Ostrvo

Svi smo mi samo ostrva u reci vremena koja se komeša oko nas dok nas, na kraju, ne odnese…

   Soba je bila mračna. Jedino svetlo je dolazilo od male stone lampe, na pisaćem stolu za kojim je sedela i dremuckala, glave oslonjene o dlan.Trgla se kada je čula da se vrata otvaraju i pogledala u pravcu doktora koji je ušao noseći svežanj papira ispod pazuha.

– Sestro otvorite prozor da se provetri, ovde je zagušljivo.

   Ustala je, otvorila prozor i podigla roletnu. Jutarnje sunce je obasjalo sobu, nekoliko aparata koji su tiho zujali i, u sredini sobe, krevet na kojem je ležao pacijent. Čovek je imao zavijenu glavu, masku sa kiseonikom, desnu ruku podignutu i fiksiranu gipsom, ceo grudni koš do prepone je bio u gipsanim zavojima, desna noga zavijena i u gipsu. Sa stalaka pored kreveta visilo je nekoliko boca i kesa, sa različitim  tečnostima koje su se slivale do braunila u njegovoj ruci.

  Okrenula se od prozora i pogledala doktora najzavodljivijim pogledom, ali je on bio zadubljen u monitore iznad kreveta. Primetila je da sunce „bije“ pacijentu u oči i okrenula se da spusti roletnu da mu ne smeta.

– Noć je prošla mirno koliko vidim.

– Da, doktore… šteta za tako mladog čoveka…

– Sudbina, šta ćete. Dobro da je još živ…

– Žao mi je i nje…

    Samo je odmahnuo rukom i zadubio se u monitore.

      *   *  *

    Dremao je zavaljen u udobnu belu ležaljku. Dopirao je samo zvuk talasa i slankasti miris mora. Kada mu je sunce doprlo do očiju, sa stola je uzeo veliki slamnati šešir i stavio ga na glavu. Sve je bilo skoro savršeno, ali…..

    Iz mračnog tunela iza njega pojavila se starija žena:

– Šta biste danas za ručak, gos`n Vladimire?

– Šta god ti rešiš, znam da će biti dobro.

 Okrenula se i ušla ponovo unutra, a na ulazu u tunel se pojavio stariji čovek i obratio mu se:

– Vreme je lepo i more je toplo, da li ste raspoloženi za kupanje?

– E baš bih mogao, hajdemo!

   Čovek je izašao iz tunela gurajući invalidska kolica. Vladimir se prebacio, a zatim ga je Jorgos odgurao do lifta kojim su se obojica spustili na malenu plažu od belog peska. Jorgos je odgurao kolica do vode, Vladimir se spustio u tirkizno plavu lagunu i otplivao nekoliko krugova. Laguna u kojoj je plivao bila je sakrivena stenama od okoline. Pogledao je uvis i bio je jako zadovoljan onim što je video. Izgledalo je kao bilo koje od malih stenovitih ostrva ali je ovo, za razliku od drugih, bilo pretvoreno u sasvim udoban dom na više nivoa, sa svim što je bilo potrebno da se moglo živeti i bez kontakata sa okolnim svetom. Koštalo je mnogo i trajalo je dugo da se u steni useku sve prostorije, rezervoari, komore za hlađenje, da se na vrh postave foto električni paneli, da se terase sakriju tako da je, sa mora gledano, sve bilo prirodno i nedirnuto.

       Doplivao je nazad i Jorgos ga je odgurao do lifta i ponovo su se popeli do terase na kojoj je ležao. Razmisljao je o sklopu okolnosti koji ga je doveo do ovog mesta i trenutka…   

       Bilo je to davno, tek je počeo da studira, kada je, ohrabren dobrim rezultatima na fakultetu, odlučio da se časti putovanjem po grčkim ostrvima. Stigao je na jedno malo ostrvo i pretrpanu luku i rešio da ga istraži pešačeći. U sledećoj uvali je naišao na grupu mladih ljudi koji su ga pozvali da im se pridruži. Pričalo se, pevalo i pilo, a onda mu se sve zamračilo, probudio se sledećeg jutra mamuran, s glavoboljom, ispražnjenog ranca i novčanika. Vratio se do luke, samo da bi utvrdio da odatle ne može nikoga da pozove a da prevoza nema narednih pet dana.

Očajan, krenuo je stazom uzbrdo dok nije zašao do jednog maslinjaka gde je seo da se odmori i zadremao. Trgao se kada je osetio nešto vlažno na licu. Bio je to pas, koji ga je liznuo veselo mašući repom. Za njim je naišao stariji čovek, vodeći magarca sa samarom. Srećom govorio je i engleski, pa kada mu je Vladimir objasnio šta mu se desilo, starac mu je ponudio da radi i zaradi za svoj povratak kući. Vladimir je ponudu oberučke prihvatio nadajući se da i to nije neka prevara. Posle pola sata hoda su stigli do male kamene kuće iz koje je izašla starica. Tako je upoznao Jorgosa i Jekaterini. Sledećih dvadesetak dana su brali grožđe i smokve. Od grožđa su pravili vino, a smokve i drugo povrće iz bašte nosili su do luke i prodavali turistima. Posle dvadesetak dana, Jorgos mu je dao para dovoljno da se vrati u svoju zemlju, ali se njemu nije išlo. Srodio se sa to dvoje staraca i zavoleo je to mesto. Pričajuci sa njima, saznao je i njihovu priču.

                                                   Jorgos i Ekatarini

Rođen kao drugi sin u porodici, bio je viđen da ode na škole i da sam sebi stvori život. Stariji brat će naslediti imanje, a mlađi će se školovati i naći svoju sreću tamo negde, u belom svetu. One godine kad je završio srednju školu, u državi se desio vojni puč i otac mu je poručio da se ne vraća kući, već da ode preko granice, što dalje to bolje.

