Obrazovna destrukcija i prenos znanja u vremenima kriza i neizvesnosti
Obrazovanje u današnje vreme bitno utiče na sve druge oblike društva, pa i na oblast bezbednosti u vremenima kriza i neizvesnosti. Pogotovu je to za nas značajno zbog procesa koji se događaju u Evropi, te u njenoj blizini u poslednje tri godine – pandemija, migrantska kriza, rat na Bliskom Istoku i rat u Ukrajini. Svaka od ovih kriza na svoj način je uticala na formiranje procesa valorizacije obrazovanja i odnosa društva prema tom zadatku. Obrazovanje u tom smislu mora intenzivno da se menja i da se prilagođava takvim situacijama. Međutim, na tom putu pojavila se velika prepreka, koja se na prvi pogled ne vidi, a to je obrazovna destrukcija.
Šta je obrazovna destrukcija?
Polje obrazovne nejednakosti je uslovilo nedostatak aktivnosti u akademskom svijetu, te potpunu eskalaciju neakademskog ponašanja zasnovanog na neoliberalnom individualizmu. Jačanje neolibaralnog individualizma unutar obrazovnih institucija, još više nagrizao problem zajedničkog rada u ostvarivanju kvaliteta. To je sa druge strane podrilo institucije, naročito univerzitete i srednje škole (obrazovanje nastavnika), a podstaklo bujanje privatnih institucija sa upitnim sistemom rada. Jer, neoliberalni individualizam je potpuno zamijenio logiku zajedničkog djelovanja i napretka u sistemskom smislu, čak i na nižim upravljačkim nivoima. On je podstakao sve oblike nejednakosti (urbano-ruralno, nacionalno, ekonomski, politički), koji su podstakli odlazak najobrazovanijih mladih ljudi.
Neoliberalni individualizam je ukočio sve oblike sadašnjeg upravljanja obrazovanjem, bez obzira na njihove ciljeve, jer je on individualni skepticizam doveo do tog nivoa nepovjerenja, da se isključuju sva sistemska rešenja i umesto njih rađa destruktivni prostor neobrazovanosti, bez obzira na sve ostale predznake (nacionalne, verske, ekonomske, intelektualne itd). Nejednakost nas vodi ka dubinskoj neobrazovanosti, a ona ugrožava našu otpornost i bezbednost u doba neizvesnosti.
Sudar sa političkom destrukcijom
Svi ovi elementi obrazovanja sudaraju se sa političkom destrukcijom, tako da se u tom sudaru, ogleda nivo demokratskih odnosa prema obrazovnom sistemu. Kod nas je jaka politička destrukcija, što dovodi do veoma niskog nivoa demokratskih odnosa u obrazovanju.
Politička destrukcija, naročito danas podržana od populističkih partija, nema nikakav interes da uvodi reformske zakone, jer su oni, u suštini, oslonjeni na demokratske procedure i objektivno primenjivanje obrazovnih alata. Primena ovih modernih obrazovnih alata, eliminiše partijsko upravljanje institucijama obrazovanja, ali eliminiše i klanove unutar ovako podeljenog obrazovanja. I tu je ključ problema koji političari ne žele da reše. Međutim, tu nije kraj, ovakav pristup političkih moćnika, a zasnovan je na političkoj destrukciji, rodio je obrazovnu destrukciju (ne samo školsku), koja ima veoma duboke posledice po društvo.
Obrazovna destrukcija je mnogo opasnija od političke, ona se oslanja na uvođenje subjektivnih pravila, koja kontrolišu razvoj sistema standarda, normi, ideja i interesa zajednice.
Obrazovna destrukcija bazira se na urušavanju kredibiliteta pojedinaca i institucija, kako u obrazovanju, tako i u društvu uopšte. Pojam obrazovna destrukcija po sebi je nonsens, jer uloga obrazovanja je da gradi znanje za razvoj društva, ali je jasno da obrazovna destrukcija ruši upravo taj sistemski zadatak.
Obrazovna destrukcija ne dozvoljava sistemski pristup odnosu obrazovanja i kompletnog društva na bazi zajedničkih potreba za razvojem, ali kada se relativizira potreba naučnog i stručnog rešavanja složenih problema. Zatim, stvaranje atmosfere površnosti, isto tako izbegavanje povezivanja, izbegavanje da se rešavaju složeni problemi, onda je obrazovna destrukcija ispunila cilj, a to je potpuno zaustavljanje društva u procesu modernizacije na bazi nedovoljne obrazovanosti.
Nedovoljna obrazovanost se meri uključivanjem u globalne proces na način da društvo može da implementira na vreme inovacije i tehnološki napredak u odnosu na razvijene zemlje. Mi tu mnogo zaostajemo. A opravdanje se obično traži u neoliberalnom individualizmu i političkim odnosima. Međutim, ipak je ovde u pitanju društvenih odnos prema znanju.
za Krug piše dr Refik Šećibović, Visoka škola za turizam i menadžment Konjic
