Više od 60 odsto mladih koji imaju 15 do 30 godina nema primanja, dve trećine živi kod roditelja, a sve je više onih koji ne rade posao za koji su se školovali; to su brojke zbog kojih neki mladi iz Srbije odlaze sa savetom „pamet u glavu, ranac na leđa“
Za većinu mladih u Srbiji, obrazovanje odavno nije „sigurna karta“ za budućnost: svake godine sve je više onih koji, u srednjoj školi ili dok studiraju, tvrde da uopšte ne vide perspektivu u domovini. Više od 60 odsto mladića i devojaka koji imaju 15 do 30 godina nema nikakva primanja, dve trećine živi kod roditelja, a sve je više onih koji ne rade posao za koji su se školovali. To su podaci iz istraživanja Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS), po kojem su mladi i u ovoj godini, kao i u prošloj, kao tri najveća problema u zemlji označili: nezaposlenost, postojeći sistem vrednosti i aktuelni obrazovni sistem. Da li su u razrušenom sistemu vrednosti – škola i obrazovanje sve manje na ceni?
Andrea Jovanović bez dvoumljenja odgovara da odavno, ni pamet, ni trud, ni rad, pa ni škola nisu na ceni. Ona je studije na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu prekinula na drugoj godini, udala se, dobila dete i smatra da nije pogrešila. Kao mlada mama bavi se digitalnim marketingom, kaže da solidno zarađuje, ali da je u tom pozicioniranju u internet svetu imala i malo sreće:
– Ne žalim što nisam završila fakultet. Smatram da je važno i neformalno obrazovanje i da je formalno izgubilo smisao, zato što danas mnogi i ne kriju da su kupili diplome. Moja poznanica sa takvom diplomom radi kao medicinska sestra, a meni se svaki put digne kosa na glavi kad pomislim na one kojima ona daje injekcije ili vakcinu.
Anđela Petrović završava beogradski Fakultet organizacionih nauka. Za nju će, očekuje, posla biti u struci, jer je već imala iskustva na projektima u privatnim firmama, ali smatra da, generalno, većina mladih iz njenog okruženja, neće biti u prilici da rade ono za šta su se školovali.
– Moje drugarice, preko omladinske zadruge, rade za par evra po satu u radnjama sa aktuelnim brendovima. Mogu samo da maštaju da će se se zaposliti „za stalno“, zato što je država takva kakva jeste. Možda posla ima za ljude koji imaju dobre veze ili uspeju stranački da se ubace na dobra radna mesta. A to da li je posao dobar – ne treba da se meri samo visinom plate, već i uslovima. Šta će nekome dobra plata, ako mora da radi po 12-13 sati dnevno? Gde i s kim da je potroši? – pita naša sagovornica.
Nije odlazak mladih iz Srbije fenomen današnjice. Svojevremeno je Srbijanka Turajlić, penzionisana profesorka Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, koja je krajem devedesetih godina prošlog veka bila član Narodnog pokreta „Otpor“ i dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ 2009. godine za doprinos pobedi demokratije u Srbiji, primetila da se većina njenih nekadašnjih studenata (koji su uglavnom „razvejani“ po belom svetu, jer ih iz tog sveta traže još i pre nego što okončaju studije) „ne bi vratila u Srbiju ni kada bi uspela da nađe pristojan i odlično plaćen posao“.
– Stalno pričamo o izvozu kadrova, a uvek smo ih izvozili. Možda ih sada odlazi malo više, ali taj procenat je teško i ustanoviti. Pouzdano znam da su 1986. godine, na jednom uskršnjem ručku u Kaliforniji, oko stola bila 52 elektroinženjera različitih generacija, a svi smo završili isti fakultet! Samo nas dvoje-troje bili smo gostujući, svi ostali živeli su u Americi. I danas je to, možda način, za širenje vidika i iskustava, razmenu informacija, jer ja ne vidim da Srbija ima manjak radne snage, zbog kojeg bismo želeli da se ljudi vrate. Oni su u belom svetu napravili domove, porodice, tamo im deca idu u školu, tamo su otpočeli pravi život, a ne ovde. U Srbiju vole samo da svrate, ali nemaju utisak da im je ona kuća bez koje ne mogu – primetila je Turajlić.
Tugovala je što su je studenti, pred kraj njenog mandata, često pitali za savet u koju bi stranku bilo najbolje da se učlane. Odgovarala im je, kaže, da su „veliki“ i da sami treba da odluče, „zato što u društvu u kome ne može da se bude ni portir u javnom preduzeću, ako nisi u vladajućoj stranci“ – nema deljenja lekcija.
Oni koji su iz Srbije otišli, poput Marine Radivojević, koja kao mašinski inženjer već 15-ak godina radi u jednoj velikoj nemačkoj fabrici automobila, smatraju da je problem Srbije što ljudi kao da ne žele da shvate da „nikakav novac ne pomaže kad su institucije razorene, a sistem vrednosti ne postoji“.