U Moskvi je završio studije, a prvi posao je našao na naftnoj platformi. Radio je tu nekoliko godina, sve dok mu se nije desila nesreća u kojoj je ozbiljno povređen. Noga mu je bila polomljena na dva mesta i trebalo je da bude hitno prebačen na kopno, ali je zbog lošeg vremena morao da sačeka nekoliko dana. Do trenutka kad je prebačen u bolnicu, stanje se toliko pogoršalo da mu je posle nekoliko operacija, noga ostala kraća. Oporavak je bio dug i vrlo bolan, što je on obilno ilustrovao psovkama na svim jezicima koje je znao… a znao ih je više nego dovoljno.

Dernjao se kao magare pokušavajući da napravi par koraka, a zaćutao je tek kad mu je, posle jedne obilne serije psovki na grčkom, jedna od sestara odgovorila kako je sreća što ga ne razumeju, jer bi ga verovatno izbacili. A onda se nasmejala kad je videla njegov zbunjen izraz lica što je u bolnici usred engleske nedodjije čuo svoj jezik. Od tog dana, više mu terapije nisu bile mučenje… Njena reč i blagi pogled su bili više nego lekoviti, svakog dana je iščekivao trenutak kad će čuti njene korake. Dan po dan, lagano su se zbližavali, toliko da su njegov izlazak iz bolnice proslavili u njegovom stanu u koji se ona ubrzo i trajno uselila.

Živeli su dobro, Ekaterini je radila i dalje, njemu je kompanija isplatila poveliku nadoknadu, ali ih je nešto vrlo „svrbelo“. I kad je svrab postao nesnosan, prodali su sve što su imali i vratili se u Grčku. Posle svadbe su neko vreme živeli sa njegovom porodicom, ali su oboje želeli svoj mir. Kad im je jedan njen rođak ponudio kućicu sa baštom koja je godinama bila prazna, oberučke su prihvatili ponudu. Živeli su tu već više od deset godina kad se u njihovim životima pojavio Vladimir.

                                                               ***

Bio je već na poslednjoj godini fakulteta kad mu je stigao poziv od nekog advokata da dodje na otvaranje testamenta nekog čoveka, njemu nepoznatog imena. Kako su mu roditelji bili mrtvi, a rodbinu nije poznavao, nije imao ni koga da pita. Uglavnom, tog dana je ušao u jednu staru zgradu, širokim stepenicama se popeo na drugi sprat i ušao u stan koji je više ličio na muzej, sa masivnim nameštajem od nekog tamnog drveta, prekriven čaršavima i slojem prašine.

Sekretarica ga je uvela u veliku sobu, a tamo, za ogromnim pisaćim stolom je sedeo starac, potpuno sede kose i tankih, negovanih brkova, koji su bili u modi u vreme nemih filmova. Kad se Vladimir predstavio, starac je samo klimnuo glavom i odahnuo. Rekao mu je da je njegova kancelarija već godinama zatvorena, ali da ima zahtev od klijenta da baš on bude izvršilac njegove poslednje volje. Kad mu je Vladimir rekao da on i ne zna ko je taj čovek, advokat ga je zamolio da se još malo strpi, pošto još neko treba da dođe.

Posle desetak minuta u kancelariju su ušle dve žene. Starija je imala 55 do 60 godina. Bila je u tamno sivom dvodelnom kostinu od tvida. Na beloj košulji ešarpa je bila vezana kao kravata. Kosa joj je bila proseda, zalizana i vezana u čvrstu pundju. Velike zatamnjene naočare pokrivale su joj oči i pola lica.

Sa njom je bila njena mlađa verzija, ali u plavom kostimu, malo više razbarušena i u dosta kraćoj suknji. Crna kosa je bežala iz punđe, a preko tamnih naočara je virio par tamnozelenih vragolastih očpju. Advokat ih je predstavio kao Viktoriju i Emu, osobe od poverenja, koje su vodile računa o Ivanovoj imovini.

Na Vladimirov upitni pogled, advokat je rekao da će mu uskoro sve biti jasno. Sekretarica je otvorila orman u kome je bio televizor sa video rikorderom u koji je ubacila kasetu. Na ekranu se pojavio čovek u svojim pedesetim koji je monologom objasnio sve. Tako je Vladimir saznao da mu je Ivan ujak, majčin brat od strica, koga se odrekla sva rodbina osim Vladimirove majke i da je ovo način da joj uzvrati ljubav i poverenje.

Kad je Vladimir upitao advokata o Ivanovoj smrti, sazao je da je Ivan, zapravo, nestao, pošto je jednog dana isplovio i više se nije vratio. Čamac je nađen kako plovi, bez ikoga na njemu, a kako potraga ni posle mesec dana nije dala rezultat, zvanično je proglašen mrtvim i tada je advokat pozvao sve koji su bili pomenuti u testamentu.

Ostavština se sastojala iz dva dela, malog stana, mesečne apanaže sasvim dovoljne za život i pet debelih, tvrdo ukoričenih svezaka koje su bile Ivanov dnevnik. Drugi deo ostavštine će biti realizovan kad Vladimir diplomira. Takođe, u drugom delu bio je i fond za školovanje buduće Vladimirove dece.

Što se Viktorije i Eme tiče, Viktorija je obezbeđena doživotno, stanom i penzionim fondom, a Ema će dobijati platu da nastavi da brine o svoj imovini dok Vladimir ne ispuni uslove i preuzme ostatak imovine. Nije rečeno koliko je to, ali je advokat dodao da se radi o većoj količini novca i nekretninama. Baš tako, neketninama, u množini. Vladimir je preuzeo dnevnike, ispotpisivao gomilu nekih papira, primio prvu ratu novca i potpuno sluđen seo u kafić na ćošku. Osećao se vrlo zbunjeno, prvi put je imao toliko novca u ruci, ta jedna rata je bila veća od njegove šestomesečne stipendije. Poručio je najskuplje piće, samo iz želje da proba kako to izgleda kad možeš sebi da priuštiš takav luksuz. Koktel mu uopšte nije prijao i dok se borio sa njim, video je Viktoriju i Enu kako prolaze i pozvao ih na piće. Sedeli su dugo i pričali sve dok nije pao mrak i dok od njih nije saznao ko su one i odakle u toj priči.

