a za 30% žena koje trpe fizičko nasilje, osobe sa SOS telefona prve su sa kojima o tome razgovaraju!
Od početka godine do kraja oktobra SOS službi za žene žrtve nasilja koju pruža kraljevačko udruženje “Fenomena”, za pomoć se obratilo oko 130 žena, što je znatno više nego prethodnih godina. Sa njima je ostvareno još i više razgovora i kontakata, jer mnoge žene se javljaju više puta, kaže Dragana Veljović, menadžerka SOS službe 0800 35 00 36.
Ona kaže da iskustvo rada na SOS telefonu pokazuje da su izmenjeni uslovi života usled pandemije korone, prvenstveno duži boravak u kući, doveli do povećanja porodičnog nasilja, naričito fizičkog i psihičkog. Prepoznajući potencijalne nove rizike za žene i decu koji trpe nasilje, SOS služba je produžila radno vreme i sada možete pozvati radnim danima od 10h do 18h, poslati mejlom na sos24sata@gmail.com ili poruku na FB stranici SOS protiv nasilja.
Udruženje Fenomena od 2007. godine ima SOS službu za žene žrtve nasilja i do sada je ovaj telefon pozvalo više od 4.000 žena. Za pružanje ove usluge Fenomena ima licencu Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja.
Čime objašnjavate veliki porast broja poziva i broja žena koje su se tokom ove godine javile SOS službi “Fenomene”? Da li je bilo prijava fizičkog nasilja i koje su karakteristike takvih slučajeva?
– Kućna izolacije je dodatno pojačala fizičko nasilje. Kad su se nasilnici našli zatvoreni u četiri zida i nervozni zbog ograničenog kretanja i kontakata, žene su bile žrtve njihove još izraženije agresije. Izdvajam nekoliko prijava zaista drastičnog dugogodišnjeg nasilja i to prema mladim ženama, kao i jedan slučaj “radnog ropstva”, odnosno ženu koju partner prisiljava na prostituciju.
Nažalost, bilo je poziva zbog fizičkog nasilja i, nažalost, karakteristike ovih slučajeva su iste kao i do sada. To znači da se javljaju žene koje trpe teške oblike fizičkog nasilja, praćenog seksualnim, ekonomskim i psihičkim nasiljem. Većina žena nama se javlja kada fizičko nasilje poprimi drastične oblike, kad doživljavaju teške povrede i kada deca postanu ugrožena.
Većina nije ni emotivno ni materijalno osnažena da izađe iz nasilničke veze. Štaviše, 50% njih čak ni ne razmišljaju o tome. Jedna od karakteristika je da smo za 30% žena koje trpe fizičko nasilje mi prve osobe sa kojima o tome razgovaraju! Žena ćuti zbog straha od nasilnika i zbog stida da prizna šta joj se događa.
Svi naši primeri mogli bi biti za žene i devojke vrlo poučni, ali ne mogu ništa više da kažem osim ovih uopštenih podataka. Čuvanje identiteta žena je jedan od osnovnih principa rada SOS službe.
Kako su se pandemija kovida i promene u životu na koje nas je primorala još odrazile na položaj žena koje su pozivale SOS telefon?
– Povećan je broj poziva zbog psihičkog nasilja. Izdvajam nekoliko primera žena koje su se suočile sa pitanjem postavljenim i nama i sebi – da li su žrtve nasilja? Mnoge je korona osvestila.
Kućna izolacija je značila da su partneri bili mnogo duže zajedno u kući i to je kod nekih pojačalo ponašanja koja ranije nisu toliko dolazila do izražaja. Na primer, javila se žena koja je i ranije dobijala poneku psovku, uvredu, naredbu, ali partner je znatan deo dana bivao van kuće, pa je uvrede lakše potiskivala, i podnosila. Sada kad su veći deo dana u stanu i kad se uvrede nižu od jutra do večeri, žena se suočila sa pitanjem volonterki na SOS telefonu, ali i samoj sebi – da li ja to već odavno trpim psihičko nasilje?!
Nove okolnosti su na površinu izbacile neke skrivene osobine. Javila se žena opisujući situaciju u kojoj njen suprug tokom vanrednog stanja preplašeno sedi kod kuće i očekuje da samo ona ide u prodavnicu, poštu, odnosno da završava sve poslove u kojima je potreban kontakt. Žena se zapitala da li je mužu uopšte stalo do nje ako sebe čuva, a nju ili decu izlaže riziku. Imali smo i potpuno suprotan primer: suprug koji ignoriše pandemiju i sva upozorenja, vodi i dalje bogat društveni život, ne razmišljajući da virus može da donese kući ženi i deci. I ona se javila sa pitanjem: da li je njemu uopšte stalo do nas?
U novim uslovima neke žene su se osetile dodatno iskorišćeno. Ako rade od kuće, računa se kao da imaju “višak” vremena, kao da usput mogu i da pomažu deci oko onlajn nastave, da kuvaju ručak trčeći između šerpe, kompjutera i telefona, da usput i usisaju… U nekim porodicama i ono kućnih poslova što je muškarac pre radio, sada je prebačeno na ženu jer je njen rad od kuće shvaćen kao privilegija.
Nama sa strane se čini da višegodišnja priča o značaju prepoznavanja psihičkog nasilja najzad daje rezultat. Šta pokazuje iskustvo sa SOS telefona?
