Miljojkovci, zaboravljeni šumadijski majstori harmonike

Braća Lopatničić – život i mit svadbarskih svirača iz Miločaja

Sećanja na svog oca i strica koja mi, dve decenije od njihove smrti, u pero kazuje Miljojko Lopatničić, omogućila su nastanak ove kratke pripovesti o Ljubivoju i njegovom bratu Mileti, među kraljevačkim ljubiteljima narodne muzike, poznatijim pod patronimom Miljojkovci.

Kao svadbarski svirači i samouki majstori interpretacije, negovali su strogi šumadijski muzički izraz. Drugim rečima, braća su činila harmonikaški duo od starog zanatskog kova. Do danas je ostalo neobično da i pored nespornog znanja i apsolutnog sluha kojim behu obdareni, nikada nisu razvili sklonost ka autorskom stvaralaštvu. Ova činjenica je uticala na retko pominjanje Milete i Ljubivoja u pisanim izvorima. Ipak, među njihovim negdašnjim slušaocima, sećanje na izvođačko umeće kojim su plenili, i dalje je vrlo živo. 

Razgovor koji sam pod krovom porodične kuće Lopatničića u Miločaju vodio sa Ljubivojevim sinom Miljojkom, nosiocem dedinog imena, odužio se tokom dva prohladna novembarska dana – od podneva do kasno u noć.

Dan prvi

U domu Miljojka i Novke Vuković iz Miločaja, najpre se 1928. rodio sin Mileta, a potom i Ljubivoje 1933. godine. U narednih osam leta porodica je postala brojnija za još dvoje dece – ćerke Lepavu i Stanicu. Mada rođeni sa vremenskom razlikom od pet godina, muška deca bivaju krštena u isti dan. Tom prilikom, parohijski sveštenik i otac Miljojko, donose neobičnu odluku – da deca ponesu drugačije prezime od svojih roditelja.

– Deda Miljojko, čije ime nosim, ali eto, sticajem okolnosti, ne i prezime, odlučio je u razgovoru sa tadašnjim sveštenikom da se sinovima vrati staro porodično ime. Naime, znalo se da je naša rodna linija potekla od nekih starih Lopatničića i da su se naši preci vremenom utopili u Vukoviće. Kako su se Vukovići brojčano uvećali, a Lopatničići potpuno iščezli, smatrali su da je povratak starog prezimena obaveza prema precima. Tako su i postupili –  počinje svoje izlaganje moj sagovornik Miljojko Lopatničić.

Kada je Mileta navršio trinaest godina, otac mu kupuje takozvanu dijatonsku harmoniku, s namerom da stariji sin „izuči za muzikanta”. Mlađem sinu porodica nije namenila da se bavi ovim zanatom, a nije se ni moglo priuštiti dva instrumenta u to doba. Prvi Miletin susret sa harmonikom poklopio se sa početkom nemačke okupacije. Ratno stanje jeste otežalo dečakovo muzičko obrazovanje, ali ga nije omelo u nameri da postane dobar svirač. Međutim, posle nekog vremena, porodica otkriva da mlađi sin Ljubivoje svira krijući.

– Otac je imao dosta obaveza oko čuvanja stoke na ispaši. Taj posao nipošto nije smeo da trpi, a harmonici mu je bilo zabranjeno da prilazi da je ne bi pokvario ili oštetio. Dok bi njegov brat vežbao tokom večeri, Ljubivoje bi samo gledao šta on čini i trudio se da zapamti što više detalja. Kada bi u retkim trenucima ostajao sam kod kuće, on bi krišom uzimao harmoniku i pokušavao da oponaša Miletine pokrete. Često je govorio kako mu je najveći problem bio da instrument vrati u stanje u kakvom ga je zatekao, jer je Miletino dobro pamćenje moglo detektovati i najmanju promenu u položaju ili stanju instrumenta. 