                                                     Viktorija / Ema

U to vreme, u Čaušeskuovoj Rumuniji život je bio prilično težak. Bila je oskudica svega osim sirotinje. Viktorija je, otkako je znala za sebe, učila da je nemati normalno stanje, a imati pravo čudo. Iako su joj i otac, i majka radili u trgovini, malo je bilo toga što su mogli da priušte, jer je sve bilo, ili strogo kontrolisano, ili ga nije bilo, ili je bilo nepotrebno. I tako je bilo sve dok se u radnji nije pojavio čovek koji se bavio švercom, pun para i u potrazi za nečim čime bi se moglo trgovati. U radnju su nekoliko dana pre toga stigle isporuke ženskog veša i kožnih rukavica. Švercer je bio oduševljen i vrlo brzo je iz radnje izneo dve ogromne torbe pune robe, a u radnji je ostavio svežanj leja, dinara i, čak, nekoliko dolara. Dinare je zamenio kod nekih njegovih prijatelja tako da su mu dolari ostali kao čista zarada.

Kad je sledeći put referent iz fabrike dolazio po porudžbinu, nekoliko dolara je promenilo vlasnika, a u njihovoj radnji je bilo robe i koju nije bilo moguće naći na drugom mestu, a vrlo često i nije bilo u prodaji, osim za neke kupce. Uskoro je tu bilo i robe čiji su papiri zagubljeni. U kući je počelo mnogo bolje da se živi. Iz, i dalje poluprazne radnje, izlazili su razni likovi noseći pune torbe, a gomilica dolara u rupi ispod praga je lagano rasla.

Međutim, to nije prošlo neprimećeno, pa se jednog dana pred radnjom zaustavio auto iz kojeg je izašlo nekoliko sivih ljudi u mantilima. Iz radnje su izveli oca i odneli knjige i račune. Sutradan su upali u kuću i temeljno je pretresli, našli gomilu robe i odveli i majku. Malu Viktoriju su odveli u dom gde su joj druga deca jako brzo otela farmerke, patike i jaknu, sve što joj je otac nabavio preko svojih kanala. Posle nekoliko dana po nju je došla jedna majčina rođaka i zajedno su se vratili u kuću u kojoj je Viktorija odrasla. Rođaka se brzo navikla na mnogo bolji život u gradu, pošto je tamo odakle je došla bila u još većem siromaštvu. Ne jednom bi je Viktorija našla kako pretura po ormanima tražeći novac za koji je pretpostavljala da je negde skriven. Kako ga nije našla, počela je da prodaje stvari iz kuće kako bi kupila alkohol. Da, bila je alkoholičar i kad je popila sve što je našla, na red je došla prvo garderoba, a zatim, lagano i sve ostalo.

Srećom, Viktorija je postala punoletna i na kraju je uspela, uz pomoć policije, da rođaku izbaci iz stana i života. Uspela je da se zaposli i da polako počne da dopunjava skoro praznu kuću. Jednom mesečno bi išla u posetu roditeljima koji su bili na izdržavanju dugoročne zatvorske kazne.

Još od prve posete, i otac i majka su joj savetovali da pobegne iz zemlje, jer je obeležena kao kćerka lopova zbog čega je nikad neće ostaviti na miru. Ona je isprva to odbijala, posebno što se zagledala u jednog starijeg kolegu koji takođe nije bio imun na njenu mladost i lepotu. Brzo su završili u krevetu, ali kad mu je, par meseci kasnije, rekla da je trudna, prvo je pokušao da je nagovori da abortira, a kad je ona to odbila, posle par dana je – nestao. Pokušala je da ga pronađe, ali se ispostavilo da čovek pod tim imenom nikad nije postojao. Koleginica joj je, šapatom, rekla da je on najverovaznije radio za Sekuritateu, zloglasnu Službu bezbedosti i da je bolje da ga više ne traži. Kad je ocu i majci rekla šta se desilo, oboje su joj, bez reči, pokazali vrata. Shvatila je šta su hteli da joj kažu i čim se vratila počela je da prodaje sve što je imala, pod izgovorom da joj pare trebaju za bebu.

Polako je kupovala ono što će joj trebati za beg. Unutrašnju gumu, pumpu, konopac, vodootporne kese… Kad je skupila hrabrost, sela je u autobus koji je išao preko granice. Pre same granice, izašla je iz autobusa pod izgovorom da joj nije dobro i da će tu sačekati autobus da se vrati. Umesto toga, krenula je peške ka selu koje je bilo blizu granice, u obližnjem šumarku sačekala noć i kriomice sišla do Nere, u to doba hladne i brze od jesenjih kiša.

Usput je zamalo izbegla patrolu. Dok joj je srce tuklo u grlu, znala je da je prošla na svega par metara od osude na dugogodišnju robiju. Ležala je na smrznutoj zemlji i osetila pokret u stomaku i to kao da joj je dalo snage da nastavi. Pretrčala je, pognuta, poslednjih stotinak metara i spustila se niz obalu. Znala je da nema puno vremena, skinula se, strpala odeću u kese, naduvala gumu, vezala kese i zagazila u reku. Od hladnoće su joj noge utrnule, ali je znala da nema nazad, posebno što je čula razgovor patrole.

