Sedmočlana porodica Spasić iz Kovanluka kod Kraljeva ostala je, u požaru, pre dva dana bez krova nad glavom.
Preživela je tek poneka sitna uspomena. Spasići skupljaju hrabrost da preguraju teške dane.
A bilo ih je mnogo i pre ove nesreće. U Kraljevo su sa Kosmeta došli 2002. godine. Iza sebe imaju iskustvo života u getu i trauma koje on nosi.
Aleksandra, koja je onkološki pacijent, njen muž, njegovi roditelji i troje dece: Nemanja (24), Katarina (22) i Veljko (17) uzdaju se u pomoć svih dobrih ljudi. Pokažimo da nas ima!
Neki već jesu. Mnogo dobrih ljudi koje je dirnula nesreća Vasića odmah su ponudili pomoć. Njihovo dvorište danas je bilo puno ljudi koji su, iz onoga što je od kuće od 100 kvadrata ostalo, izbacivali izgrorele stvari. Spasići su srećni što su na okupu i u tome traže utehu. Za ostalo će se, kažu, već nekako snaći.
– Bila je ovo naša divna kuća u kojoj ničega nije nedostajalo. Ljubavi ponajmanje – kaže za portal Krug Aleksadra Spasić.
Pogledajte VIDEO reportažu:
Suze joj se slivaju niz lice, ali Aleksandra je navikla da utehu traži u najmilijima. Pre tri godine teško se razbolela. Usledila je invalidska penzija. Nada se da će biti pomoći onih koji su svesni da čoveku, pored zdravlja, ništa nije tako važno kao dom. Ono mesto na kojem umeš i možeš da budeš samo svoj. I srećan.
Odmarali su, kaže nam Aleksandra, te večeri, u utorak 5. decembra kada im se učinilo da svetli zadnji deo kuće. Onda su čuli nešto što im je zvučalo kao vatromet. Nažalost, goreo je njihov dom, a požar je krenuo, najverovatnije izazvan (kažu da s uim tako rekli inspektori) kratkim spojem u pomoćnoj prostoriji u kojoj su imali ogrev spremljen za zimu. Kuća sa drvenim gredama i lamperijom brzo je planula. Stajali su i gledali. Duga četiri sata, nemoćni da učine bilo šta dok su se vatrogasci borili sa stihijom.
Kupili su je 2002. godine kada su se skućili u Kraljevu. Pre toga dve godine živeli su kod rođaka, od kuće do kuće u Trsteniku.
– Živeli smo lep život, upoznavali ljude, družili se, a sada samo želimo da opet imamo svoj krov nad glavom. Da kuću okrovimo pre snega – kaže Aleksandra.
I Katarina koja se vratila u Kraljevo kada se mama razbolela, da joj bude blizu, pa sada studira na Višoj ekonomskoj školi u gradu na Ibru, sigurna je da će pomoći dobri ljudi.
– Ima puno dobrih ljudi koji dolaze. Poznati i nepoznati. Nikoga nismo zvali, nije bilo potrebe. Stigla nam je pomoć u odeći, nešto hrane, sredstva za higijenu. Sada nam je najvažniji građevinski materijal. Sve ostalo ćemo lako – kaže Katarina Spasić.
Ona je hrabra, bodri mamu koja nemože da zadrži suze. Dok ih gledam zagrljene, shvatam da nama ostalima fali samo malo truda, želje i mogućnosti da „spasimo Spasiće“. Ako svako odvoji za njih onoliko koliko može, biće opet kuća u Ulici Kovanlučkoj 190 A puna radosti i smeha. Veseliće se opet Spasići koji su i danas spremni da kenu sve ispočetka, ali će im biti mnogo lakše ako znaju da na tom putu nisu sami.
Trenutno su razdvojeni: neki kod komšija, neki kod rođaka, dobri ljudi žele da pomognu, ali Spasićima nedostaje njihova kuća.
Svi koji su u mogućnosti, novčanu pomoć mogu d aupute na žiro raćun Aleksandre Spasić 200 – 132296774 – 41. Oni koji žele da pomogni lično mogu da pozovu Katarinu Spasić na telefon 064 942 16 28.
Da spasimo Spasiće možemo svi zajedno, jer „najbolje u čovekovom životu su njegova mala, bezimena, nezapamćena dela dobrote i ljubavi“.
M. M. D.