Do poslednjih sviračkih dana ovog dvojca, Mileta je ostao bolji svirač. Ovome je svedočio i sam Ljubivoje, govoreći da je njegov stariji brat čitao note tečno poput knjige. Ipak, brojne anegdote i zanimljive priče bi izostale da se Ljubivoje nije odazvao muzičkom pozivu, sa svim svojim dovitljim nestašlucima ali i nekim neobičnim odlukama u kasnijoj životnoj dobi.

– Dobro su mi urezane u sećanje priče o očevim prvim sviračkim danima. Još dok je svirao krijući, odlazio bi na igranke kako bi čuo samo jednu pesmu. Drugog načina da se sluša muzika nije bilo. Kada bi čuo željenu kompoziciju, on bi se iskradao i brzo išao kući kako mu nova melodija koju bi orkestar svirao ne bi pomutila sećanje na prethodnu. Tako zapamćenu pesmu bi zviždukao i pevušio u povratku. Po dolasku kući, dok su brat i roditelji još bili na igranci, brzo bi grabio harmoniku i pokušavao da svira zapamćeno. Imao je sreću da je u svemu razotkriven kada je već sasvim lepo svirao. Kada ga je otac prvi put čuo, kratko je rekao – od danas će i ovaj mali učiti za svirača.

Dan drugi

Tako je nastao harmonikaški dvojac koji će tokom četiri decenije nastupati na igrankama, svadbama, vojničkim ispraćajima i brojnim kulturnim manifestacijama.

Pedesetih godina prošlog veka Miljojkovci postaju traženi svirači u široj okolini Kraljeva. U Miločaju i susednim selima redovno nastupaju, a prateći sabore i vašare odlaze na višednevne turneje širom Srbije, gde prvi put zarađuju ozbiljniji novac.

Uprkos talentu i neospornoj veštini, vremenom počinju da se stapaju s mnoštvom drugih svirača. Neprekidno tezgarenje i odsustvo ambicije ka autorskom radu, polako su uzimali danak.

Međutim, jedan događaj iz tog razdoblja, izdvojio ih je od ostalih i učinio da se, gotovo sedam decenija kasnije, u narodu i dalje pominju njihova imena.

Miljojko još od detinjstva pamti kazivanja starijih o zajedničkim nastupuma njegovog oca i strica sa Lepom Lukić. Kako bi otklonili sumnju da ova priča spada pod neproverene glasine, odlučili smo da pozovemo proslavljenu pevačicu narodne muzike.

– Kako se ne bih sećala Miljojkovaca? Sa njima sam imala prvi javni nastup. Teško je reći da su oni otkrili moj talenat, jer sam ja čuvajući stoku po seoskim pašnjacima po vasceli dan pevala. Svi su znali da pevam najzahtevnije narodne pesme u originalu. Međutim, Mileta i Ljubivoje su me prvi pozvali da nastupam sa njima. Tako je počela moja muzička karijera – priseća se Lepa Lukić svojih prvih nastupa.

Ona dodaje kako su oni bili najbolji svirači u tom kraju.

– U nekoliko sela koja okružuju Miločaj, nije im bilo premca. Kasnije je stasalo još dobrih harmonikaša, ali u to vreme, od njih boljih nije bilo – ističe naša sagovornica.

Lepa Lukić je svakako najznačajnija ličnost iz sveta muzike koja je nastupala sa Miljojkovcima. Nepoznati fotograf je 1964. godine ovekovečio susret četrnaestogodišnjeg Miroslava Ilića sa braćom Lopatničić. Ipak, malo je verovatno da se u tom slučaju radilo o nekom ozbiljnijem nastupu. Moguće da je talentovani dečak, na kakvoj igranci ili vašaru, dobio priliku da pokaže svoje umeće i otpeva nekoliko pesama u pratnji starijih kolega.

Pouzdane podatke o ovom nastupu svakako nemamo. Miljojko se priseća, da je davnih dana, kada je fotografija bila očuvana, na poleđini pisalo – koncert kod krive kruške. Fotografija je u međuvremenu oštećena i tog natpisa više nema.

Prve muzičke korake uz Miletu i Ljubivoja načinio je i pevač narodne muzike Miladin Vuković Miločajac. Miljojko i ja još jednom ne želimo da poverujemo u glasine. Nakon nekoliko telefonskih poziva uspevamo da dođemo do broja poznatog pevača narodne muzike. Naš poziv ga zatiče u hladnoj Švedskoj.