Odgurnula se, zamahnula par puta, a onda ju je uhvatila struja i povukla. Čula je pucnje i znala da su je otkrili, ali je reka nosila sve dalje. Uspela je da stigne do druge obale, ali nije imala snage da izađe iz ledene vode. Skoro je izgubila svest, kad je osetila da je neko vuče. Kad je videla uniforme, pomislila je da su je uhvatili i pokušala da se otme, ali je to bilo suviše za njen iscrpljen i smrznut organizam. Onesvestila se i probudila nešto kasnije, okružena uniformama, ali ti ljudi nisu govorili rumunski. Shvatila je da je uspela, sa zahvalnošću popila malo toplog čaja. Mladi oficir joj je na mešavini ruskog, rumunskog i srpskog objasnio da mora da ode u bolnicu. Tako je upoznala Ivana.    

* * *

       Sedeli su dugo tog popodneva, pričali o svemu. Uprkos svom strogom izgledu, Viktorija je bila zanimljiv i duhovit sagovornik. Ema se držala vrlo diskretno, ponešto bi pitala, ali je više ćutala i slušala. Dogovorili su se da se nađu sutradan, da ga odvedu u njegov stan, da mu pomognu da se smesti i da mu daju papire. Nekoliko sledećih dana su mu pomagale da sredi stan koji je bio dugo izdavan podstanarima i prilično zapušten. Polako se prilagođavao novoj situaciji, pravio žurke u svom novom stanu, ali je brzo shvatio da je zbog svog novog statusa postao omiljen i kod onih kojima nikad to nije bio. Nastavio je sa druženjima, ali samo sa onima koji su bili uz njega i kad je živeo samo od stipendije i povremenih poslova kojima se bavio kad bi na kraju stipendije preostalo još puno do kraja meseca.

Svaki put, posle žurke, Ema bi ostala da mu pmogne da sredi stan. Isprva na to nije obraćao pažnju, dok ga jedan kolega nije pitao za nju. Odjednom je u njemu proradila ljubomora i prvi put je bio vrlo grub. Kolega je ostao zatečen, znajući Vladimira kao mirnog i vrlo staloženog.

Sledećih dana je prestao da pravi sedeljke i sam zbunjen svojom reakcijom. Pokušavao je da uči, ali su mu misli bile suviše zbrkane da bi uspeo da se koncentriše na spremanje ispita. Išao je u duge šetnje, ne bi li se umorio i našao dovoljno mira da može da spava, mada mu ni to nije pomagalo. Tog proleća je pao sve ispite. Pokušavao je da je izbaci iz glave ali, što se više trudio, sve mu je teže bilo.

Jedne večeri mu je pogled pao na ukoričene Ivanove dnevnike. Pokušao je da čita i vrlo brzo se našao zadubljen u život ujaka kojeg, nažalost, nikada nije video. Prva sveska je bila pisana kad je Ivan bio na akademiji i sastojala se od sećanja na detinjstvo i ranu mladost, sa gomilim anegdota i raznih drugih događaja, lepih i manje lepih, koji su Vladimiru pomogli da razume Ivanov komplikovani i povremeno vrlo težak karakter. Razumeo je zašto se cela familija pravila da on ne postoji, a opet je razumeo i zašto ga je Vladina majka volela uprkos svim ispadima i problemima koje je pravio sebi i svima oko sebe.

      Ivan

Od malena je bio težak za saradnju. Prek, prgav, tvrdoglav, uvek je isterivao neku svoju pravdu, po cenu svađa i tuča, ako je bilo potrebno. Nikoga nije štedeo i ni prema kome nije bio popustljiv. Zato i nije očekivao da iko bude popustljiv prema njemu. U starom kraju rekli bi da je bio „opasno zaguljen“. Imao je problema sa svima u svojoj okolini, a porodica ga se odrekla kad je, zbog njegovog svedočenja, većina muških završila u zatvoru. Jedina koja je bila na njegovoj strani i tada, a i kasnije je bila Vera, Vladina majka.

Kad je otišao iz sela, nekoliko meseci je živeo kod njih dok se nije upisao u vojnu gimnaziju. Stroga pravila, disciplina i uredan život su mu prijali. Završio je sa odličnim ocenama i upisao akademiju, a posle akademije, prvi raspored mu je bio na granici. Kao potporučnik bio je vođa patrole dok ne stekne iskustvo i postane komandir karaule.

Život je tekao relativno mirno, sve do noći kad su se sa druge strane čuli pucnji. Zalegli su u zasedu, očekujuči napad sa one strane. Bila su to prilično nesigurna vremena. Kad su primetili naduvanu gumu i obamrlo telo koje se poslednjim snagama držalo, Ivan se ne razmišljajući bacio u vodu i izvukao trudnu devojku, modru i jedva živu. Naredio je da založe vatru, iako je to bilo strogo zabranjeno. Skinuo je mokru uniformu, ogrnuo se šatorskim krilom i počeo da masira polumrtvu devojku.

Do trenutka kad je stiglo vozilo, devojka se već pomalo povratila, dovoljno da joj objasne da je, ipak, uspela da predje granicu. Ivan je, takođe, poslat u bolnicu i na kućno lečenje. Kad je Viktorija puštena iz bolnice, ponudio joj je da živi u njegovom stanu dok se ne snađe. Prihvatila je, nadajući se da će to trajati dok ne dobije dokumenta sa kojima će moći da ode u neku zemlju na zapadu.

Dok se spremao da se vrati u svoju jedinicu, čuo je da se sprema mala grupa koja će u okviru UN snaga da ode u Afriku da održava red tokom primirja. Mesec dana kasnije, posle svih vakcina, treninga i učenja, dobio je plavu beretku i novu uniformu. Sa Viktorijom se dogovorio da ostane dok se ne vrati, ali se rok produžio, tako da su ga, kad se vratio, sačekale nasmejana Viktorija i kmečeći zamotuljak koji se zvao Ema. Iskustvo je bilo toliko dobro da se odmah javio za sledeći rok. Tokom tog drugog roka je bio uvučen u sukob koji je rešio tako da su lokalni opasni momci završili krvavi i plavi, a devojka malo uplašena, ali nepovređena. 

