Od industrijskog giganta do uspomene: „Fabrika vagona” danas bi slavila 90. rođendan (VIDEO)

Prvog aprila 1936. godine, u Kraljevu je, pisala je tadašnja Poitika, „počela sa radom železnička radionica za opravku teretnih vagona”. Tokom prvih 40 godina, do 1976. u svojim „zlatnim“ godinama kraljevačka „Fabrika vagona“ proizvela je oko 40.000 vagona koji bi, poređani jedan do drugoga, zauzeli prugu od Beograda do Zagreba.

Zatim je došlo vreme daka smo o ovom preduzeću imali prilike da čitamo samo u kontekstu protesta bivših radnika, koji su tražili isplatu neizmirenih zarade ili kada Agencija za licenciranje stečajnih upravnika oglasi prodaju nepokretne imovine fabrike.

Kao najstarije kraljevačko preduzeće, „Fabrika vagona” je nakon Drugog svetskog rata izrasla u giganta mašinogradnje. Sedamdesetih godina zapošljavala je više od pet hiljada radnika i godišnje proizvodila više od hiljadu vagona. Ekonomske sankcije su pogubno uticale na njen razvoj, pa je najveći broj stručnjaka i radnika otišao „trbuhom za kruhom”. Poslednje godine Fabrika vagona preživela je uglavnom zahvaljujući remontu starih vagona. U međuvremenu, tranzicija joj je donela i neuspešnu privatizaciju od strane ukrajinske kompanije „Azov impeks“ iz Donjecka.

Ukrajinci su „Fabriku vagona” u aprilu 2006. godine kupili za 200.000 evra, obavezujući se da će vratiti dugovanja od 7,5 miliona evra i da će u proizvodnju uložiti još 6,4 miliona evra. Obavezali su se i da će izmiriti dug prema radnicima koji je tada iznosio oko 220.000 evra. Za sve to dobili su osam fabrčkih hala, restoran društvene ishrane, konstrukcione biroe, pedesetak hektara placa…

Ugovor o privatizaciji raskinut je polovinom januara 2010. godine zbog „neispunjenja investicione obaveze za drugu i treću godinu u ukupnom iznosu od 2,7 miliona evra i nepoštovanja socijalnog programa“. Bilo je to posle višemesečnih štrajkova, čak i glađu, zbog zakasnelih plata, nepovezanog staža, ali pre svega nedostatka posla. Tada je na sednici Komisije za preduzimanje mera, po obavljenoj kontroli ugovornih obaveza Agencije za privatizaciju, doneta i odluka o naplati bankarske garancije i ugovornih kazni. Firma je tada promenila ime u Koncern Fabrika vagona Kraljevo AD u restrukturiranju.

U međuvremenu, Agencija za privatizaciju je po odluci suda obavezana da Ukrajincima nadoknadi štetu od oko 3,95 miliona evra sa pripadajućom kamatom u visini eskontne stope Centralne evropske banke, kao i troškovie parničnog postupka od još 3,2 miliona dinara. Sud je ustanovio i da je Agencija za privatizaciju, prilikom kupoprodaje „Fabrike vagona” prevarila kupca, jer nije navela da fabrika ima nagomilane višemilionske dugove.

Pre 11 godina, par desetina bivših direktora, inženjera i ekonomista nekadašnjeg kraljevačkog giganta pokrenuli su inicijativu za oporavak preduzeća koje je u najboljim danima proizvodilo 27 vagona dnevno.

Dogodilo se da su osporeni od strane onih koje su sami pozvali da na konferenciji za novinare čuju na koji način nekada uspešni rukovodioci sagledavaju put kojim preduzeće ubuduće treba da ide. Negodovali su predstavnici sindikata i članovi Radne grupe za sprovođenje programa tehnološkog viška zbog toga što, kako su rekli, bivše rukovodioce ne zanima kako je radnicima koji mesecima nisu dobili ni dinar plate, pa se njihove porodice na sve moguće načine dovijaju kako hleb da kupe i da Fabrici vagona za oporavak nedostaje oko 40 miliona evra.

U Fabrici vagona tada je sprovođena anketa na kojoj se 730 preostalih radnika izjašnjavalo o napuštanju preduzeća uz isplatu određenih sredstava koje bi država ponudila kroz program rešavanja tehnološkog viška, a za odlazak se prijavilo 435 zaposlenih.

Pre deset i po godina u stečaj su otišli najpre delovi nekadašnjeg preduzeća, a u januaru 2016. i sam koncern.

Održali su bivši radnici „Fabrike vagona” 2017. godine i poslednji pomen svom bivšem kolektivu, zaključujući kako „ovo preduzeće nisu zatvorili ni Nemci 1941. godine, jer je nedelju dana posle zaršetka streljanja Fabrika vagona ponovo počela da proizvodi vagone”, a da je fabrika postala „pokojnica koja je dušu ispustila u svojoj 81-oj godini”. O tome čitajte OVDE ili pogledajte video  

Svojevremeno je bivši direktor Fabrike vagona i nekadašnji savezni jugoslovenski ministar za privredu Tomislav Simović predlagao plan za oporavak Fabrike vagona.

„Naša železnica raspolaže sa više od 10.000 teretnih vagona od kojih je više od polovine neupotrebljivo. Ako je npr. prosečna težina vagona 20 tona, a prosečna dužina 20 metara, onda je prugu od dvesta kilometara (10.000 h 20 m) „zarobilo“ 200.000 tona (10.000 h 20 t) „starog gvožđa“, koje naša železara i livnice uvoze. Istovremeno, železnica ima stalnu potrebu za najmanje 2.000 teretnih vagona, što pruža priliku da se u dugom periodu zaposli npr. Fabrika vagona Kraljevo (500 radnika) i mnogo pratećih fabrika (500 radnika).

Naša železnica ima „Generalni projekat sa elementima idejnog projekta rekonstrukcije do dve hiljade starih u savremene teretne vagone“, koji pokazuje da je isplativost modernizacije starih teretnih vagona oko 4,5 puta veća u odnosu na isplativost nabavke novih. To znači da su ulaganja u nabavku novih teretnih vagona ekonomski neopravdana dokle god u inventarskom parku Železnica Srbije postoje stari tipovi koji se mogu rekonstruisati u savremene vagone. Za realizaciju ovog projekta veliki značaj ima vreme, jer svakim danom vagoni propadaju. Ukoliko se odmah ne pristupi rekonstrukciji, više od polovine vagona će nepovratno propasti i mogu se prodati samo kao „staro“ gvožđe.

Fabrike vagona bi pokrenula proizvodnju vagona u periodu dužem od četiri godine, i to samo za potrebe naše železnice; zaposlilo bi se nekoliko stotina radnika; železare i livnice dobile „staro“ gvožđe; mašinski fakultet i tehničke škole dobili bi na značaju itd. Ponovo bi bila pokrenuta zaustavljena proizvodnja 32-osovinskog transportera za potrebe EPS-a (završeno više od 60 odsto poslova) i proizvodnja 25 vagona za prevoz limova za potrebe železare (završeno oko 65 odsto). Trebalo bi samo malo dobre volje, pameti i želja imamo“, zaključio je tada Simović.

Uspomena na „Fabriku vagona” ostaje svedočanstvo ne samo o jednom preduzeću, već i o vremenu u kojem su znanje, rad i industrija imali težinu. I o vremenu u kojem nam je, kako su govorili njeni nekadašnji rukovodioci, možda najviše nedostajalo volje. I to ne samo dobre, nego i – političke.

M. M. D.