– U Srbiji se radna mesta, kao i kada sam otišla, dobijaju zahvaljujući partijskim knjižicama, a ne znanju, pa smo sada u čudnoj poziciji jurnjave za diplomama i partijskim knjižicama. Tek kada zapošljavanje postane ozbiljno, kada javna preduzeća budu prestala da služe za udomljavanje partijskih kadrova, prestaće i interes za kupovinom diploma. Danas i u Srbiji, u privatnoj firmi retko ko može da se zaposli bez ozbiljnog intervjua, testova, probnog rada. Kupljena diploma može, eventualno, da bude ulaznica da vas neko primi na intervju, ali ako nemate znanje, posle prve dve rečenice će vam se zahvaliti. Čovek mora da veruje da će se jednog dana desiti da i u javnom sektoru kvalifikacije, znanje i sposobnosti zaposlenih postanu prioritet. To više nije pitanje diplome. U svetu postoji ozbiljna pojava masovnih, otvorenih, onlajn kurseva, za koje se ne dobija sertifikat Prijavite se kod poslodavca, predočite mu da imate završen „taj i taj kurs“, a on onda kaže: „Odlično, hajde sada da vidimo šta znaš!“ Nije diploma srž ove priče, već ono što neko ume da radi.
Zašto sve više mladih odlazi iz Srbije i jesu li razlozi za to isključivo ekonomski ili ima i drugih motiva zbog kojih se odlučuju „za sunce tuđeg neba“?
Snežana Pavlović, samohrana majka mladića koji je posle dve godine napustio Ekonomski fakultet, iako je bio odličan student, ispričala mi je zašto je odlučio da ostane u Americi, nakon što mu je završen četvoromesečni studentski program Work&travel:
– Imam završen fakultet, radim za platu od 300 evra. Zadovoljna sam i time, jer moje prijateljice rade za skoro duplo manje novca. Podstanar sam, moje dete rođeno je i u svet otišlo iz tuđeg stana, zato što je moja plata premala za stambeni kredit. Jednostavno, video je da ovde postoje redovi za sve, pa čak i za posao u nemačkoj fabrici kablova. U Srbiji se ne zna šta će biti danas, a kamoli sutra ili za pet godina.
Postoje procene da je Srbija od početka devedesetih godina izgubila oko 20 milijardi evra, koje je uložila u u školovanje prirodno-tehničke inteligencije i naučnika koji su otišli u inostranstvo, a bez mladih svako društvo sve više stari i nestaje.
– Mi smo spremni da mnogo radimo, ako ćemo za to biti i adekvatno plaćeni. Niko ne želi da radi 12 časova dnevno šest dana u nedelji, a da bude najneplaćeniji i najobespravljeniji radnik u Evropi! Mi želimo da radimo i normalno da živimo, ali ne želimo i nemamo ni snage, ni volje da se ovde uzalud borimo i ginemo. Ne odlazimo zato što smo “pohlepni”, nego zato što želimo dobro, ako ne nama, onda bar svojoj deci i deci naše dece. Ako mi nismo odrasli u normalnom društvu, da odrastaju bar oni. Letos, dok sam bio u Srbiji, pitali su me klinci iz kraja za savet koji fakultet da upišu. Rekao sam im: „To mora da bude vaša odluka, ali da mogu vreme da vratim – išao bih po ambasadama odmah posle srednje škole. Skinuće se ovi sa vlasti kad tad, ali tada će da dođu oni što su bili, pa opet ovi, pa opet oni, gledaćemo mnoge od ovih i narednih 30-40 godina. Nema ovde spasa, zato savet mlađima: „Pamet u glavu i ranac na leđa, vaša zemlja je ona koja vam stvori normalne uslove za život, a ne ona čije ime vam piše u krštenici“ – reči su kojima Đorđe Vlahović (29) opisuje svoju odluku da pre šest godina ode u Norvešku da radi kao medicinski tehničar.
Demografska kriva u Srbiji opada progresivno, a ne računa se samo sadašnji gubitak zbog iseljavanja, nego i gubitak buduće dece koja neće biti rođena u Srbiji. Većini onih koji su daleko od Srbije ne nedostaje zemlja onakva kakvu su ostavili bez, kako im se čini, budućnosti, jasnih granica, ideja, zemlja u kojoj odlučuju oni bez kojih bi se moglo u jednoj pristojnoj i uređenoj sredini.
I za kraj: nedavno – na Hakatonu koji je za srednjoškolce organizovao beogradski Fakultet organizacionih nauka, pobedile su „Žabice“ – tim srednjoškolaca kraljevačke Gimnazije. Nagrada za ekipu koja je u Srbiji bila najbolja među skoro 90 prijavljenih bila je – 25.000 dinara.
