U kraljevačkom nedeljniku „Ibarske novosti“ 23. septembra 1993.g objavljen je „oproštajni“ intervju sa Miloradom Kojićem Šerpom pred njegov odlazak sa porodicom u Kanadu. Zahvaljujući digitalnom zapisu „Ibarskih novosti“ i sajtu www.kraljevcani.rs , na kome su ovi snimci pohranjeni, u prilici smo da vam prikažemo taj intervju. To nije samo priča o Šerpi, nego i delu kulturnog života Kraljeva s početka ’90-ih
Ne sećam se kako je došlo do toga da baš ja za „Ibarske novosti“ od 23. septembra 1993. godine uradim intervju sa Šerpom pred njegovo preseljenje u Kanadu. Možda sam se samo slučajno zatekla u redakciji kada je došao da se pozdravi… ko zna. Ali sam tekst godinama pamtila, jer je Milorad Kojić Šerpa u tom razgovoru bio pun vedrine, entuzijazma i optimizma. I bez ijedne gorke reči.
Ta godina, 1993, sećate se, bila je godina u istoriji nezabeležene i verovatno još neprevaziđene inflacije. Iz Srbije se bežalo, ne putovalo, ali Šerpa nije bežao. Kretao je u beli svet ne osećajući se inferiorno, već u najmanju ruku ravnopravno. Tako ga ja pamtim.
Nikada više nismo razgovarali, niti se sreli, ali jednu lepu scenu ne zaboravljam. Zazirem da vam ispričam, jer kad god sam pokušala prijateljima da dočaram lepotu tog trenutka, nisam uspela
Vrela letnja noć 2001. godine, bašta restorana „Sunce“ u Vrnjačkoj Banji, svira „Misti bend“ (ili već kako su se tada zvali Tošo, Gagi, Štavljo…), krcato, ali narod stalno pristiže. Znate kako mi, devojke i žene ovdašnje, volimo da se doteramo, udesimo, sredimo… makar bilo sa pijace, makar bilo pozajmljeno, mi volimo da se nalickamo za izlazak, a ostalo nam genetika podarila. Lepota je prštala te večeri u „Suncu“.
U jednom trenutku opazim Šerpu sa društvom, na stolu poprilično „ambalaže“, a on činilo mi se zamišljeno i odsutno gleda u još jednu grupu devojaka koja ulazi. Odjednom ustaje, širi ruke, oči mu se cakle, lice zari, okreće se na sve strane i uzvikuje: „Sestre moje, kad biste samo znale koliko ste lepe! Celo veče vas gledam i ne mogu da vas se nagledam. Proputovao je Šerpa svet, ali niko nije lep kao što ste vi! Samo da znate.“ I sede šmeker.
Reći ćete „Pa šta tu ima specijalno“. Ima, to je lepota trenutka. Kao kad Entoni Kvin igra sirtaki na obali mora, tako je izgledao Šerpa to veče u bašti „Sunca“. To ili osetiš, ili ne osetiš.
(… ni oni devojčurci, uglavnom Vrnjčanke, nisu baš shvatale kakav su kompliment dobile, mladost je vazda bila nadmena u svojoj lepoti i krepkosti.)
U nastavku, evo tog intervjua iz „Ibarskih novosti, broj 2094 od 23.9.1993. godine
Oproštaj od jedne galerije
„Pera Ždera“ u Kanadi!
„Veći deo slika iz svoje kolekcije poneću u Kanadu i ubrzo napraviti izložbu kojom želim da tamošnjoj javnosti pokažem visoke domete savremenog srpskog slikarstva“, kaže Milorad Kojić, dosadašnji vlasnik picerije – galerije „Pera Ždera“
“Odlazim, ali ne kao prije, ovaj put zauvjek…“, u šali nam je, kao komentar na svoju predstojeću selidbu u Kanadu, pre neki dan u našoj kancelariji otpevao Milorad Kojić (naširoko poznat kao Šerpa). Ugledni i uspešni kraljevački ugostitelj, galerista i kolekcionar, inače diplomirani „DIF-ovac“ , a usput nekada i muzičar, rešio je da sa porodicom okuša sreću preko Velike bare, u Kanadi (tačno odredište još neutvrđeno: Toronto ili Kingston). Za Kraljevo to znači oproštaj od galerijskog prostora u piceriji „Pera Ždera“, galerijskog prostora na koji su se navikli i umetnici i ljubitelji slikarstva u Kraljevu, ali i gosti kafane.