Ispostavilo se da je ona ćerka bitnog i bogatog čoveka koji je Ivanu ponudio vrtoglavu cifru kako bi mu čuvao dete. Dogovorili su se da to realizuju kad završi rok u mirovnim snagama. Posle par meseci, kad je napustio vojsku, vratio se tamo i preuzeo brigu o prlično divljoj i razmaženoj gospođici. Kad je shvatio koliko je to naporno i komplikovano, posebno dok je pokušavao da održi korak sa tinejdžerkom kojoj je sve bilo dozvoljeno, odlučio je da stvori tim koji bi se bavio tim poslom i istovremeno mu omogućio slobodno vreme. Pozvao je neke ljude koje je upoznao dok je bio u mirovnim snagama i za koje je mislio da zadovoljavaju njegove kritrijume i da bi ih takav posao mogao da zanima.

Uskoro je formirana ekipa koja je izgledala mnogo drugačije od standardnih telohranitelja koji su gomilom mišića i teškog oružja uterivali strah potencijalnim problematičnim tipovima. Ovi su bili u crnim odelima, diskretni i neumoljivo efikasni, a povrh svega su i dobro izgledali. Odjednom se posao toliko proširio da je Ivanu najveći problem bio da nađe dovoljno sposobnih ljudi. Posao se proširio i na još neke države u okruženju. Pre nego što je i shvatio, imao je organizaciju veličine manje vojske. Plaćao je pošteno, ali je para bilo i više nego dovoljno, pa je počeo da ih šalje Viktoriji kako bi ih ostavila na štednju.

U medjuvremenu je i Viktorija razvila još jedan posao koji je počeo sasvim slučajno. Družila se sa jednom starijom komšinicom, pomagala joj oko nabavki i lekova, pozamljivala joj pare, iako je znala da je mala šansa da joj te pare vrati. Na kraju je komšinica prepisala svoj stan, pošto nije imala drugi način da joj vrati sve što je Viktorija učinila za nju.

Kad je komšinica umrla, Viktorija je dobila poziv od advokata koji joj je objasnio da je postala vlasnik stana u komšiluku. To joj je dalo ideju i uskoro je imala nekoliko starijih ljudi o kojima je brinula u zamenu za stan u nasledstvu. Kad se Ivan sledeći put pojavio, pokazala mu je ugovore, on se složio i dao joj punomoć da može da raspolaže njegovim novcem. Te godine mu se desilo da je bio ranjen, pa je neko vreme proveo lečeći se, što u bolnici, što kući gde su ga negovale Viktorija i mala Ema. Taj period skoro porodičnog života je dosta uticao na njega i rešio je da malo uspori, ali mu događaji to nisu dozvoljavali. Novi poslovi, nove mogućnosti koje su se otvarale skoro svakodnevno su ga brzo otrgnule od kućnog mira. Gledajući Emu, postao je svestan brzine protoka vremena i tad je rešio da napravi testament, a kako su i Viktorija i Ema bile već obezbeđene, rešio je da većinu ostavi sinu jedine rođake sa kojom je imao kontakt. A to je bio Vladimir.

                                                                       * * *

Prilično sluđen onim što mu se izdešavalo, Vladimir je rešio da te godine ode ranije na more. Već sredinom juna se spakovao i krenuo. Emi je rekao da mu treba vreme da se sabere i razmisli o svemu što mu se dešava, da se prilagodi novoj situaciji. Jorgos i Ekaterini su ga, kao i svaki put, sačekali kao najrođenijeg, iako su bili iznenađeni što se pojavio mnogo ranije nego obično. Videli su da ga nešto muči, ali su sačekali da sam počne da priča. A Vlada je radio kao da mu život od toga zavisi, pokušavajući da se dovoljno umori kako bi noću mogao da spava, ali mu je plan slabo uspevao.

Po celu noć bi se prevrtao po krevetu dok su mu se pred očima odmotavale slike Emine kose, vragolastih očiju, odzvanjao mu je njen smeh u ušima… Na mukama, zaspao bi tek pred zoru, u znoju, spavao nekoliko sati i ustajao bi izmučen i kao prebijen.

Ko zna koliko bi njegova muka trajala da ga jednog dana Ekaterini nije stavila pred sebe i kao stroga tetka ga, jednostavno, pitala ko je ta zbog koje ne spava. On se jedno vreme branio, a onda joj je ispričao sve, a bogami i više nego što je hteo. Ekaterini je sutradan sišla do pošte u luci i poslala telegram. Dva dana kasnije sa brodića se iskrcala lepa crnka. Tog dana, kad su se muški vratili iz vinograda, ručak im je poslužila Ema.

    Sledećih dana Vlada i Ema se nisu odvajali jedno od drugog, uživajući jedno u drugom i u vremenu koje su mogli da posvete svim radostima koje su jedno drugom donosili.

    Kad bi uhvatio malo vremena, Vlada bi čitao Ivanove dnevnike. Stigao je do dela gde je opisano kako je Ivan otkupio prvo deo, a onda i ostatak jednog ostrvca. U dnevniku je opisano gde se ta stena nalazi, sa koordinatama. Jorgos je ponudio, a njih dvoje su prihvatili, da odu i vide to ostrvo. Jorgosovom brodiću je trebalo više od deset sati, ali su na kraju stigli do jedne poveće stene, dobrih dva sata plovidbe daleko od najbliže naseobine. Videlo se da je tu nešto rađeno, ali i da je odavno napušteno. Dok su se vraćali, Vlada je skoro dovršio čitanje te sveske i polako mu se u glavi formirao plan.