Smatraju li da je nagrada adekvatna nismo želeli da pitamo naše mlade sagovornike: Anju Bojić, Dušana Veljkovića i Mateju Tomića. Oni se zbog novca nisu takmičili, ali – društvo koje nedovoljno ceni znanje – osuđeno je na tapkanje u mestu. Ako „Žabice“ jednog dana karijere budu gradile daleko od Srbije, neće to biti zbog iznosa ove nagrade, ali valja se setiti da mladi odlaze kada shvate da im znanje pomaže da prežive, a mudrost – da (lepo) žive.
Pogledajte VIDEO priču o pobedničkom timu “Žabice” na Hakatonu za srednjoškolce:
Šta bi mlade najviše moglo da zadrži u Srbiji – da ne razmišljaju o odlasku?
Nina Stojanović, programska asistentkinja Krovne organizacije mladih Srbije i zaposlena u sekretarijatu ove organizacije, ističe da se odgovori na ovo pitanje temelje na podacima iz ovogodišnjeg Alternativnog izveštaja o položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji.
– Kada se pogledaju osobine koje mladi žele da vide kod potencijalnih političara iliti donosilaca odluka, a da bi u njihovo delovanje imali poverenje, mladi najviše navode važnost promene sistema i značaj direktnog komuniciranja. Jedna od preporuka je i da bi institucije trebalo da komuniciraju sa mladima, da im se obraćaju i da kreiraju programe usmerene na njih kako bi se podiglo poverenje mladih u institucije.
Mladi, dodaje ona, prema ovom najviše vrednuju ličnu slobodu, zatim zaštitu životne sredine, a potom odsustvo korupcije.
Svaka četvrta mlada osoba smatra da bi se bolje živelo u Srbiji kada bi ona ušla u EU, dok 18% smatra da bi se živelo gore.
Program Garancija za mlade, koji se sprovodi u državama članicama EU, primer je intervencije u okviru koje se mladima koji su neaktivni i nezaposleni pristupa kroz saradnju različitih sektora i socijalnih partnera, uključujući i organizacije civilnog društva, a u cilju dugoročno održive integracije na tržište rada.
– Garancija za mlade podrazumeva da mladi do 25 godina starosti dobijaju ponudu za posao, nastavak obrazovanja, praksu ili obuku u periodu od četiri meseca od ulaska u status nezaposlenosti ili napuštanja, odnosno završetka formalnog obrazovanja. Ovaj program pretpostavlja stabilan sistem za koordinaciju politika, i to naročito između institucija zaduženih za obrazovanje, zapošljavanje, socijalnu zaštitu i politika za mlade, zatim mehanizam za upravljanje koji treba da usmerava aktivnosti na nacionalnom i lokalnom nivou, kao i opredeljenje nadležnih institucija da se sprovedu neophodne strukturne reforme i konačno, značajne ljudske i finansijske resurse. Na primer, Garancija za mlade podrazumeva da se mladoj osobi pruži kvalitetna ponuda u roku od četiri meseca od ulaska u status nezaposlenosti, što znači da Nacionalna služba za zapošljavanje treba da raspolaže dovoljnim sredstvima za mere aktivne politike zapošljavanja. Ukoliko sumiram, izvodi se preporuka da treba kreirati mere ravnomernog regionalnog razvoja kako bi se mladi podstakli da ostaju u svojim sredinama, te stvoriti mogućnosti za samozapošljavanje, stručno usavršavanje, plaćene prakse, prekvalifikacije i dokvalifikacije – ističe programska asistentkinja KOMS-a.
Da li bi sve prethodno istinito i sa prizvukom afirmativnog, pita se Nina Stojanović – bilo garancija da mladi neće otići iz Srbije – ne postoje pouzdani podaci.
Da li će mladi i dalje nastaviti da razmišljaju o odlasku pota se naša sagovornica i dodaje:
– Garancije da neće ne postoje, a garancije da hoće se pretpostavljaju ili uviđaju. Medjutim, ukoliko se poveća učešće mladih u procesima donošenja odluka, i na lokalu i na nacionalnom nivou, smatramo da to može biti korak bliže ka ohrabrivanju mladih i potvrdi da je pravilan smer – birati da budu pitani i da pitaju, kao i da razmišljaju o odlasku iz svoje zemlje, ali i da razmisle šta će biti zagarantovano ako ne odu iz svoje države. Za početak, garancija da se o mladima-položaju i potrebama mladih neće odlučivati bez mladih – njihovog glasa i motivisanja da se uključe u proces donošenja odluka
Možda je i to garancija za nerazmišljanje ili bar smanjenje broja misli o odlasku iz sopstvene države?
M. M. Dabić
*Tekst je nastao u okviru projekta “MLADI: Savez za medijsku pismenost i digitalni značaj, projekt za podršku omladinskog građanskog učešća kroz medijsko i digital prisustvo”, koji se sporovdi uz podršku Delegacije Evropske unije u Srbiji, a koji sprovodi Institut za medije i različitosti u saradnji sa Krovnom Organizacijom Mladih Srbije, Lokal Presom, Novim Magazinom i Institutom za medije i različitosti – Zapadni Balkan.