U prošlih pet godina u ovom ugostiteljskom, kod nas za galerije do tada neuobičajenom prostoru, postavljene su 33 izložbe. Imali smo prilike da vidimo dela slikara iz Kruševca, Niša Beograda, Gornjeg Milanovca, Užica, Čačka i, naravno, Kraljeva. Počelo je sa izložbom Zorana Aleksića Aleka, sledila su dela Paje Popovića, Cijuka, Stiva Arsića, Đola Simića, Emila Kostića… a simbolično je završena pre nekoliko dana zatvaranjem izložbe najmlađeg kraljevačkog slikara Predraga Peđe Vukovića.
Dosadašnji vlasnik ovog prostora, gospodin Kojić, kaže da je u početku bilo dosta skepse kod ljudi, mnogi su proricali da će i ova galerija, jedna od prvih privatnih, kao i mnoge druge dobre ideje u Kraljevu ubrzo zamreti, ali je prošlih pet godina galerijske prakse u „Peri Žderi“ odagnalo sve sumnje. Najbolji dokaz da je ovaj galerijski prostor zaživeo i poštovan ne samo od ljubitelja slikarstva i umetnika, nego i od gostiju kafane jeste i to što nijedna slika nikad nije uništena.
„Gosti picerije od kojih se to možda i ne bi očekivalo, tinejdžeri koji nam često izgledaju neodgovorno poštovali su svaku sliku, ispravljali je ako bi se iskrivila na zidu, ineresovali se koja je sledeća izložba. Primetio sam da su gosti, većinom laici za slikarstvo, ali zato neopterećeni slikarskim imenima i pravcima, nepogrešivo umeli da procene šta je dobra slika“, kaže Milorad Kojić.
Za razliku od drugih galerija, u ovoj, „Peri Žderi“, su se izložene slike prodavale, ali ona od toga nije zarađivala. U mnoge slikare se i ulagalo, kupovale se boje, platna, ramovi, a jedina cena je bila da jedna slika pripadne vlasniku galerije. Zahvaljujući tome i kupovinom od drugih slikara, gospodin Milorad Kojić je sada vlasnik kolekcije od 200 slika, od čega je pedesetak dela nabavljeno u Kini, Egiptu i zemljama Evrope. Gospodin Kojić ističe da svaku od tih slika ljubomorno čuva, „ne pada mu na pamet“ da bilo koju proda, jer, kako kaže, „ja nisam trgovac umetninama, već ljubitelj slikarstva, kolekcionar“. Na pitanje ćemu sve to, odgovara da je kolekcionarstvo jedna od najlepših „ulagačkih“ delatnosti, slike oplemenjuju ličnost, porodicu, sredinu u kojoj su izložene. (jedne od prvih u njegovoj kolekciji bile su četiri slike tada nepoznatog Miloša Šobajića, kupljene pre 15-ak godina u Beogradu ispred hotela „Metropol“, gde je svoja dela prodavao ovaj danas proslavljeni slikar u Parizu. Igrom slučaja Kojić je ostao bez ovih slika i, naravno, danas posebno žali zbog toga).
Milorad Kojić sa porodicom, suprugom i sinom, ovih dana putuje za Kanadu (još se nisu odlučili da li u univerzitetski centar Kingston, ili u nešto veći Toronto), gde namerava da se bavi istom delatnošću kao u Kraljevu, dakle ugostiteljstvom. Međutim, iz svoje slikarske kolekcije će poneti najreprezentativnija dela od kojih će prirediti retrospektivnu izložbu slikara centralne Srbije u želji da kanadskoj javnosti nagovesti visoke domete savremenog srpskog slikarstva.
„Obilazeći galerije po kanadi i SAD došao sam do zaključka da su izuzetno komercijalizovane, preovlađuju izložbe totalno modernističkih dela, od kojih mnoga podsećaju na postere, ima dosta kopiranja starih majstora i čistih reprodukcija najpoznatijih slika, sve to bazirano na jeftinim tehnikama. Zbog svega toga ću sa velikim zadovoljstvom u Kanadi napraviti izložbu dela srpskih slikara, jer zaista smatram da imamo šta da pokažemo“, kaže Kojić.
Da je onaj stih sa početka teksta, „ovaj put zauvjek“, Milorad Kojić Šerpa otpevao samo u šali, potvrđuje i višestruki dogovor sa ovdašnjim novinarima da će nam se iz Kanade redovno javljati sa informacijama iz svih oblasti života. Kako sam reče: „Eto, biću nešto kao ambasador Kraljeva u Kanadi!“.
Radmila Vesković
