Nigde nije pogrešila osim što nije na vreme verovala u iskustvo i godine. Sve one gluposti koje su joj servirane na pozlaćenim i srebrnim pladnjevima o slobodi, supermoćima jedne žene, željama duboko potisnutim i uverenjima da je ljubav dovoljna da promeni drugoga nestale su godinama. Ne kroz priče sa prijateljicama, niti gledanjem sapunica, već ozbiljnim traganjem putevima gusara koji su verovali da ih tamo negde čeka zakopano blago.
Tragala je za putevima, a onda je pronašla kartu. Pohabanu, umazanu od pređašnjih korišćenja. Po njoj su ostali tragovi prolivenog crnog vina i ruma. Govorili su o noćima u kojima se tuga lečila alkoholom, a glad za zlatom bila jača od razuma. Tragovi voska svedočili su o mraku kroz koji se tumaralo tražeći izlaz. Masne mrlje svedočile su o gozbama koje su trajale do duboko u noć. A svaka gozba budila je strast, ludilo i osećaj nepobedivosti. Do jutra bi ostajali samo mamurluk, prazne boce i još jedna izgubljena iluzija. Mnogi bi je najradije zaboravili.
Oni najjači nastave svoj put uvereni da ih blago negde čeka.
Ožiljaka je napretek. Lečenja od fatamorgane su kao cunami koji opustoši sve za sobom. Međutim, zapis ostavljen u amanet ostao je duboko urezan u pamćenju, pa su vera, nada i želja na kraju ipak vodile prema ostrvu s blagom.
Naviknuta na kafu bez šećera, gorčina je vremenom preuzela primat među čulima. Nije joj smetalo. Zapravo, nije se ni pitala zašto nešto ima tako gorak ukus, a nije grejp.
Istrošena vremenom i iskustvom gusara, karta je sve manje ličila na kartu, a sve više na savršeno montiran dugometražni film. To se tada nije videlo. Ona, zapravo, nije videla ništa osim obaveza za koje su joj govorili da ih je sama birala. Godine ovde nisu važne. Ni one, ni ove. Važno je da je matrica uvek ista: „Sama si birala.“ Kao da je to sladoled koji biraš. Ako ti se dopadne, poližeš ga. Ako ne, baciš ga i ne okrećeš se. Kako bi to bilo dobro. Malo lizneš ovde, malo onde… pa ispočetka.
A onda se pojavi ono staro pitanje: šta bi bilo kad bi bilo?
Iz ideje koja se matrično prenosi rađa se nova, naizgled originalna ideja. Ona svoje mesto ne pronalazi na papiru, nego u srcima stvaralaca. Scenario polako otkriva likove. Dolaze razumevanje i prihvatanje. Zatim nerazumevanje, odbacivanje, lutanja, bol, strasti i ludila. Radnja je obojena vlastitim bojama. Kostimi se smenjuju kao na filmskoj traci, menjajući epohe i stilove, uz pažljivo odabrane zvukove u pozadini. Bez obzira na spoljašnji svet, muzika ostaje uvek ista. Sve drugo se menja. Kasting prođu i neželjeni, jer u mutnim vremenima sve su vode mutne. I tako se kadrovi slažu, danas često uprošćenim tehnikama. Montaža, međutim, neretko krene pogrešnim smerom pa se izgubi smislena celina.
Svedoci onih vremena rado bi podesili ton i dodali malo boje atmosferi. Ne ide. Ne prima se. U trendu je sveznanje. Pozlaćeni pladanj još nije pun. Kafu je zamenio čaj. Gusarske karte su iz nekih prošlih vremena, a ostrvo s blagom danas se meri kvadratima i istrošenim automobilima, jer sirotinja retko ima privilegiju da bira.
Od specijalnih efekata i novca zavisi hoće li se vaš film prikazivati na Kanskom festivalu ili u dobro ozvučenom podrumu, napravljenom za projekcije kada treba okupiti porodicu. Posle toga traka se pažljivo pakuje u arhivu. Jednoga dana pronađe svoj put do smeća. Ne zbog filma, nego zbog neverovanja u iskustvo i godine.
One godine obeležili su nesvesnost i „sveznanje“. Ova pamet danas često, gotovo stidljivo, ponavlja: „Gde su mi one godine?“
Marijana Semić Šećibović