   U stanu u koji se Ema uselila, što se i podrazumevalo, raščistio je jednu sobu i ostavio samo jedan sto, stolicu i lampu. Zatvorio se i iz sobe izlazio samo da jede i u WC, rešen da da sve ispite koji su mu ostali i što pre preuzme i sve ostalo što mu je Ivan ostavio.

   Na odbrani diplomskog rada, uz Viktoriju i Emu je gost bio i stari advokat, koji je na ručku posle odbrane zakazao otvaranje drugog dela Ivanovog testamenta.

   Sedeo je sa glavom među dlanovima. Otvaranje je trajalo skoro dva sata, toliko je trebalo starom advokatu da pročita sve što je činilo ostavštinu. A njemu je glava brujala od količine stanova, kuća, lokala, novca, nekoliko automobila, akcija i dragocenosti koje su sad bile njegove. Plus dva sefa u bankama i nekoliko računa u stranim bankama. Vrtelo mu se u glavi od onog što je saznao, a još više od onog što mu je tek naznačeno. Sedeo je sa Viktorijom danima dok mu je ona objašnjavala šta sve i kako funkcioniše.

Ispočetka je hteo da sve to proslavi, ali poučen iskustvom koje je imao kad je dobio stan, shvatio je da bi se oko njega časkom okupila gomila grebatora koji bi ga voleli do dna njegovog novčanika. Odlučio je da sve to ostane tajna, na Viktorijino odobravanje, ali je Ema tu imala par amandmana. Bilo je tu garderobe, nakita i skupih izlazaka. I jednog trenutka je počeo da primećuje neke sive ljude koji su se suviše često pojavljivali baš tamo gde i njih dvoje.

Viktorija ih je posavetovala da se na neko vreme sklone, pošto je i ona čula neke priče koje joj se nisu svidele i žestoko je zamerila Emi što je Vladu gurnila u troškarenje koje je počelo da privlači pažnju. Rešili su da se sklone i da se posvete dovršavanju preuređenja ostrva. Angažovali su jednu italijansku firmu koja se specijalizovala za rad sa kamenom, mladog arhitektu da doradi projekat i uselili se u jednu kuću na najbližem naseljenom ostrvu. Svakih par dana bi otplovili do gradilišta da provere kako radovi napreduju. Arhitekta je na sve Vladine ideje dodao i gomilu svojih, a i Ema je imala neke zahteve. U steni je izbušeno mnoštvo prostorija, a sav kamen izvučen kopanjem je iskorišćen da se naprave barijere koje su skrivale malu uvalu koja je bila nasuta usitnjenim kamenom i formirala malu belu plažicu, sa tirkiznom vodom.

U steni su napravljena dva nivoa, u donjem su bili magacini, hladne komore, radionica i sve što bi moglo da zatreba. Gornji nivo je imao nekoliko prostorija, kuhinju, dnevne boravke, kontrolnu sobu sa nekoliko ekrana koji su pokrivali okolinu ostrva, mali radar koji bi upozorio na nailazak nezvanih gostiju. Na vrhu je bilo nekoliko malih vetrenjača koje su bile povezane na generatore koji su stvarali struju potrebnu za rad svih uređaja. Na ostrvu se moglo živeti neograničeno i bez veza sa kopnom. Imali su zalihe hrane i vode za više od godinu dana, a uz to i uređaje koji su prečišćavali morsku vodu, kao i tankove za kišnicu. Planirali su da se tu sklone u da žive životom odvojenim od sveta. Želeli su svoj mir, tišinu i diskreciju koju nisu mogli da imaju nigde osim tu.

    Kad je već bilo evidentno da se radovi bliže kraju, ostavili su Jorgosa da kontroliše, a oni su krenuli da putuju kako bi našli sve ono što im je trebalo da opreme sav taj prostor. Vina i konjak iz Francuske, sirevi iz Italije, šunke iz Španije… tehnika iz Nemačke, nameštaj iz Švedske… Nije se štedelo .. . .

     Kad je njegov stan izgoreo u požaru, on nije ništa posumnjao sve dok mu Viktorija nije rekla da je pre toga dobila nekoliko telefonskih poziva kojima su joj „objasnili“ da bi trebalo da „malo pripazi“, jer „svašta može da se desi“. Posle požara dobila je poziv tokom koga joj je objašnjeno da je požar bio samo upozorenje i da „nije fer da neko ima toliko, a da to ne podeli sa onima koji nisu imali toliko sreće“. Vlada je pobesneo, hteo da pozove policiju, ali ga je Viktorija odgovorila. Predložila je da proda sve što ima ovde, da to uloži negde i da se skloni trajno. Objasnila mu je da je to što ima suviše primamljivo i da, praktično, nikom ne može da veruje.

  * * *

    Tog dana je vetar bio malo jači, sedeo je na terasi i posmatrao barku kojom je Jorgos isplovio da presretne brod koji je donosio zalihe hrane i svega ostalog što je trebalo. Nikome nije bilo dozvoljeno da pristaje na ostrvo, sistem obezbeđenja je upozoravo na približavanje bilo čega veličine čoveka ili veće. Ostrvo je bilo ograđeno mrežama i plovcima sa upozorenjem da je to privatno vlasniđtvo i da je pristup zabranjen. Obalska straža je bila malo „podmazana“ da punom brzinom i snagom reaguje na svaku uzbunu sa ostrva, a u tome su bili toliko ažurni da je jedan njihov čamac svakodnevno u svojem patroliranju imao i obilazak ostrva kao obavezu.

     Tih dana je bio specijalno dobro raspoložen, pošto mu je Ema rekla da misli da je trudna, ali da nije sigurna i da bi radije da sačeka još malo pre nogo što jave Viktoriji da će uskoro postati baka.