– Da, poslednjih godinu dana primećujemo povećan broj poziva žena zbog psihičkog nasilja. To je pozitivna tendencija, jer fizičko nasilje ne dolazi iznenada, ono uvek počinje najpre suptilnim, a zatim sve izraženijim psihičkim nasiljem. Zato je važno da su sve češći pozivi žena koje prepoznaju da je nasilje i to kada ih partner ucenjuje, preti, prati, izoluje od rođaka i društva, kontroliše njihove aktivnosti. Kao novi vid psihičkog maltretiranja prepoznajemo elektronsko nasilje. Ispoljava se kao opsesivno slanje SMS poruka ili mejlova, objavljivanje na društvenim mrežama neistinitih priča o ženi, pa čak i montiranih fotografija. Ovom nasilju su izložene žene svih godišta, ali naročito devojke, pa i devojčice.
Udruženje Fenomena ima poseban program za rad sa devojkama. Na kakvo ponašanje partnera ih upozoravate?
– Imamo program rada sa devojkama i upravo je u toku prijavljivanje na kurs “Moć promene” namenjen srednjoškolkama u Kraljevu i još sedam gradva. Zainteresovane mogu da popune prijavu na sajtu Fenomene. Kurs obuhvata radionice o samopoštovanju i prevenciji nasilja, kao i časove fizičke samoodbrane.
Na radionicama mnogo radimo na njihovim emocijama i samopoštovanju, ali za ovaj razgovor izdvojiću nekoliko preporuka. Upozorila bih devojke da ljubomora nije znak ljubavi, već posesivnosti. Poručila bih im da obrate pažnju na naizgled naivno ponašanje mladića, a zapravo početak kontrolisanja njenog života: proveravanje telefona, traženje da im prepriča čitav svoj dan, gde je bila, šta je radila, s kim je šta pričala… Jedan od znakova posesivnosti je suptilno odvajanje devojke od njenog društva kroz usputne komentare da su joj drugarice ovakve ili onakve, pregledanje poruka u telefonu, kontrola njenih profila na internetu…
Nažalost, ima devojaka koje pređu preko prvih naznaka i fizičkog nasilja. U početku i to može izgledati naivno kao čupanje za kosu, odgurivanje, povlačenje za ruku, štipanje. Ako devojka ne reaguje na takvo “kažnjavanje”, često dođe i do prvog šamara. Ako i tada ne napusti nasilnika, upada u lavirint nasilja iz koga će izaći sve teže što se duže u njemu bude zadržala!
Zašto nijedna država nije uspela da iskoreni nasilje nad ženama?
– Zato što je ono ukorenjeno u patrijarhatu. Kod nas je gotovo stvar kulture da muškarac ženu zove pogrdnim imenima, da joj kaže da je guska, ćurka, da je kriva što je ručak preslan ili neslan, da viče na nju, da je povuče za kosu, udari šamar jer se to ne smatra nasiljem, nego “vaspitnom merom”, da je nipodaštava govoreći: “Ćuti tu, šta ti znaš, glupa si…” U mnogim porodicama to se smatra normalnim, traži se opravdanje za nasilnika u stilu: on je samo malo nervozan, inače je fin čovek, iznervirao se na poslu, popio je malo, bio je učesnik rata… za nasilnika se neiscrpno nalaze opravdanja.
S druge strane, ako se žena požali porodici, obično dobije odgovor: “Ma, ćuti i trpi, nije ti loše, znaš kakvi sve muškarci mogu da budu”. Žene koje trpe nasilje uglavnom nemaju podršku okoline i zato se nasilje u porodici prijavljuje u minimalnom procentu. Mnoge žene su odrasle i žive u sredini koja ih je naučila da veruju da je njihova dužnost da trpe, da su to zaslužile i da je to nomalan obrazac ponašanja.
Kada žena pozove SOS telefon 0800 35 00 36, kakvu pomoć može da dobije? U čemu je razlika između SOS službe i drugih institucija?
– Žena koja pozove SOS telefon može ostati anonimna. Niko je neće pitati ni ko je, ni odakle je ako ona sama to ne kaže. Može da zove koliko god puta joj je potrebno i da priča onoliko dugo koliko joj je potrebno. I treće, za razliku od institucija koje su dužne da preduzmu akciju u skladu sa svojim procedurama, mi ne samo da nećemo preduzeti ništa na šta žena nije spremna, nego je nećemo ni ubeđivati šta bi trebalo da radi. To su principi rada svih SOS službi u svetu.
Naša uloga je prvenstveno psihološka podrška. Kad se javi žena koja godinama pa i decenijama trpi nasilje, nju je često sramota, oseća krivicu, misli da je izazvala ili zaslužila to što joj se događa. Naš zadatak je da je osnažimo i pomognemo da shvati da nije kriva i da je nasilje krivica i sramota nasilnika. Ali nije dovoljno to samo reći. Dug je put do toga da žena istinski poveruje da nije dužna da trpi nasilje i da je moguće da izađe iz tog pakla. Taj dug i bolan proces nažalost mnoge ne prođu do kraja.
Kroz razgovore sa žrtvom nasilja mi ne insistiramo ni na čemu. Ne savetujemo, ne nagovaramo, ne ubeđujemo. Ženi mora biti omogućeno da sama donese odluku koju želi i koju je u stanju da iznese, jer samo ona zna kako joj je i zašta je spremna.
Osim psihološke podrške, korisnicama dajemo i informacije o pravima i institucijama u kojima mogu da ih ostvare, a neke žele da sa njima i idemo u te institucije. Pružamo i pravnu pomoć u saradnji sa advokatskim kancelarijama Jasne Kolaković Smiljanić i Dalibora Dimitrijevića. Jedino što ne radimo, to je da ženama ne govorimo šta treba da rade, jer to su im svi drugi govorili čitav život.
Razgovarala: Radmila Vesković
Foto ilustracije: www.pexels.com
*medijski sadržaj proizveden u okviruru inicijative koju je je podržao EED (Ecropska zadužbina za demokratiju)
