I posle 31 godine od početka sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, traga se za 9.876 ljudi, od čega je skoro 4.000 Srba; zajedničko za sve porodice je život više decenija u paklu neizvesnosti
U ratnim sukobima na tlu SFRJ nestalo je oko 35.000 ljudi, a sudbina 9.876 još nije rasvetljena. Bar isto toliko porodica decenijama živi u bolu i neizvesnosti, u psihološkoj patnji, finansijskim poteškoćama, a jedan dan godišnje nije dovoljan da se njihova situacija unapredi.
I posle 31 godine od početka sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, traga se za 9.876 ljudi, od čega je skoro 4.000 Srba. Jer, prema podacima Komisije za nestale sa spiska kojih ima 9.876 nalaze se 3.332 srpska imena, a još 616 Srba nlazi se na operativnoj listi predatoj hrvatskoj strani. Ti ljudi su, takođe, izvesno nestali, ali se na zajedničkoj listi ne nalaze, jer njihovi „slučajevi“ „nisu ispunili sve kriterijume Međunarodnog komiteta Crvenog krsta“.
U Kraljevu se danas – na Međunarodni dan nestalih i kidnapovanih, okupilo nekoliko desetina porodica koje više od dve decenije čekaju odgovor na pitanje – gde su nestali njihovi najmiliji?
Pogledajte VIDEO:
– Težak su to bol, patnja i večito pitanje: gde su? Nismo ih pronašli, niti sahranili. Svake godine jedno isto, slušamo prazne priče – kaže Jadranka Jagličić, članica Udruzenja kidnapovanih i nestalih.
Njeni roditelji iz sela Dojnice – od 1999. vode se kao nestali sa još 14 meštana tog sela u okolini Prizrena.
– Prošle godine dobili smo obećanje da ćemo dobiti informaciju o njihovoj sudbini, ali se do danas nije desilo ništa konkretno. Ništa se nije pokrenulo sa mrtve tačke – opominje Jagličić.
Suprug Jelene Ađančić kidnapovan je 1998. godine sa svog radnog mesta na kopu Belaćevac u opštini Obilić. Ostala je sa bebom od osam meseci, a da do danas nije saznala išta o sudbini svog supruga:
– Tada još uvek nije bilo bombardovanja, tek su krenula kidnapovanja. Dobijali smo razne informacije koje nisu mogle da budu proverene, jer je potrebno 48 časova da se najavi Međunarodnom komitetu Crvenog krsta kako ste saznali da je on negde. Kada god bi se desilo da imamo informacije, mi bismo ih prosleđivali Međunarodnogm komitetu CK, ali oni nikada ništa nisu našli, osim samo da je „tu neko bio, a ne i ko“.
Čekanje na istinu o stradanju najrodjenijih za porodicu predstavlja decenije tuge i neizvesnosti. Njihove su želje samo da saznaju šta se tim ljudima desilo, a sa ovog skupa upućena je i opomena državi da je neophodno da se pitanje nestalih rešava brže i efikasnije.
– Mi ne znamo do kada će agonija trajati i zato molim sve institucije da pokrenu ovo pitanje sa mrtve tačke, da ih jednom pronađemo i sahranimo, inače – razgovarala sam sa svojom porodicom da idemo da štrajkujemo ispred nemačke ambasade, jer mi, zapravo i znamo ko su svedoci. Svedoci su nemački vojnici koji su bili stacionirani u Prizrenu. Njihov je zadatak bio da čuvaju meštane iz Prizrena i okoline, ali su oni, izgleda, došli da čuvaju samo Albance, a ne i Srbe – ocenjuje Jadranka Jagličić.
I Jelena Ađančić dodaje da su članovi porodica nestalih i kidnapovanih i kivni na državu Srbiju koja decenijama ne usvaja zakon koji bi bio vezan za rešavanje problema ovih porodica.
Obeležavanju Međunarodnog dana nestalih u Kraljevu danas su, pored porodica nestalih i kidnapovanih, prisustvovali i članovi Pokreta Srce Heroja u organizaciji Kordinacije srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica sa područja bivše Jugoslavije.
M. M. D.