    Jorgos se vratio, usidrio čamac. On i Vlada su počeli da istovaruju kutije sa robom, kad mu pažnju privuče debela koverta. Znao je da niko osim Viktorije ne zna gde se oni nalaze, ali je koverat bio adresiran nepoznatim rukopisom. Pisao mu je advokat da ga obavesti da je neko rešio da mu pomogne da se odluči da podeli svoje bogatstvo tako što će neko vreme biti domaćin Viktoriji. Shvatio je da su je oteli i da će morati da plati njenu slobodu. U drugoj koverti su bile fotografije Viktorije u nekoj sobici koja je imala rešetke na prozoru, sa jednim ležajem, malim stolom i stolicom.

     On i Ema su istog trenutka krenuli, smišljajući usput kako da to izvedu. Iz Atine je Vlada obavio nekoliko poziva, a onda su pozvali advokata koji je rekao da je stigao još jedan paket. U njemu su bili jedan džak i uputstvo da se napuni novcem u određenim apoenima i da se u Viktorijinom stanu čeka poziv.

    Ceo dan su proveli jureći od banke do banke, prazneći sefove i račune. U nekim bankama nisu imali dovoljno gotovine, pa su, kad su se te večeri otmičari javili, objasnili šta se dešava i da će moći da dovrše posao tokom sutrašnjeg dana. Zaprećeno im je da će dobijati deo po deo Viktorijinog tela ako se bude umešala policija ili ako novac ne bude spreman do sutra u podne.

     U podne je telefon zazvonio i umesto onog grubog muškog glasa, javila se Viktorija, kako je rekla, samo da potvrdi da je živa. Rekla im je gde da odu po sledeće uputstvo, kako da ga nađu i da obavezno prate dalja uputstva. Potrošili su celo popodne prateći uputstva, da bi na kraju novac ubacili u jedan šaht za smeće u jednoj visokoj zgradi. Iz garaže u podrumu zgrade je izleteo auto bez tablica, koji je na izlazu zastao tek toliko da izbace Viktoriju sa povezom preko očiju.

       Sedeli su u stanu i slušali Viktorijinu priču kad je zazvonio telefon. Vlada se javio, a sa druge strane su se čula četiri pucnja. Vlada je samo spustio slušalicu, bled. Znao je šta to znači, a kad su ga njih dve pitale šta ti pucnjevi znače, pošto su ih i one čule, rekao je da su se sva četvorica otmičara posvađala i međusobno upucala. Kad su ga pitale kako se to desilo, odmahnuo je rukom. Dovoljno je bilo to što su znale. Malo se samo zabrinuo kad mu je Viktorija rekla da misli da ih je bilo pet, ali je pretpostavio da će taj peti pobeći glavom bez obzira kad bude video šta se ostalima desilo.

        Te večeri je policija našla u jednoj kući četiri leša. Došli su na poziv kad je neko prijavio da je obijena jedna prazna kuća i da su se čuli pucnji. Kad su ih identifikovali, videli su da su to bili članovi bande, od ranije poznati policiji. Nađeno je i oružje i policija je zaključila da je došlo do svađe i obračuna. Takođe je nađen i džak sa dosta nagorelog novca, što je policiji bilo dovoljno da zaključi da je u pitanju međusobni obračun.

          Ema i Vlada su ostali još neko vreme sa Viktorijom dok se oporavljala od svega što joj se desilo, a kad je doktor potvrdio da je Ema trudna, bio je to dobar razlog da se proslavi. Otišli su na nekoliko dana na planinu, pokušavajući da ubede Viktoriju da ode sa njima na ostrvo. Ona je to uporno odbijala, govoreći da za nju nema opasnosti, što je bilo, bilo je i sve je rešeno.

       Kad su videli da ona ne odustaje od svoje odluke, dogovorili su se da njih dvoje odu, ali da će se vratiti kad joj dođe vreme za porođaj.

     Tog jutra, kad je trebalo da krenu, Viktorija je Emu dugo držala u zagrljaju, kao da je nešto predosećala i molila je da ne idu kolima ili da barem odlože put za neki dan. Ema se smejala govoreći joj da se pretvara u sujevernu babu, iako još nije postala baba. Obećali su oboje da će paziti, da će voziti sporije, da će se češće odmarati i da će joj se javljati kad god negde stanu.

     Putovali su lagano, uživajući u predelima kroz koje su prolazili. Bilo je malo više gužve na putu, pošto je sezona odmora bila pri kraju i ljudi su se vraćali kućama. Na jednom delu puta se gužva malo raščistila i Vlada je nagazio gas, sve do jednog dela gde gde je nekoliko kamiona formiralo kolonu. Počeo je da ih pretiče kad je, odjednom, šleper kojeg je upravo preticao, prešao ne levu stranu i prikočio. Udar je bio strahovit. Vozač šlepera je izašao iz kabine i prešao u automobil koji ga je čekao.

                                              * * *

   Vatrogascima je trebalo desetak minuta da iz smrskanog auta izvuku Vladu, jedva živog, ali dovoljno svesnog da čuje jednog od njh kako kaže kako njoj nije bilo pomoći. Krajičkom oka je pogledao smrskani auto, a kad je uspeo da shvati o čemu je vatrogasac govorio, već je tonuo u nesvest dok su bolničari pokušavali da ga održe u životu, jureći punom brzinom ka najbližoj bolnici. Tamo su uspeli da ga stabilizuju  tek toliko da preživi transport do glavnog grada i hirurške klinike.

                                                                        * * *

         Sedeo je udobno zavaljen u beloj ležaljci koju je ona birala. Sa druge strane stola je bila druga, identična, nikad upotrebljena. Nije tugovao za njom, znao je da je tamo negde gde je više ništa ne boli, ali mu je užasno nedostajala. Osećao je njen nedostatak kao veliku rupu u stomaku koja ga je pekla i žarila, stiskala i gnječila sve što je tu bilo. Mislio je na nju svakog trenutka, svakog dana, žaleći  što nije sa njom, pa ma kako to bilo.