– Uz Miljojkovce sam najpre stekao osnovno muzičko obrazovanje. Bili smo i bliski rođaci, te je njihov motiv da me privole muzici, utoliko bio veći. Mileta je, pored uobičajenog repertoara, često svirao sevdalinke i starogradske pesme. Čini mi se, da sam zavoleo muziku slušajući njega kako svira za svoju dušu. Kasnije smo dosta nastupali zajedno i u tom periodu bili su među najtraženijim harmonikašima u okolini Kraljeva – kaže Miladin Vuković.

U porodici Lopatničić se pominjalo kako su Mileta i Ljubivoje oduvek pružali otpor svakom pokušaju da se njihovo umeće ovekoveči nekim studijskim snimkom. Miljojko se seća da je Novica Negovanović često ubeđivao njegovog oca da uđe u studio i snimi nekoliko pesama. Motivi koji su uticali da oni zauzmu čvrst stav po pitanju odbijanja autorskog stvaralaštva i snimanja ploče, nisu sasvim poznati. Naš sagovornik, Miladin Vuković, upoznat je sa tim njihovom stavom i smatra da, donekle, ima objašnjenje.

– Pored Novice, na njih je uticao i kompozitor Budimir Buca Jovanović, najpoznatiji po numerama koje je u dugom nizu godina komponovao za Šabana Šaulića. Jednom prilikom sam razgovarao sa Miletom na tu temu. Tada mi je rekao da njega to, jednostavno, ne zanima. Uživao je da svira pred publikom i da emocije slušalaca doživi u trenutku izvođenja. Drugim rečima, braći nikada nije bila važna popularnost – zaključuje Miladin Vuković Miločajac.

Miljojkovci su tako do poslednjih dana sviračke karijere ostali svadbarski svirači, verni živom kontaktu sa publikom. 

Pored toga, što je bilo teško razumeti njihovu odluku da nikada ne zasviraju pred studijskim mikrofonom, i preran odlazak braće u muzičku penziju, misteriozni je detalj koji zatvara radnu biografiju dvojice muzičara.

Nakon smrti oca Miljojka 1980. godine, sinovi su prestali da sviraju. Prvobitna namera je bila da pauza, shodno običaju, potraje godinu dana. Neobično je da se muzici nikada više nisu vratili. Mileta je u retkim trenucima razigravao prste svirajući narodna kola za svoju dušu. Ljubivoje je, međutim, skinuo kaiševe sa sto dvadeset basova goleme harmonike marke dalape, te istu popeo na ormar i prekrio komadom tkanine od maslinasto zelene čoje. Danima muziciranja je došao kraj. 

Nakon muzičke karijere, živeli su u svom rodnom Miločaju, skromno se baveći poljoprivredom. Prvi je preminuo Ljubivoje 2006. godine. Mileta je poživeo još jednu godinu nakon brata. 

Iz današnje perspektive, teško je razumeti da je neko u odsustvu adekvatne literature, video zapisa i raznih tehničkih pomagala koja su danas dostupna, i najvažnije, bez muzičkog učitelja ili bilo kakvog mentora, savladao tako složen instrument poput harmonike. Takođe, nerazumljivo je i njihovo iznenadno odustajanje od poziva, koji je braći značio daleko više od običnog zanimanja, jednako, koliko i Ljubivojeva želja da postane harmonikaš, uprkos zabrani koja je pretila od oca, ali i od starijeg brata.

Takvi su, valjda, umetnici. Neumorni tumači života. Vazda su na ovaj svet gledali kroz neki drugačiji svetlosni spektar, nevidljiv i nedokučiv običnom čoveku. Takvi su valjda bili i Miljojkovci. Nadareni i beskrajno talentovani muzičari, nomadi – tezgaroši, večite skitnice i vasceli ljubitelji dobre kapljice i lepih žena. 

Ljubivoju od Leke,

u Miločaju, 30. novembar 2025. godine

Aleksandar Raković