Širenje netačnih informacija nije fenomen današnjice, ali čini se da smo od početka pandemije svi – sve sluđeniji u pokušaju da odredimo dozu informacija, koje možemo da podnesemo, a da nam se ne čini da će nam „glava pući“
Tokom perioda vanrednog stanja i izolacije svi su provodili još više vremena na društvenim mrežama: neki da bi bili u kontaktu sa prijateljima, neki – da bi mogli da prate vesti i da – razmenjuju mišljenja. Na društvenim mrežama, činjenica je, sve je više informacija, ali je teško proceniti koje od njih da uzimamo kao ispravne, a koje ne. Krila straha na kojem nam je stigla korona, ostavila su prostor za kolanje mnogih neproverenih informacija. Nekad ih delimo sa prijateljima i najbližima samo sa željom da ih zaštitimo, a mnogi su, tokom vanrednog stanja, delili, recimo „proverene savete od urednice kojoj ih je poslao prijatelj iz Italije (obavezno doktor)“. Uvek treba da imamo na umu da širenje pogrešnih informacija može, uprkos našoj nameri da činimo dobro, doprineti tome da uplašimo i ugrozimo druge.
Stručnjaci za medijsku pismenost podsećaju da su od količine vesti značajniji izvori i da sada, kada je na društvenim mrežama sve više informacija, ali je teško proceniti koje su prave, deo dana treba odvojiti samo za sebe – bez slušanja vesti.
Dovoljan je i najobičniji „test“: probajte da na Google pretraživaču ukucate pojam koji će vam pomoći da istražite simptome nove bolesti Covid 19! Dobićete – na milione odgovora! Informacije do nas često stižu čak i bez naznačenog izvora. Kako onda da odredimo njihovu kredibilnost? Medijska i digitalna pismenost, o kojima se sve češće govori, pomažu da se lakše otkriju poluistine i prepoznaju činjenice. Ima nade i bez tih alata, kažu stručnjaci koji, poručuju da su od količine vesti značajniji – izvori i da ne treba čitav dan pratiti samo informacije o epidemiji. Jednostavno, preplavljeni smo količinom informacija, jer se u aktuelnoj pandemiji, suočavamo i sa infodemijom. Ona predstavlja „veliku količina informacija koja otežava procenu valjanosti različitih izvora informisanja“.
Zašto dolazi do rasta broja lažnih vesti i kako se one najbrže i najlakše šire? Aleksandra Kuzmanović, menadžerka društvenih mreža iz Svetske zdravstvene organizacije (Ženeva) ističe da širenje netačnih informacija, kada se pojavi nova epidemija, nije novi fenomen. To je nešto sa čime se svet suočavao i u drugim epidemijama. Kada se pojavi novi virus, ljudi reaguju iz straha. O novom virusu koji se širi, svi žele da saznaju što više kako bi znali kako da se zaštite i kako da zaštite svoje najbliže. Zahvaljujući internetu sada možemo da dođemo da mnogo većeg broja informacija nego što smo bili u mogućnosti ranije, pa su brojniji i načini na koji najbrže možemo da širimo ili da saznajemo netačne informacije.
– Postoje velike i mnogobrojne grupe na različitim društvenim mrežama. Jedan od načina za širenje netačnih informacija je da velikom broju ljudi u jednoj grupi pošaljemo nešto što sami nismo proverili. Da li je to što smo podelili tačno, ko je njen izvor i da li ova informacija, ukoliko je netačna, može imati negativne posledice po nečije zdravlje, uvek treba da razmislimo. Mi savetujemo građane da, pre svega, provere izvor informacije, da provere ko je autor članka koji čitaju, da pročitaju ceo članak, da ne čitaju samo naslove koji su često senzacionalno kako bi nam privukli pažnju. Uvek bi valjalo, pre nego što neki medijski sadržaj podele, da provere da li informacije sadržane u datom članku podržavaju različiti izvori – kaže Kuzmanović.
Njena je poruka da proveravamo svaku informaciju koju dobijemo i da, ukoliko to činimo, to ne znači da nekome od nedovoljno verujemo, ali da moramo da budemo sigurni pre nego što podelimo tu informaciju dalje da je ona tačna i da neće imati negativne posledice po druge. Jer, moguće je da su oni dobili informaciju koja je netačna i da nisu proverili izvor te informacije.