    Tog jutra vreme je bilo izuzetno mirno, bez daška vetra. Osećao se miris mora i toplota ranog jesenjeg sunca. Odlutao je mislima negde niz pučinu, kad ga Jorgos prekide.

– Neki čamac prilazi . . .

– Vidi ko je i oteraj ih, znaš da ne trpim da me neko gnjavi . . .

– Odmah !

    Stepenicama se spustio do plažice sa namerom da nezvane goste ekspresno ekspeduje tamo odakle su došli, ali kad je video ko je to, samo se okrenuo i vratio.

– Jesi li ih oterao ?

– Nisam mogao . . .

– Šta je sa tobom, Jorgose? Ako ne možeš sam, zovi obalsku stražu, neka oni završe posao . . .

– Pa ne bih baš, a mislim da nećete ni Vi…

Vlada se okrenuo da pogleda Jorgosa, kad se iza njega pojavio obod širokog slamenog šešira ispod kojeg se vijorila crna duga kosa i sijala su dva mangupska zelena oka.

– Zar se tako dočekuju gosti ?

Ne verujući ni očima ni ušima, ćutao je pokušavajući da dokuči šta se dešava

– Ali, zar nisi?

– Jesam i trebalo je da budem mirna, tamo na drugoj strani, ali me ti nisi pustio. Znam da ti nedostajem, ali je trebalo da se pomiriš sa tim i da me pustiš…

– Nisam mogao…

– Znam i ne zameram ti. I ti si meni nedostajao više od svega na svetu… i pošto ja ne mogu da se vratim, došla sam da te pitam hoćeš li ti sa mnom… tamo…

– Naravno, uvek i svuda, samo ne znam kako, ne mogu da hodam, a verovatno nikad više i neću moći…

– Nije tačno, možeš…

– Kako, znaš da mi je kičma povređena i da…

– Samo mi daj ruke. . .

Pružio joj je ruke, ona ga je nežno povukla i, uz malo napora, uspeo je da se uspravi…

– Kako?

– Sa mnom si, sad možemo sve…

       Sišli su niz stepenice, pa preko plaže do vode, a kad je ona zakoračila u vodu nije potonula nego je nastavila da hoda po površini kao po bilo kojoj stazi na kopnu.

Pogledao je pod noge i video kako voda menja boju iz tirkizne u tamno plavu. Okrenuo se i video Jorgosa oborene glave i Ekaterini sa rukom na ustima. Niz obraze su joj tekle krupne suze.

– Ne brinite, sa Emom sam, sve je u redu . . .

   * * *

Iz lekarske sobe je istrčao onaj mladi doktor, za njim je jurio tehničar. Sjurili su se do sobe sa njihovim specijalnim pacijentom. Iznad vrata je sijala crvena sijalica i glasan zvuk zvona je odjekivao hodnikom.

Uleteli su u sobu i samo pogled na monitor im je rekao sve. Umesto ritmičnog prikaza srčanog rada i bipkavog zvuka, na monitoru je bila ravna linija, a iz njega je dopirao monotoni iritirajući zvuk. Doktor je istog trena pokušao da ga oživi elektrošokovima, dok se tehničar upinjao da mu velikom crnom gumenom kruškom utera vazduh u pluća.

Trudili su se više od pola sata, kad je doktor najzad odustao, pogledao na sat i rekao tehničaru da zapiše vreme smrti.

Sedeli su u lekarskoj sobi, doktor, tehničar i sestra koja je bila dežurna.

– I šta se desilo, jel` bilo nešto?

– Samo je u jednom trenutku otvorio oči i rekao nešto kao „Ne brinite, sad je sve u redu, ja sam sa Emom“.

                                                                          * * *

Sedela je u omiljenom kafiću u kome je često sedela sa Emom, dok se Vlada nije pojavio u njihovim životima. U crnini, sede kose, očiju sakrivenih iza tamnih naočara, bila je slika i prilika tuge. Stolu je prišao stariji čovek, sede brade i brkova, u mantilu koji je video i mnogo bolje dane, vrećastim pantalonama i razgaženim cipelama.

– Izvinite, da li je slobodno?

Htela je da ga otera, da joj ne smeta u tuzi, da je ostavi na miru, kad joj je boja glasa pokrenula neke davne talase sećanja. Zagledala se u lice skitnice i prepoznala oči:

– Ivane?

– Da, ja sam…

– Kako… i zašto…?

– Nisam više mogao, sve to što sam imao, sva ta jurnjava, posao, svi ti ljudi koji nešto očekuju, traže, zahtevaju… Nisam više mogao da izdržim, smučilo mi se sve i mislio sam da je to najjednostavniji način da pobegnem od svega. Znao sam da ti i Ema imate dovoljno za dobar život, sebi sam ostavio dovoljno da ne moram da brinem, a ostalo sam ostavio Vladi, kao što znaš. Nisam samo znao da će ovako da ispadne. Nisam želeo da bude ovako. Kad je Vlada pozvao one moje ljude zbog tebe, trebalo je vremena da to stigne do mene, a kad je stiglo – već je bilo kasno, nažalost… Ako možeš, oprosti, ako ne, ne zameram, ispalo je kako je ispalo. Veruj mi da nisam hteo to. Morao sam da dođem da ti ovo kažem i sad moram da idem, ima ljudi koji bi voleli da sam mrtav i ako se sazna da nisam, učiniće sve da to postanem. Nemoj me tražiti, nećeš me naći.

Ustao je, malo se naklonio u znak pozdrava i otišao. Brzo je nestao u gomili ljudi koji su hodali ulicom jureći za nekim svojim brigama. Ko bi još obratio pažnju na skitnicu? A uostalom, ionako smo svi mi samo ostrva u reci vremena koja se komeša oko nas dok nas ne odnese.

   Tata Duki