– Uvek treba proveriti izvor informacije, dobro pročitati šta članak ili informacija govore, proveriti i datum od kada je ta informacija, jer se često dešava da u pitanju bude nešto što je zastarelo. Ovo je novi virus i zaista saznamo svakog dana nove informacije o njemu, pa je – uz toliko novih saznanja moguće da je informacija od pre mesec dana, pa čak i od pre dva-tri dana, možda već zastarela. Takođe, ukoliko naiđemo na netačnu informaciju, postoje mehanizmi da je prijavimo, pogotovo na društvenim mrežama – preporučuje Kuzmanović.
Zašto neki od nas sve manje veruju informacijama koje u Srbiji dobijaju od nadležnih? Jedan broj ljudi je sklon teorijama zavere, drugi kažu da je državni vrh izgubio kredibilitet još onog dana kada su se pojedini, na konferenciji za novinare, samo koji dan pre uvođenja vanrednog stanja, smejali „najsmešnijem virusu u istoriji čovečanstva“. Neki članovi Republičkog kriznog štaba koji su nas na početku epidemije u Srbiji uveravali da „Srbija ima dovoljno testova“, sada priznaju da je Srbija tada imala svega oko hiljadu testova i da nisu smeli da govore istinu kako „ne bi izazivali paniku“. Kako onda da im verujemo da je ovo što danas govore – tačno, pitaju se mnogi?
Danas i struka priznaje da ne može da zna šta će se dešavati, a to polje nepoznanica idealno je za carovanje lažnih vesti i „proverenih informacija“ koje je nekome „u poverenju“ ispričao „kum tog i tog čoveka koji radi u toj i toj bolnici“, a on – bez mnogo razmišljanja preneo dalje.
Sve to i događa se zbog naše potrebe da se informišemo „sa strane“. Oni koji se bave mentalnim zdravljem upozoravaju na čestu „zamku“: ponekad nam se čini da su drugi zabrinuti više nego što smo mi, a onda se uplašimo još više, zato što nam se čini da nismo bili dovoljno zabrinuti. Dešava se i obrnut proces: ako oko sebe imamo ljude koji nisu previše uznemireni, i sami ćemo biti mirniji. Zato je, poručuju, možda najbolji savet je da se informišemo iz proverenih izvora jednom ili dva puta dnevno i da se pridržavamo propisanih mera, a da neproverene informacije ne delimo na društvenim mrežama, kako i sami ne bismo doprineli izazivanju straha ili panike kod drugih ljudi.
Neke društvene mreže, poput Tvitera, već su uvele opciju da, pre nego što korisnici mogu da podele članak, od Tvitera dobiju obaveštenje sa sugestijom da pročitaju članak pre nego što ga podele, jer se po algoritmu vidi da taj link nije ni otvoren, a neko je poželeo i odlučio da ga podeli dalje.
Mnoge relevantne zdravstvene organizacije, nacionalne i svetske, pokušavaju i na društvenim mrežama da se bore protiv poplave netačnih informacija otklanjanjem zabluda na različite načine.
– Sarađujemo sa većinom velikih kompanija društvenih mreža kako bismo omogućili pristup tačnim i pravovremenim informacijama korisnicima širom sveta. Prvi korak koji smo učinili jeste da, kada ljudi traže informacije vezane za Covid 19 ili koronavirus, budu usmereni ka nacionalnim nadležnim organima koji daju proverene informacije. Sada već i svaka platforma ima Covid-19 za informacije gde ljudi mogu da vide na jednom mestu najnovije informacije i savete koje bi trebalo da primene. Pratimo, takođe, i koje su to dezinformacije koje se šire kako bismo mogli da odgovorimo sa stanovišta nauke i podataka koje trenutno imamo na raspolaganju. Sarađujemo sa partnerima da omogućimo informacije i na različitim jezicima. Tokom ove pandemije lansirali smo, po prvi put, tzv. chat botove na Viberu, Whats Appu i Facebook Messengeru, a na Viberu je chat dostupan i na srpskom jeziku pa građani i na toj platformi mogu da dobijaju svakodnevno informacije o tome kako se pandemija širi, kako mogu da zaštite sebe, koje su to netačne informacije koje se trenutno kreću i šire – pojašnjava Kuzmanović.
*Ovaj medijski sadržaj proizveden je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi iskazani u njemu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
